Mi smo ono što čitamo

Citati iz dela Vladete Jerotića

Vladeta Jerotić
Vladeta Jerotić

Vladeta Jerotić je priznati srpski lekar neuropsihijatar, psihoterapeut i književnik, akademik. Dvadeset godina je bio šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice „Dragiša Mišović“u Beogradu, neko vreme profesor na Bogoslovskom fakultetu, a u SANU je ušao kao književnik.

Mnogo je pisao iz graničnih oblasti religije, psihijatrije i filosofije. Njegov neiscrpan talenat, vrednoća i radoznalost nas začuđuju – i dalje drži tribine i gostuje u emisijama sa istom tematikom. Intelektualac koji svojim primerom pokazuje da se i u ovom vremenu može živeti po principima morala, etike i čovečnosti. Uvek rado i nadahnuto govori na temu hrišćanstva, otvoren je i za druge religije, bez predrasuda i uvek spreman za razgovor u u devedesetoj godini.

Evo citata iz nekoliko njegovih knjiga.

Covek-i-njegov-identitetKnjiga „Čovek i njegov identitet“ Vladete Jerotića pokušava da odgovori na pitanja: Šta stvarno znači biti zrela ličnost? Da li je izbor partnera slučajnost ili zakonitost? Kako joga utiče na psihu? Ovo su samo neka od pitanja kojima se bavio još pre tri decenije.

Ritam života i svakodnevna trka za usavršavanjem i dokazivanjem otuđuje nas od prirode. Birokratski i surov način ophođenja ljudi u zajednici rađa nesigurnost i zabrinutost, a u vezi tog nesklada i velike muke naše profesor Jerotić kaže:

Ugroženost samog materijalnog i psihičkog opstanka prinuđava ljude da pobegnu od samoće, koja je mogla za njih da predstavlja i nešto pozitivno, i to: ili konformizam lažnog uklapanja u kolektiv, ili je bekstvo od sebe i samoće izvedeno u onu vrstu delimične ili potpune usamljenosti u kojoj se lako postaje plen raznih telesnih ili duševnih bolesti.

Čovek može biti prinudno usamljen, ali dogodi se i da sebe samog izoluje. Razlozi su mnogostruki: uskraćena prava, uvrede, sujete, razočarenja. Citira Jungove reči jednoj poznanici:

„Ako ste usamljeni, to je zbog toga što ste sami sebe izolovali, ako ste dovoljno skromni nećete nikada ostati usamljeni. Pokušajte da siđete i naučite skromnost i nećete nikada više biti sami.

* O potrebi za ljubavi i sigurnošću

Ono što čovek stvarno voli u sebi i kod drugoga je njegov idealni Ego čije je poreklo duboko, sa korenima i u prošlosti čovečanstva„. Najviši cilj razvoja svake osobe treba da bude „…ne samo uzimanje i zadovoljavanje fizičke napetosti već i radosno davanje i predavanje sebe drugome.“

* Šta znači biti zrela ličnost?

Doktor Jerotić polazi od priznate činjenice da nema potpuno zrele ličnosti.

Nema granica čovekovog sazrevanja u toku njegovog života. Sposobnost da se voli neko drugi, a ne samo sebe. Sposobnost kontrolisanja nagona i impulsa. Podnošenja neprijatnosti, bola i patnje. Posedovanje zrele, a ne infantilne svesti. Umerena agresivnost bez reakcije besa ili mržnje. Sposobnost da se bude nezavisan. Sve ovo su važni kriterijumi u savremenoj psihologiji.

Knjiga „Putovanja, zapisi, sećanja : 1951-2001“ autobiografskog je karaktera. Sa manjim pasusima koji liče na dnevnik (lične prirode) prvi deo knjige se odnosi na putovanja i turistička razgledanja Izraela i Italije. Drugi deo su kratki eseji.

* O iskušavanju

Sve je uvek prisutno unutra u čoveku. U dubinama njegovog nepreglednog, nesvesnog života. Cela prošlost, individualna i kolektivna. Stalno sam iskušavan, stavljan na vagu i meren, i sebe samog stalno merim da vidim, jesam li što otežao životnim iskustvom, jesam li bar malo skladniji, harmoničniji, mudiriji, životno zreliji? 

 Pa, kao što najčešče nisam u stanju da procenim spoljašnje istorijske događaje zastajem zbunjen, uplašen i potišten i pred unutrašnjim događajima, bez sposbnosti da nešto od proteklih potresa naučim.

* O istoriji

Pokušavam da uzalud prodrem u misteriju smisla istorije. Sve u njoj izgleda zbrkano, nelogično, slučajno. Ali, ako čovek hoće da bude dovoljno iskren i pošten prema sebi, onda mu njegov život, pa i život njegove porodice, kada dospe u srednje godine, izgleda logičan, smislen i upravo takav kakav je bio. A to je najvažnije i to je poruka Jevanđelja„.

* O braku

Brak je doživotni izazov partnerima! Potrebno je paralelno samopopravljanje. [U  vezi odnosa posla i partnerskog suživota] Potrebno je da ostane bar malo ljubavi, poštovanja i interesovanja za partnera. Partner poznaje našu Senku, Personu, Animu, Animusa, ona ne može i neće da nam se divi.

Svaka indivudualnost je vezana za bol. Čovek je postao individualist onda kada je uspeo da se zagleda duboko u sebe i kaže: postojim, dakle patim! Radost je deo ljubavi. Lust will tiefe, tiefe Ewigkeit – Zadovoljstvo traži duboku večnost. U životu srećemo uglavnom tri vrste ljudi: oni koji sude, oni koji mere i one koji opraštaju. Treba se čuvati da ne upadnemo u prve dve grupe.“

Da je vera stvar srca i ličnog opredeljenja prof. Jerotić se slaže, evo šta kaže:

* O veri:

Duhovnost nije kao žvakaća guma koja ostaje godinama u ustima, već je najlepša poslastica koja se mora progutati da bi iznutra delovala. “

„Vrata vere su mi odškrinuta. Iza njih već nazirem božanski lik Hrista i Njegov blagi dah. Za to je bilo dovoljno samo iskreno proživljavanje svoje nemoći. Nemoć mora biti potpuna da bi izbavljenje bilo takvo. Iza svega stoji jedna istina: ja sam ne mogu ništa, apsolutno ništa! Šta ja mogu? Da završim dva fakulteta, da budem smatran za pametnog, da razumem svoju aroganciju…da budem ironičan, skeptik, pohotljivac, da želim dobro da pojedem, da sam Dorijan Grej, da znam nešto da kažem o Jaspersu. Sve to, eto, ja mogu. Pored toga, čovek XX veka može i nemoguće: da probije zvučni zid, da ode na Mesec, da produži ljudski život, da uništi Zemlju.“

Postoje tri izvora vere – iskustvo svetog, iskustvo vere i iskustvo drugog. Slično tome u psihijatriji imamo svesno, nesvesno i nadsvesno. Iskustvo svetosti počiva na iskustvu vere, a sve to je ono što Rudolf Oto govori da je sveto. Ono je fascinantno i strašno. Svega se plašimo, ali najviše Boga, što je posledica straha od roditelja. Razlog toga je što se ceo sistem vaspitanja zasniva na kaznama i nagradama ili ucenjivanju „.

PostojanostiCitati iz knjige „Postojanosti Vladete Jerotića : postojbina duše, odbrana života, adrese vremena“

Sve u svemu izgleda da je istorija učiteljica života, jer se ratovi, revolucije, građanski ratovi, nasilje, mržnja, teror nastavljaju sa pojačanom žestinom u toku stoleća, od prvih poznatih ratova u ranoj istoriji čovečanstva do danas. Zaključak nije utešan, ali odlučno odbijam  zaključak zaključka, da su i ljudski život na Zemlji i njegova istorija apsurd i slučaj. Ko vodi istoriju? Božija promisao, heroji u istoriji (po Tomasu Karlajlu), narod (Lav Tolstoj) ili slučaj-komedijant (Miloš Crnjanski)? Svako kome je stalo do mišljenja i odgovornosti treba bar da pokuša da odgovori na ovo pitanje.“

* O želji i ljubavi

Neki drevni mudrac je rekao: Kad nešto želiš u životu, najpre moraš razmisliti hladnim razumom, zatim toplim srcem prihvatiti, a potom čistim rukama izvršiti.

Čovek je zadovoljan i naslađuje se kada ga neko voli, ali je radostan kada on voli. Ljubav i radost svakako su čovekove osobine i doživljaji koji ga čine najvećom snagom prirode.

Prirodnoj težnji prema ljubavi potrebni su povoljni uslovi za razvoj. Jer voleti drugog čoveka znači i razumeti ga, a svakako i – opraštati mu. Nije, doduše lako voleti čoveka onakvog kakav jeste, ali samo ako budemo u stanju da ga ne samo prihvatimo već i da ga zavolimo upravo onakvog kakav jeste, podstaći ćemo ga da postane onakav kakav može da bude.“

* O okrepljenju i odmoru

Ja sam gradsko dete, ali sam ostao sam veran prirodi do današnjeg dana. Dok sam u prvoj polovini života sve više uživao na moru i suncu, od druge polovine života sve su mi više prijale planine. Kao nekada što sam uživao u šetnjama prirodom Negotinske krajine, tako sam više poslednjih decenija šetao planinama Srbije i Slovenije, otkrivajući u planinama veću raznovrsnot i privlačniju lepotu detalja nego na moru. Putovanja mi prijaju. Ne više ona daleka (Egipat, Rusija, Izrael) već po lepoj zemlji Srbiji i kraj njenih bistrih reka (Pčinje, Prizrenske Bistrice…). Posete manastirima uvek mi donose znatno duhovno okrepljenje. Odmor mi je i muzika. Boraveći više godina u inostranstvu zavoleo sam simfonijsku muziku. Sakupljao sam ploče sa najboljim solistima, dirigentima i orkestrima. Muzika koju volimo može da pruži čoveku gotovo potpuni odmor.

Tagovi
Valentina Branković

Valentina Branković

Valentina je diplomirani bibliotekar i informatičar. Dvanaest godina radi sa knjigama i čitaocima. Zaposlena u Narodnoj biblioteci Srbije na poslovima katalogizacije serijskih publikacija u COBISS okruženju.

Vaš komentar

Klikni ovde da bi postavio komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Najava

Preporuka

Nastavimo zajedno samoobrazovanje!

Unesite email adresu za korisne porcije aktuelnog znanja!

Aktivni smo i na Fejsbuku!