Lični razvoj

Poslednji pozdrav, profesore Jerotiću

Vladeta Jerotić (Beograd, 2. avgust 1924 — Beograd, 4. septembar 2018)
Vladeta Jerotić

Suprotno onome što kaže Marko Antonije o Juliju Cezaru u istoimenoj Šekspirovoj drami (Došao sam da ga sahranim, ne da ga hvalim!), tužnim povodom odlaska našeg dragog profesora i doktora Vladete Jerotića, mogu samo da kažem:

Došla sam ovde da ga slavim, a ne da sahranjujem.

Ovo je dubok, mada ponešto sažet, omaž čoveku čiji sam najiskreniji poklonik i sa čijim učenjem se moje sopstveno shvatanje života, da ne primenim donekle pretencioznu sintagmu, filozofija života, nalazi na istoj osi ili dijagonali.

Nisam jedina, na sreću, što čitavoj priči daje donekle vedriji ton.

Tužna vest o njegovom odlasku zatekla me je s njegovom knjigom Čovek i njegov identitet u ruci.

Sinhronicitet?

Dokaz da je njegovo učenje koje se nadovezuje na učenje o kolektivnom nesvesnom, o arhetipskim simbolima i ličnosti Karla Junga, nadograđeno religijskim učenjem, verodostojno?

Sigurna sam da je tako.

Otišao je tiho i nenametljivo, kao što je i život provodio, kao što je i govorio, čak i pred milionskim auditorijumom.

Vladeta Jerotić bio je plodan ukrštaj filozofije, psihologije i teologije. Neobičan spoj, zaista.

Posedovao je sveobuhvatan pristup koji zaista nikad nije bio jednostran i nikad nije izostavljao ništa bitno za čovekov razvoj.

Na jednostavan i svakom čoveku jasan način, pa i onom manje učenom, umeo je da objasni šta je to na primer, zrela ličnost.

Šta su simboli.

Šta je identitet.

Umeo je lepo da objasni složene stvari, jer su mu one bile samom kristalno jasne.

A posedovao je izuzetan govornički dar, koji je ujedno i prosvećivao i lečio. Donosio je mir, kad je govorio. Zaista je bio i doktor i sveštenik.

Neću se zadržavati na biografskim činjenicama, koje su većini koji ovo čitaju dobro poznate.

Vladeta Jerotić je započeo život, kako sam kaže, kao nestašan dečak, radoznalog duha, da bi se u srednjem dobu, posle preživljenih i uspešno prevaziđenih ličnih kriza i dilema, smirio i postao čovek mira.

Dakle, prošao je, kroz tri osnovne faze Hegelove dijalektike: kroz tezu, antitezu da bi došao do sinteze.

Već u ranoj adolescenciji, međutim, znao je da želi da bude ili filozof ili teolog. Jasno je da se u njemu već tad ugnezdila promisao. Indikativan je podatak da, iako je započeo karijeru kao čovek nauke, odnosno doktor medicine koji je kasnije specijalizovao psihijatriju, profesor Jerotić je proširio svoj naučni pristup na hrišćanstvo, neizmerno ga obogativši i oplemenivši time.

Još je Karl Jung istakao da je čovek neizbežno Homo religiosus, da mu je religija neophodna na putu individuacije, kao zaštitna sila koja će ga voditi kroz tamu bivanja.

Jerotić je i po tome bio njegov pravi učenik i nastavljač.

Nije dovoljno samo propovedati hrišćanstvo, da bi neko bio hrišćanin. Potrebno je živeti hrišćanska načela, a profesor Jerotić ih je živeo.

Puki naučni pristup bez oboženja vodi u suvoparnost i hladnoću
Jerotić je bio svestan činjenice da puki naučni pristup bez oboženja vodi u suvoparnost i hladnoću, kao i da puko maštanje bez utemeljenja u stvarnosti vodi ka zabludi ili, kao što je i sam rekao, citirajući narodnu izreku: Dobar i lud braća su rođena.

Profesor Jerotić spajao je Dobrotu i Um i bio redak primer otelovljenja antičkog grčkog načela prave mere, o kojem je još govorio Aristotel, posle njega Platon i mnogi drugi poslenici filozofije, a koje su učinili svojim poetičkim kredom naši izuzetni savremeni pesnici kao što su Jovan Hristić i Ivan V. Lalić.

Jerotić je učinio nešto što su samo retki pojedinci nastojali: pokušao je da spoji nespojivo i, što je najlepše, uspeo u tome na tako prirodan način.

Pronašao je pravu meru, sklad. Obično su ljudi ili doktori ili sveštenici. Retko se nađe neko ko je oboje i pri tom deluje veoma autentično i skladno.

Vladeta Jerotić posedovao je taj dar.

Veoma su retka pojava tzv. Ljudi ljubavi koji hodaju ovom Dolinom plača, na kojoj nije lako opstati, a kamo li ostati Čovek pri tom.

Ljudi mira.

Ne zaneti se u dobru, niti se pokuditi u zlu.

Patrijarh Pavle, kojeg je i sam profesor Jerotić veoma poštovao i često navodio, bio je Čovek ljubavi.

Bio je to i Vladeta Jerotić.

Ono što čovek ostavlja za sobom svedočanstvo je njegove veličine. Jerotić je ostavio toliko toga dobrog, ljubavlju protkanog. Kao što kaže njegov veliki prijatelj, Aleksandar Gajšek, u čijim sam ga emisijama rado gledala i koje su svakako mnogo doprinele širenju njegovog učenja, bio je jedan od najvažnijih prosvetitelja srpskog naroda.

Ruku pod ruku sa Svetim Savom i Dositejem Obradovićem. Ja se u potpunosti slažem s tim.

Jer našem narodu, koji se nalazi na razmeđi istoka i zapada, na raskršću tradicije i modernog doba, u specifičnom istorijskom trenutku previranja i prelaska na novo društveno-ekonomsko uređenje (kapitalizam), koje podrazumeva sasvim novu vrstu ljudskih odnosa, a kojem možda i nije sasvim dorastao, psihološki i materijalno, najviše je potrebno učenje o dobroti, učenje o ljubavi, o praštanju, rečju – prosvećivanje.

Život i rad Vladete Jerotića predstavlja specifičan spoj psihoanalize, medicine i religije koji se uliva u jedinstveno more ljubavi.

Oprostite na možda suviše ličnom tonu ovog skromnog spisa, ali veoma je teško biti nepristrasan i objektivan prema Čoveku kao što je Vladeta Jerotić, kojeg je svako ko je zastao da ga sluša makar i na minut morao da doživljava kao bliskog srodnika, učitelja i roditelja.

Najzad, zašto bismo crtali granice tamo gde ih nema, niti treba da ih bude.

U jednom od intervjua koje je prof. Jerotić dao nedavno za “Novosti”, otkrio je Heraklitovu maksimu koja je na njega ostavila poseban utisak:

Ljude kad umru očekuje nešto što nisu slutili, niti znali.

Svakako je tako. Naš dragi Vladeta Jerotić je, eto, spoznao to nešto što nije slutio, niti znao. Iskreno se nadam i verujem da je to nešto mir, kojem je težio, koji je propovedao i koji, zaista, jeste najviši domet kojem se duhovni razvoj čoveka može nadati.

Ana Bojanović

Ana Bojanović

Ana Bojanović je diplomirala na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2001. godine. Stekla zvanje magistra nauke o književnosti na istom fakultetu, na temu iz oblasti srpsko-engleskih književnih veza, 2007 godine, iz koje oblasti je odabrala i temu za doktorat. Strastan ljubitelj preciznosti i snage pisane reči, filozofije, mitologije, psihologije i medicine. Ljubitelj poezije i pesnikinja. Zagovornik autentičnosti življenja.

Vaš komentar

Klikni ovde da bi postavio komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Preporuka

Nastavimo zajedno samoobrazovanje!

Unesite email adresu za korisne porcije aktuelnog znanja!

Aktivni smo i na Fejsbuku!