Lični razvoj

Šta je meditacija – istorijat i tehnike za početnike

Balans

Nije jednostavno dati definiciju meditacije, jer toliko različitih praksi pripada polju značenja ovog termina.

Da li je u pitanju kontemplacija, put duhovnog razvoja, molitva, ujedinjenje, začaranost, stanje transa, pojačane samosvesti – ili sve ovo zajedno – ne postoji precizan odgovor.

Takođe, nemoguće je tačno utvrditi korene i hronološki precizno definisati nastanak meditacije. Istraživači se, međutim, slažu u jednom – u pitanju je praksa stara hiljadama godina, nastala mnogo pre nastanka moderne civilizacije, ali koja i dan danas živi i primenjuje se širom sveta.

Meditacija predstavlja praksu koja čini deo svih najvažnijih religija sveta.

U pokušaju razotkrivanja porekla i korena meditacije, naučnici su uglavnom pokušavali da dešifruju antičke tekstove i zabeležene hijeroglife i pećinske zapise koji bi ukazivali na ovu disciplinu.

Nekoliko arheoloških istraživanja ukazalo je na to da su još prastari lovci-sakupljači praktikovali određeni vid ove aktivnosti, kao i rani šamani.

Šamani su pripadnici jedne od najstarijih religija sveta – šamanizma, koja se održala i do danas. U pitanju su ljudi za koje se smatra da su na ovaj ili onaj način u dodiru sa (i da mogu da utiču na) nevidljivi svet duha, dobrih i loših duhova, kada upadnu u tzv. stanje šamanskog transa tokom religijskog rituala ili praksi izlečenja ili proricanja. Vračevi.

Naime, pronađeni su pećinski crteži datirani od 5 do 3. veka PNE koji prikazuju ljude koji sede u položaju veoma sličnom meditativnoj pozi – prekrštene noge, ruke položene na kolena, ukočen pogled delimično spuštenih kapaka.

Znanje pećinskog čoveka se usmenim putem prenosilo budućim generacijama, polažući na taj način temelj nastanku moderne civilizacije. Ipak, samo rođenje meditacije vezujemo za istočnjačke religije, sve do sredine 20. veka, kada je postala veoma popularna i u zapadnom svetu.

Na jednom mestu u Heseovom romanu Sidarta (1922) trgovac kod kojeg Sidarta (lutajući vedski asketa, koji ne poseduje nikakvu materijalnu imovinu, tragalac za značenjem iz Indije, od kojih je jedan bio i sam Gautama Buda, iz Nepala) pokušava da nađe posao upitao ga je šta ume da radi.

Sidarta mu je odgovorio da zna da čeka, da posti i da meditira.

Navedena znanja trgovcu nisu delovala kao posebno korisna umeća, pa se takvom odgovoru začudio, čak i podsmehnuo.

Budistički monah u meditaciji
Budistički monah u meditaciji

U nastavku radnje romana, međutim, otkrivamo da su u pitanju i te kako značajne duhovne discipline, koje i te kako imaju odraza i u materijalnom svetu, čak i u svetu trgovaca i trgovine, gde je novac vrhovno božanstvo.

Čekanje, post i meditacija su u okviru vedske religije čiji je Sidarta bio poklonik, međusobno isprepleteni. I u hrišćanstvu su post i molitva povezani.

Meditacija i molitva imaju zajedničko to što, odričući se od prolaznog ovde i sada, teže postizanju jedinstva sa večnim apsolutom. Meditacija, međutim, najverovatnije ima veze sa budističkim putem duhovnog sazrevanja.

Povezanost sa apsolutom se u istočnjačkim religijama poistovećuje sa stupanjem u stanje zvano Om, koje je bezimeno i savršeno, oslobađanjem od večitog kruženja, odnosno dostizanjem mira.

U stanju duboke meditacije moguće je osloboditi se okova konstrukta kao što je vreme ili prostor i sagledati život u njegovoj simultanosti, kakva oduvek postoji i postojaće, gde je sve dobro i savršeno, dolazeći do najdublje spoznaje hinduizma Atman je Braman (Brahman).

U hinduizmu Braman je najviše univerzalno načelo, konačna realnost svemiram, kolektivna svest. U glavnim školama hinduizma, smatra se materijalnim, formalnim i konačnim uzrokom svega što postoji. Takođe, član najviše hinduističke kaste, sveštenik. Atman je unutrašnje Ja, individualna svest ili duša. U Bhagavat Giti je opisano kao nerođeni, večni, sveprisutni, stalni i nepromenljivi duhovni princip života, naročito kada se posmatra kao imanentan Jastvu pojedinca.

No, ovo je samo jedan od pomena duhovne aktivnosti zvane meditacija, koji nalazimo u novijoj književnosti, književnosti 20. veka. Na pamet mi pada pominjanje bramana u novijoj srpskoj književnosti, u Pesmama sunca (1929) Jovana Dučića:

Kao pobožni braman što sa strahom čuva
Urnu, što prah dragih pokojnika krije,
Bezbožnička ruka da je ne razbije,
I pepeo sveti vetar ne razduva –

Muzo, zašto i mi ne čuvasmo tako
Srce sa pepelom pokojnika milih?
Niko ne bi znao da smo tužni bili,
Da si ti jecala, i ja da sam plak’o.

Najstariji zapisi o meditaciji

Najstariji zapisi o meditaciji datiraju još iz vremena od nekoliko hiljada godina PNE (moguće čak iz 16. veka PNE), kao integralni delovi najranijih spisa vedskih ili ranih hinduističkih škola.

U periodu oko 5. veka PNE, pronalazimo beleške o posebnim vrstama meditacije koje sad već čine deo kineskog taoizma i indijske budističke tradicije.

U budizmu meditacija se pominje kao Dhyana (Dijana), odnosno niz kultivisanih stanja uma, koja vode do stanja savršene staloženosti – ravnodušnosti i svesnosti.

Idući ka zapadu, rani oblici meditativne prakse pominju se kod Filona Aleksandrijskog, pustinjskih otaca na Srednjem Istoku, kao i kod Svetog Avgustina.

Joga-Sutre od Patanđalija

Joga-Sutre od Patanđalija (ne zna se tačno koji pripadnik porodice Patanđali je autor) pisane na sanskritu smatraju se fundamentalnim tekstom joga doktrine.

U pitanju je kompilacija sastavljena otprilike u periodu između drugog veka PNE i drugog veka NEu kojoj su uspostavljena načela joge.

U istom periodu nastala je Bhagavad Gita, u kojoj se raspravlja o filozofiji joge, meditacije i prakse življenja duhovnog života. Praksa meditacije se kasnije proširila, prvenstveno zahvaljujući tzv. Putu svile, na druge zapadne kulture, pa i na oblast vladavine judaizma.

Kasnije, u trećem veku NE Plotin je razvijao meditativne tehnike, koje nisu bile tako lako integrisane u hrišćanstvo. Nešto kasnije, japanski monah Došo, otkrio je zen u 7. veku NE i uveo praksu meditacije u Japan, otvorivši prvu salu za meditaciju. Pomenuta praksa se značajno razvijala od 8. veka nadalje.

Kroz srednji vek praksa meditacije je rasla i razvijala se u mnogim religijskim tradicijama, povremeno zadobijajući oblik molitve, kao što je jevrejska meditacija.

Od 18. veka nadalje starovremenska učenja o meditaciji postaju sve popularnija među stanovništvom zapadnih kultura.

Meditacija kao duhovna praksa većine religija

Objavljivanje mistične Tibetanske knjige mrtvih 1927. godine značajno je potvrdilo već započet trend popularizacije meditacije, zajedno sa pokretom Vipassana.

Šezdesetih godina 20. veka došlo je do prave eksplozije interesovanja za meditaciju, na čelu sa indijskim guruom, Mahariši Mahešom, učiteljem joge čije učenje se zove transcendentalna meditacija.

U današnje vreme najnovija istraživanja potvrđuju da svaki deseti Amerikanac meditira, a u mnogim religijskim ritualima meditacija i dalje igra središnju ulogu.

U judaizmu postoji Kabala koja, u suštini, predstavlja oblast proučavanja meditacije, dok govori o odnosu Boga i stvorenog sveta.

Praksa nestruktuirane, spontane i individualizovane meditacije u modernom judaizmu, takozvani “hitbodedut” (hit-ba-dee-doot) jedna je od najpoznatijih meditativnih praksi danas.

I u islamu postoje dva oblika meditacije: poznatija se pominje u Koran-u kao “Tafakkur” (taa-faak-kur), koja predstavlja kontemplativnu meditaciju, svojevrstan akt obožavanja islamske religije i razmišljanje o prirodi svemira. Druga, manje poznata i mističnija praksa je sufizam.

Postoje mnoge hrišćanske prakse meditacije. Osim povučenog monaškog života, primena brojanica i divljenja (obožavanja) usredsređenog na evharistiju iliti tajnu pričešća, kao i repetitivne molitve predstavljaju oblike monaške meditacije.

Mnogi proučavaoci hrišćanstva nalaze u Starom zavetu naznake o preporuci za meditaciji, poput rečenice: Budi miran i znaj da sam ja Bog.

Meditacija kao tehnika opuštanja
Meditacija kao tehnika opuštanja

Meditacija kao tehnika opuštanja

Meditacija je, kao što vidimo, prešla dugačak put od religijske prakse, preko filozofskog učenja, sve do tehnike opuštanja, u kakvom obliku uglavnom postoji danas. Uvek je bila izuzetno popularna, što je svedočanstvo njene vrednosti i univerzalne primenljivosti. Termin meditacija u današnjem smislu koristi se tek od 12. veka NE i potiče od latinske reči meditatum što znači razmišljati, kontemplirati.

U savremenom društvu meditacija se sve više koristi kao tehnika za upravljanje stresom i poboljšanje sveukupnog stanja organizma i kvaliteta života.

Videli smo da je cilj meditacije u nekada bila vrsta spajanja sa apsolutom i postizanje više svesti, odnosno savršenog stanja mira. Na koji način savremeni čovek meditira i šta je cilj meditacije?

Meditacija je okretanje od spoljašnjih nadražaja i usredsređivanje na jednu tačku, pokušaj otklanjanja svih drugih činilaca koji bi mogli da odvuku pažnju.

Ta jedna tačka može biti apstraktna, poput zamišljene slike, može biti neki zvuk – stvarni ili zamišljeni (ponavljanje zvuka Om – ili neki drugi ton), ili može biti sam proces disanja ili neki drugi pravilni ritam oko nas ili u nama.

Cilj meditacije je u otklanjanju nepovoljnog uticaja spoljašnjeg sveta i poniranju u sebe, a zarad otkrivanja sreće, koja se poistovećuje sa mirom.

Meditacija se koristi kao antistres tehnika, namenjena zaobilaženju opterećujućih i često opsesivnih misli, ili isključenju iz toka vremena, zarad odmora, regeneracije i pronalaženja stalne tačke oslonca u sebi.

Zahvaljujući meditaciji osoba je u stanju da se distancira od svega što je okružuje i pronađe mir.

To može biti oaza u toku dana, ili se meditacijom može započeti dan, što mnogi preporučuju.

Ponekad meditiramo, a nismo ni svesni da to činimo, što samo svedoči koliko je meditacija jedno prirodno i preko potrebno stanje. To se dešava, na primer, kada se „isključimo“ iz okoline i utonemo u neku vrstu blaženog stanja ili spokojstva, kada nas ništa ne muči i čini nam se da je sve dobro i da će biti dobro; kao da smo sami sebe hipnotisali.

Da li je meditacija neka vrsta auto-hipnoze jeste otvoreno pitanje za nauku.

Ipak, pod meditacijom se češće podrazumeva svesna tehnika i često vođena bilo glasom terapeuta, odnosno jogija ili primenom nekog sopstvenog metoda.

Meditacija omogućava preoblikovanje mentalnog sadržaja, njegovo pročišćavanje od negativnih slika, misli i predispozicija i ulazak u mirnu, pozitivnu i konstruktivnu fazu.

Putem meditacije čovek postaje gospodar svog unutrašnjeg sveta, što je veoma vredna imovina. Meditacija ima izuzetno blagotvorno dejstvo na stanja poremećene mentalne ali i telesne ravnoteže, kao što su anksioznost, depresija, stres, bolesti zavisnosti, ali i hipertenzija, sindrom nemirnih nogu, nemirnih creva, kolitis ili nesanica.

Za meditaciju je potrebno mirno, ili što mirnije, okruženje.

Poželjno je smestiti se u udoban položaj. Mnogi za meditaciju koriste tzv. položaj lotosovog cveta (ukrštenih nogu i ruku lako položenih na kolena, uz zatvorene ili poluzatvorene oči).

Međutim, bilo koji udoban položaj može biti odgovarajući, što je krajnje individualno.

Potrebno je zauzeti pasivan ali otvoren stav, što je možda najteži, ali i najvažniji element samog procesa meditacije. Dakle, treba biti svestan okoline, ali pustiti da misli o toj okolini samo prolaze, ne remeteći mir, ne dotičući suštinu čovekovog bića.

Meditacija je veština koja se uči, baš kao i strpljenje, a u tome veliku pomoć može imati pronalaženje određenog predmeta fokusa ili kako ja to često nazivam umetnost distrakcije.

To može biti neki predmet, mantra ili ritam sopstvenog udisanja i izdisanja. Disanje je veoma bitno u meditaciji. Važno je svesno uticati na stišavanje njegove učestalosti i produbljivanje disanja, sve dok takav ritam ne postane nesvestan. Treba disati sve sporije i dublje. To dovodi mozak u stanje slično snu (u stanju meditacije zabeleženi su Alfa talasi kao deo moždane aktivnosti), a to je stanje buđenja svesti, pa i kreativnosti, otvorenosti ka sebi i svemiru, obeleženo osećajem stapanja sa svetom i poimanjem njegovog beskraja.

Zvuk žubora vode ima umirujuće dejstvo, pa nije loše meditirati pored reke, jezera, mora ili barem fontane.

Pod mantrama se podrazumevaju pozitivne ili afirmativne misli, koje će samim procesom ponavljanja u našu podsvest posejati optimističnu poruku za budućnost.

Iskusnima se preporučuje meditiranje u trajanju od dvadeset minuta, dva puta u toku dana, dok početnici mogu pokušati da izdvoje pet minuta svakog dana i pokušaju da meditiraju.

To može da bude izuzetno teško u početku, možda i odbojno, jer naš mozak je navikao da bude preplavljen raznoraznim sadržajima i informacijama, koje besomučnim ritmom obrađuje, te se može po automatizmu opirati, težeći da dobije svoju „dozu“ informativnog sadržaja po jedinici vremena.

Treba, međutim, biti uporan, ne odustajati u pokušaju pronalaženja stalne tačke oslonca van vihora spoljašnjih nadražaja i krajnji rezultat će biti zadivljujući. Ličnost može da se preobrazi na neverovatne načine, u izuzetno pozitivnom smeru, putem meditacije.

Kratak kurs meditacije za početnike

Kurs meditacije za početnike 2/3

Kurs meditacije za početnike 3/3

Vođena meditacija za potpune početnike

Preporuka
  • Ocena:
Sending
User Review
5 (2 votes)
Ana Bojanović

Ana Bojanović

Ana Bojanović je diplomirala na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2001. godine. Stekla zvanje magistra nauke o književnosti na istom fakultetu, na temu iz oblasti srpsko-engleskih književnih veza, 2007 godine, iz koje oblasti je odabrala i temu za doktorat. Strastan ljubitelj preciznosti i snage pisane reči, filozofije, mitologije, psihologije i medicine. Ljubitelj poezije i pesnikinja. Zagovornik autentičnosti življenja.

Vaš komentar

Klikni ovde da bi postavio komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Preporuka

Nastavimo zajedno samoobrazovanje!

Unesite email adresu za korisne porcije aktuelnog znanja!

Aktivni smo i na Fejsbuku!