Šta je kontemplacija?

Kontemplacija je još jedan od pojmova koje smatramo da se podrazumevaju, a zapravo se ništa ne podrazumeva. Po mišljenju profesora Dejana Rakovića, kontemplacija je vezana za „aha“ efekat tokom osvešćivanja transpersonalno prikupljene informacije iz forme polja u budnoj svesti i ona može oscilovati između originalne genijalnosti s jedne, i isceljenja s druge strane. Duhovni učitelj Šri Činmoj govori da je kontemplacija završni trenutak duhovne prakse u kom se dolazak na cilj poistovećuje sa samim ciljem. Šta god kontemplacija bila, izgleda da je dobro da joj težimo, kako bi nam se dešavala što češće i trajala što duže. U tekstu ispod, Jelena Gavrilović će izneti svoja tumačenja kontemplacije kroz sintezu emocionalno nadahnutih momenata današnjice, antičkih promišljanja, ali i spoznaja naše mistično prelepe pravoslavne tradicije…

U trci i stresu koji nam nameće savremeni način života, gde je svaki minut dragocen i brižljivo isplaniran, i gde naš unutrašnji gonič neprestano signalizira da negde kasnimo i da nešto propuštamo, koncentracija je naprosto nešto što – nemamo. Retko dopuštamo sebi mogućnost da zastanemo, sednemo na klupu u parku i dopustimo da nas prizor ispred nas povuče i navede na razmišljanje. Dublje od usputnih, nabacanih misli koje se, bez ikakvog reda i pravca, roje u glavi, poput mušica.

Ipak, naš um nalazi način da nas „prevari“ i da se otme kontroli s vremena na vreme. Rano ujutru, dok žurimo na posao poznatom ulicom, i čekamo da se upali zeleno svetlo na prelazu, iznenada ćemo spustiti pogled na travnjak kraj trotoara i primetiti kapi rose koje se cakle na vlasima trave. Običan, svakodnevni prizor. Međutim, tog časa, svaka kap deluje naročito blistavo, savršeno okruglo, a sunčeva svetlost se prelama kroz te prozračne kuglice u hiljadu tonova. Misao kreće ka ovoj slici i počinje da se poigrava njome, najpre lepršavo i spontano, a onda sve usredsređenije. Počinjemo da razmišljamo o tome kako je tu, usred gradske vreve, prosuto neprocenjivo blago, rasparana biserna ogrlica u travi, koju samo retki primećuju.

Da li je ovaj prizor slučajan, običan, ili dar sadašnjeg trenutka koji treba pokupiti i pohraniti u svoju intimnu kolekciju takvih darova?

Šta znači ova slika?

Ako biste svaki put na semaforu, dok s nestrpljenjem i grčem u želucu čekate da se upali crveno svetlo, sa nogom koja nervozno iskoračuje napred, vagajući da li da pretrčite na brzinu, pa šta bude, ili da stojite tu „kao ovca“, potražili oko sebe ovakav prizor – ili dopustili, prosto, da on vas nađe – zar to ne bi značajno promenilp vaše raspoloženje?

Umanjilo teskoban osećaj koji vas prati na putu do posla?

Zatim, nehotice, idete dalje… Kuglice su sada toliko jasne, definisane, da možete da gledate kroz njih. Vaše oko čini isto što i zrak sunca. Prolazi kroz njih. Prelama se kroz njihovu prizmu. Automobilske sirene i dalje neprijatno paraju vazduh, žagor ljudi se ori oko vas, sa povremeno povišenim i neprijatnim frekvencijama, ali sve to ne remeti prizor koji vas je gotovo hipnotisao.

Razmišljate o smislu lepote.

Ako postoji nešto božansko u svetu, onda je to, sasvim sigurno, lepota – način na koji su stvari u prirodi skladno raspoređene, čak i onda kada su, prividno razbacane. Razmišljate o tome da je original svake ljudski kreirane i projektovane lepote upravo u prirodi. Ovo što gledate pred sobom, kuglice rose nežno razbacane po travi, predstavlja original svake biserne ogrlice ili izrađenog kristala.

Original slike koju bi neki slikar mogao da naslika zadivljen ovim prizorom. Nenadmašni original. Dalje, ako bi desetoro ljudi koji se tiskaju oko vas na uskom pločniku do ivice pešačkog prelaza pogledalo isti prizer, u istom trenutku, i prepustilo se njegovoj lepoti, osetilo istu draž, istog časa bi isparila sva ta količina stresa, besa i nervoze koju svaki od pešaka odašilje u etar dok zuri u crveni znak ispred sebe.

Zašto to ljudi ne čine? Zašto smo uvek orijentisani ka cilju, krajnjem odredištu, do te mere da ne primećujemo da gazimo čistu lepotu pod svojim nogama? Rosu trenutka?

Sve dublje i sređenije, mada bez ikakvog svesnog napora, razmišljate o tome zbog čega je čoveku tako teško da bude prisutan u sadašnjem trenutku? Zbog čega ne doživljava lepotu trenutka kao nagradu ili smisao, sam po sebi, kao nešto što treba upiti i pokupiti usput, jednako kao „take away“ kafu ili novine na kiosku?

Nekako sami od sebe, stižu vam odgovori.

Tog trenutka su vam kristalno jasni i logični. Razumete fine veze između vidljivih i nevidljivih stvari, onaj dublji smisao, i shvatate da nema granica na ovom putu, jer ste vođeni nekom delikatnom privlačnom silom vlastitih misli koje imaju sopstvenu gravitaciju.

Trenutak spontane kontemplacije

„Zeleni čika“ je konačno pružio korak na semaforu i vi se pokrećete, kao probuđeni iz transa. Šta se upravo dogodilo? Koliko god ovaj momenat na pešačkom prelazu bio beznačajan i usputan, vi ste upravo imali trenutak spontane KONTEMPLACIJE! To prosto znači da se jedan nevidljivi veo oko, na izgled, običnih stvari podigao zahvaljujući vašoj pažnji, i da ste zavirili dublje i pažljivije u ono što je „iza“ vela. Da ste nastavili u tom pravcu, pod uslovom da ste imali vremena i volje, ko zna koliko bi se još velova podiglo i šta biste još videli. Rosa na vlatima trave više nikada ne bi imala isti značaj za vas. Jednostavno, posrkali biste je svojim mislima i dobili uvid u jednu bistriju i propusniju stvarnost od ove koja vas okružuje.

Šta je, u stvari, kontemplacija?

Na pitanje šta rade , pripadnici mlađe generacije danas često u šali kažu da „kontempliraju“. Koristeći ovaj sleng, oni obično žele da kažu da ne rade ništa pametno, da su dokoni, ili da imaju višak slobodnog vremena koji im dozvoljava da se opuste i prepuste neobaveznom razmišljanju. Ništa od ovoga, naravno, nema veze sa kontemplacijom.

Kontemplacija se, takođe, često izjednačava ili meša sa jednom drugom mentalnom i duhovnom disciplinom – meditacijom. I, premda možemo naći dosta dodirnih tačaka između ove dve tehnike ili discipline, pre svega u preimućstvima i blagodatima do kojih dovode, one se ipak suštinski razlikuju. Dok se meditacija zasniva na pražnjenju uma, oslobađanju od mentalnih aktivnosti kako bi se došlo na viši nivo svesti ili do tzv. „čiste svesti“, kontemplacija ne sputava prirodan tok misli. Naprotiv, ona predstavlja jedan drugačiji misaoni proces koji izlazi iz ustaljenih obrazaca i ušančenog načina razmišljanja sa unapred poznatim polaznim tačkama, zaključcima i predstavama.

Templum – prostor na kojem će biti izgrađen hram

Sama reč kontemplacija potiče od latinske reči contemplatio, čiji je koren – templum, prostor na kojem će biti izgrađen hram, ili posvećeni prostor oko hrama. Ako idemo još dalje u etimologiju ovog pojma, osnova ove reči, tem, verovatno dolazi od starog indoevropskog termina tem koji znači „poseći“ ili „raskrčiti“ ili, pak, od glagola temp –  razvući, raščistiti. Već ova izvorna značenja navode nas na suštinski smisao kontemplacije ili na pravac kojim se ona kreće: Nešto treba „poseći“, „preseći“ ili „raščistiti“ da bismo krenuli njenom stazom – i ušli u njen „hram“.

Savremenim jezikom rečeno, kontemplacija je naprosto dugotrajno, usredsređeno razmišljanje, bez unapred postavljenih ili odmerenih dometa i ciljeva – krajnjeg odredišta. Za razliku od uobičajenih procesa razmišljanja koji se oslanjaju na logiku i racio, i postavljaju sebi zadatke koje treba rešiti ili zaključke koje treba izvesti, na osnovu raspoloživih činjenica ili nagomilanih iskustava, kontemplacija ide dublje, dalje i izvan ovih ukalupljenih mentalnih obrazaca.

Ona dopušta sebi da bude privučena nekim objektom, temom, slikom ili idejom, i da bude uvučena u samo jezgro tog objekta, bez zadrške, sagledavajući njegovu unutrašnjost, izvrćući ga naopačke i posmatrajući ga iz svih uglova. Kontemplacija se ne zadovoljava prostim odgovorima, stereotipnim objašnjenjima ili uvreženim pogledima na stvari. Pojednostavljeno rečeno, za nju dva plus dva ne moraju nužno da budu četiri, ne zato što su matematička pravila podložna promenima, već zato što u datom trenutku postoji mnogo nevidljivih aspekata – ili aspekata koji do tada nisu uzeti u obzir –  koji utiču na konačni zbir.

Tehnika filozofskog promišljanja

U tom smislu, kontemplacija je oduvek bila jedno od najvažnijih oruđa i tehnika filozofskog promišljanja. Za Platona i njegove učenike, ona je bila način na koji duša može da se uznese do forme božanske misli i promisli. Ako je razmišljanje osnovna platforma ili „laboratorija“ u kojoj jedan filozof obavlja svoja istraživanja i oglede, onda kontemplaciji svakako pripada zasluga za gotovo svako bitno „eureka“ otkriće u tom domenu, odnosno, začetak novog pogleda na svet.

To je upravo otud što kontemplacija, u svom usredsređenom stremljenju ka „dnu okeana“ ili „nebu iza neba“ neprestano nadilazi postavljene granice i, jednom se izdigavši iznad uvrežene dogme, doktrine ili postavke, uspeva da sagleda stvari izvan dualističkih koncepata.

Slikovito rečeno, kontemplacija liči na put kroz gustu i nepoznatu šumu. Nakon što prođemo čiste proplanke i prve pitome drvorede poznatog, šuma postaje sve gušća i tajanstvenija, a oznaka na putu je sve manje. Na svakom sledećem koraku prihvatamo rizik da će nas to novo, nepoznato, dočekati nespremnima, očarati ili zbuniti, ali privlačna moć otkrivanja, lepota mudrosti koja se otvara pred nama, tolika je da nam daje hrabrost i želju da nastavimo dalje. Dok smo u toj šumi, ona je čitav univerzum za nas. Iako smo i dalje svesni svega što nas okružuje, trezveni i pribrani, onaj suštinski, mentalni deo nas duboko je u srcu šume, potpuno budan, sa svim čulima otvorenim do kraja, sa napetom pažnjom.

Istinska draž kontemplacije upravo je u tome što nikada ne znamo do kakvih ćemo otkrića doći.

U stanju smo da zapažanjima, uvidima i zaključcima do kojih dolazimo – sami sebe iznenadimo. U određenom smislu, osoba koja ulazi u šumu i osoba koja izlazi iz šume nisu jedna ista osoba. Iskustvo kontemplacije uvek ruši određenu predrasudu u nama i proširuje nas iznutra, jer nam omogućava da sagledamo stvari iz potpuno drugačije perspektive.

Kontemplacija kao duhovna praksa

Kontemplacija je bila sastavna duhovna praksa i disciplina hrišćanskih mistika u Srednjem veku. Pojedini katolički redovi, kao što su franjevci ili sestre Beguine, praktikovali su kontemplaciju u svom monaškom životu, zajedno sa molitvom i proučavanjem Sv. Pisma. Tako je jedan od metoda proučavanja Biblije, poznat kao lectio divina, koristio pojedine biblijske odlomke kao polaznu osnovu za dalju kontemplaciju. Zadatak je bio ući u tekst dublje od onog površnog sloja, reči, mastila, papira, poznatog značenja.

Proniknuti ono „između redova“ i izvući skrivene bisere iz teksta.

To se postizalo kontemplacijom. Osnovni cilj kontemplacije, međutim, bio je da se postigne jedinstvo sa Svevišnjim, kroz stanje koje se prosto nazivalo „prisustvom“ – svešću o dovoljnosti postojanja u datom trenutku, u potpunom prožimanju sa Bogom. Kontemplacija je omogućavala verniku da se izdigne iznad podela na materijalno i duhovno, grešno i sveto, božansko i ljudsko, i da sagleda sebe i svet oko sebe sa stanovišta celovitosti – kao Jedno.

Sličnu ulogu je imala kontemplacija i u Istočnoj Crkvi, posebno u radikalnim duhovnim redovima posvećenika kakvi su bili isihasti. Zahvaljujući kontemplaciji, nedualističkom pogledu na svet i razmišljanju „van kalupa“, iz tradicionalnih, dogmatski zacementiranih religija su se povremeno izdvajali redovi „prosvetljenih“ koji su spoznavali da je vrednost i autentičnost istinske duhovnosti u nečemu iznad ortodoksije, u putu Ljubavi, jedinstva i bratstva svih ljudi.

Do tog zaključka nisu mogli doći sledeći uvrežena doktrinalna načela. Već smo pomenuli franjevačke redove, sestre Beguine, u katoličkoj tradiciji, i isihaste u Ističnoj Crkvi. Kroz istu „tamnu noć duše“ ili dogme, i sufisti su uspeli da pronađu svoj put ekstatične ljubavi unutar islama, zahvaljujući mističnoj i poetičnoj kontemplaciji jednog Rumija i njemu sličnim učiteljima-pesnicima i dervišima.

Kontemplacija u umetnosti

Kada govorimo o umetnosti, teško je uopšte razdvojiti kontemplaciju od stvaralačkog čina. Ako bismo, idući unazad, tražili mesto začeća gotovo svakog autentičnog umetničkog dela, bez sumnje bi ta tačka bila u kontemplaciji. Kako je jedan od osnovnih zadataka – ali i instikata – umetnosti da sagleda stvari „sa one strane“, iznad, izvan i ispod, to je i polazište svakog takvog pothvata u dubokom, usredsređenom razmišljanju koje se spiralno obavija oko ideje, dok se potpuno ne prožme s njom.

Čak ni tu nije kraj: Umetničko delo ima i povratno dejstvo – da nas, koji uživamo u njemu, vrati na to kontemplativno polazište ili nas povede na isti put kojim je prošao sam stvaralac, kako bismo se sreli u istoj tački i ukrstili pogled. Ako uzmemo za primer jedno remek-delo, sliku svevremene vrednosti, i dopustimo sebi da nas ona uvuče u sebe dok svaki deo prizora ne oživi, i dok se ne nađemo potpuno „s druge strane“, možemo reći da je slika – prozor, kroz koji izvorni prizor gleda u nas i mi u njega. Ona je kontemplativni medijum.

Uloga kontemplacije u našem svakodnevnom životu

Da se vratimo sada na početak priče, i onu spontanu kontemplaciju na raskrsnici. Ili, da postavimo pitanje: kakva je uloga kontemplacije u našem svakodnevnom životu?

Za početak bi možda valjalo razgraničiti spontanu od voljne ili planske kontemplacije. Ako razumemo smisao kontemplacije, i način njene primene, nije nužno da je povežemo sa određenim duhovnim pogledom na svet ili filozofoskom i verskom tradicijom.

Svako od nas može da „raščisti“ taj prostor oko „hrama“ svog intimnog, unutrašnjeg sveta, u kome će stvoriti uslove za svakodnevnu kontemplaciju.

Svakodnevna kontemplacija je mentalna disciplina koja nam pomaže da negujemo svoj mentalni i duhovni život i kultivišemo svoje svetonazore, obogajujući ih novim uvidima i kreativnim „iskakanjem“ iz rutinskih obrazaca. No, više od svega, ona je način očuvanja unutrašnje ravnoteže i spokoja, one preko potrebne tišine u kojoj čujemo otkucaje svog istinskog bića i dopuštamo mu da se izrazi na nov način, i zadivi nas svojom inventivnošću i mudrošću.

Zbog toga ne čudi to što, u svetu u kojem živimo, gde su suprotnosti sve izraženije, a otuđenje od sebe i zajednice sve veće, kontemplacija postaje sve popularniji i sve je više onih koji je zagovaraju kao novi trend ili protivtežu rastućem haosu. Petnaestak minuta kontemplativnog razmišljanja u toku dana dovoljno je da se izmestimo iz svakodnevnice, siđemo sa tog vrtoglavog točka, i pogledamo stvari „izvan“ i iznad uvreženih podela i predrasuda, kojima, i nehotice robujemo.

Kontemplacija nije samo način razmišljanja, već i način života. Stalno praktikovana, ona postaje zdrava i vitalno važna navika koja nam omogućava da izbegnemo stereotipe, razvijemo veštinu razmišljanja „i – i“, umesto „ili-ili“, ne donosimo prebrze zaključke o sebi i drugima, naučimo da uranjanjamo u taj nepresušni okean tišine, mudrosti i iznenađujuće lepote unutar nas samih, u kojem ono što nas okružuje, i ono što je u nama postaje – Jedno, bezmerno.

Napisala: Jelena Gavrilović