Šta je samopouzdanje i kako ga povećati?

Ako i niste među njima, sigurno znate takve ljude – dobre su naravi, izgledaju sasvim pristojno, obrazovani su, inteligentni, a ipak isuviše skrušeni i nesigurni, zarobljeni u nekom čudnom začaranom krugu u kome nikako da na pravi način ostvare svoje ciljeve, mada deluje da za to imaju dovoljno preduslova.

Na drugoj strani su ljudi kojima, čini se, sve lako ide od ruke – završavaju fakultete kao od šale, briljiraju pred potencijalnim budućim šefovima i sa lakoćom šarmiraju (buduće) prijatelje i partnere.

U čemu je njihova tajna?

Jedan od mogućih odgovora je – u samopouzdanju.

Šta je zapravo samopouzdanje?

Sama složenica govori nam da je u pitanju pouzdanje u samoga sebe, i šire – verovanje u sebe i svoje sposobnosti; stanje koje podrazumeva pozitivno vrednovanje sopstvenog bića i ličnosti; svojevrsno “merilo” koje pokazuje koliko cenimo ono što jesmo, koliko poštujemo svoje dobre osobine i vrednosti.

Iako ovim pojmom opisujemo trenutno, “aktuelno” stanje pojednica, samopouzdanje je na izvestan način usmereno i ka budućnosti – jer uključuje čovekovu veru da će, zahvaljujući svojim kvalitetima, znanju, sposobnostima, uspeti u zacrtanim planovima i željama.

 “Samopouzdanje je prvi uslov za velike poduhvate”, reči su engleskog književnika iz 18. veka Semjuela Džonsona.

Koliko nam samopouzdanje zaista može pomoći u svakodnevnom životu, u ostvarenju malih i velikih ciljeva?

Zamislimo dve osobe na razgovoru za posao – obe su odgovorne, vredne, obrazovane, inteligentne, i potpuno kompetentne za obavljanje date profesije; jedino što ih razlikuje je nisko samopouzdanje kod jedne, i zdravo, razvijeno samopouzdanje kod druge osobe.

Sa nedovoljno ili nimalo vere u sebe, možda i opterećena strepnjama da se neće pokazati dovoljno dobro, prva osoba će vrlo verovatno ostaviti utisak nekoga ko ni sam nije siguran šta traži na datom mestu, da li je dovoljno kompetentan i da li uopšte zaslužuje ponuđeni posao.

Osoba broj dva, svesna svojih kvaliteta i sigurna u njih, zablistaće u punom sjaju i, najverovatnije, ostaviti utisak nekoga ko je odlučan, sposoban, komunikativan, ko zna šta želi i može.

Šta mislite – ko će od njih dvoje dobiti novo radno mesto?

I uopštenije – stepen samopouzdanja koji imamo neretko će biti jedan od ključnih faktora za sliku koju o sebi stvaramo, način na koji se “predstavljamo” svetu, i na koji nas drugi ljudi vide i ocenjuju.

I zaista, ako sami ne cenimo sebe i ne verujemo u ono što umemo i možemo – koliko je realno očekivati da nas drugi cene i veruju u nas?

Ipak, da li je puko samopouzdanje jedini ključ koji otvara vrata uspeha, odnosno – da li je sama vera u sebe dovoljna da nas, kao kakvom čarolijom, učini dobrim i uspešnim?

Iako je svakako važno, naravno da nije i dovoljno – samopouzdanje koje imamo i negujemo, ili tek pokušavamo da razvijemo, treba da bude zasnovano na realnoj osnovi, na stvarnim kvalitetima koji će potkrepiti našu samouverenost. Naravno, jasno je da samopouzdanje često “niče” i tamo gde nikakvog pravog korena nema, te tako imamo ljude koji prosto pucaju od samouverenosti – koja je zapravo prazna kao mehur od sapunice.

Razvoj samopouzdanja u detinjstvu

A cilj je, ili bi makar trebalo da bude, razvijati zdravo samopouzdanje – i to, po mogućnosti, već u detinjstvu, zajedno sa drugim pozitivnim osobinama i navikama.

Iako nije pravilo, jasno je da su veće šanse da dete izraste u odraslu osobu koja je sigurna u sebe i veruje u svoje sposobnosti ukoliko joj se ovakva “uverenja” približe u detinjstvu – a veliku, ako ne i ključnu ulogu u tome imaju roditelji. Jedan od preduslova odgajanja samouverenog deteta svakako je stvaranje zdrave porodične atmosfere, zasnovane na međusobnoj ljubavi, podršci i razumevanju.

U odnosu prema samom detetu savetuje se otvoreno pružanje podrške, iskazivanje pohvala i neka vrsta nagrade ne samo za postignute uspehe, već i za uloženi trud, umesto insistiranja na kritici, isticanja grešaka i mana.

Takođe, kod deteta bi valjalo razviti i  svest o tome da je i neuspeh sastavni deo života, ali da sam po sebi ne znači da dete nije dovoljno dobro. Naravno, u svemu tome treba naći meru, te naučiti dete i da razvija osećaj odgovornosti za svoje postupke, da stvori realnu sliku o sebi, svojim potrebama i mogućnostima.

Na kraju, budući da deca često usvajaju ono što vide kod svojih roditelja, poželjno je da i sam roditelj radi na sebi i svom samopouzdanju, kako bi bio dobar primer za svoje potomke.

Ipak, čak i ako roditelju uspe da sprovede u praksu savete koji u teoriji uglavnom deluju jednostavnije nego kada na red dođe njihova primena, nije zagarantovano da će nivo samopouzdanja izgrađen u detinjstvu ostati na datom nivou ili se povećavati kroz odrastanje.

Sećate li se, možda, kako ste u nižim razredima osnovne škole bez trunke treme i snebivanja izlazili na binu da odrecitujete pesmicu na školskoj priredbi, a deset ili petnaest godina kasnije pred javni nastup bilo koje vrste klecaju vam kolena, suše vam se usta i podmukli glas u glavi vam šapuće “ja ovo ne mogu”?

Kao da ste, negde usput, izgubili deo samouverenosti koju ste nekada imali. I upravo ovde leži pomalo paradoksalna priroda samopouzdanja:  iako je u pitanju, ako bismo tako mogli reći, izrazito “povratna” osobina – s obzirom na to da je reč o stavu date osobe prema sebi samoj, u životu ono veoma često ne zavisi primarno od nas samih, već na njega utiču razni spoljašni faktori.

Ako smo u detinjstvu imali sreće da rastemo u porodici koja neguje naše samopouzdanje, izlazak iz toplog porodičnog okruženja neminovno nas uvodi u svet u kome su prisutne raznovrsne situacije sa kojima ponekad ne umemo da izađemo na kraj, a koje nam, posebno ako smo emotivni i osetljivi, mogu srušiti samouverenost kao kulu od karata – problemi, neuspesi, izneverena očekivanja, razočaranja u raznim životnim oblastima podlo nas vode u pesimistične misli da nam se sve to dešava zato što nismo dovoljno dobri.

Odnos drugih ljudi prema nama uglavnom takođe nije bez uticaja – kao što će pohvale i komplimenti učiniti da se osećamo boljim i vrednijim, tako će kontakt sa kritički nastrojenim ljudima, koji uživaju u nipodaštavanju i isticanju naših mana i pogrešaka (a u životu odrasle osobe teško je potpuno izbeći i ovakve međuljudske odnose) u manjoj ili većoj meri sigurno uticati na pad samouverenosti.

Problem nastaje kada dozvolimo da naše samopouzdanje u potpunosti zavisi od situacija na koje često ne možemo da utičemo i od ponašanja i stava okoline prema nama, pre svega iz razloga što stav drugih neretko nije u baš najboljoj korelaciji sa našim pravim vrednostima – drugim rečima, može vam se desiti da vas potcenjuju i ne podržavaju iako ste zapravo kvalitetna osoba koja ima mnogo opravdanih razloga da veruje u sebe.

A da li je baš ovakav uticaj na naše samopouzdanje uistinu neminovan i neizbežan?

“Niko vam ne može usaditi osećanje manje vrednosti bez vašeg pristanka”, rekao je čuveni nemački pisac Bertolt Breht –

i verovatno bio sasvim u pravu. Umesto da dopustimo drugima da grade (ili ruše) naše samopouzdanje, mnogo je korisnije skupiti snagu i volju i započeti samostalnu izgradnju.

Kako i odakle započeti povećanje samopouzdanja?

Iako izgubljeno ili oslabljeno samopouzdanje često pokušavamo da prizovemo poboljšanjem fizičkog izgleda, razvijanjem mišićne mase, privlačnom frizurom ili šminkom, jasno je da nam je za pravo i trajno samopouzdanje potrebno nešto snažnije, što će ostati u nama i kada skinemo puder i nabacimo koje kilo viška.

Dakle, cilj je potražiti izvor samouverenosti u sebi, pronaći kutak u kome ćete zalivati i negovati svoje samopouzdanje, zaštićeno od loših uticaja sa strane.

“Samopouzdanje dolazi kroz disciplinu i trening”, rekao je Robert Kajosaki,

američki motivacioni govornik iz oblasti preduzetništva – ali se ova misao očigledno može primeniti i na svakodnevni život.

Ako ovaj fenomen posmatramo kao svojevrsnu veštinu, jasno je da se ono može učiti, vežbati i usavršavati. O različitim tehnikama razvoja samopouzdanja govore i danas sve popularnije NLP programi, koji se zasnivaju na tzv. neuro-lingvističkom programiranju, odnosno ideji da, pojednostavljeno rečeno, uz želju i odgovarajući “trening” svako od nas može da “programira” sebe i svoje ponašanje u određenom smeru.

Kroz promenu načina razmišljanja, uviđanje značaja reči koje koristimo u svakodnevnom govoru i izgradnju pozitivnih navika, ova metodologija ima za cilj da nauči pojedinca kako da svoj život učini uspešnijim – a jedan od koraka ka tome je upravo izgradnja i povećanje samopouzdanja.

Da bismo razvili svoje samopouzdanje, u tom pravcu moramo usmeriti i svoje razmišljanje– umesto lamentiranja o životnim neuspesima i ličnim nedostacima, valjalo bi se više koncentrisati na dosadašnje uspehe, na ono u čemu smo dobri i što nam ide od ruke, savetuju NLP stručnjaci.

Isto tako, u pogledu na budućnost ne bi trebalo očekivati neuspeh i opterećivati se pesimističnim prognozama, već naprotiv – želeti uspeh i razmišljati o njemu, i to o uspehu kao o realnoj posledici našeg truda, zalaganja i kvaliteta.

Veoma je poželjno jasno definisati svoje želje i ciljeve, ali i sagledati svoje stvarne sposobnosti i mogućnosti i postaviti ciljeve koji su realni i ostvarivi – zacrtamo li sebi da se za dve nedelje popnemo na Mont Everest, a prethodnih godinu dana smo proveli u fotelji i pred kompjuterom, neuspeh izazvan pogrešnom procenom sigurno neće pozitivno uticati na naše samopouzdanje.

Dakle, moramo znati šta želimo, ali i šta možemo. A da bismo vremenom postajali samouvereniji, potrebno je i da naučimo da sami sebe pohvalimo kada postignemo neki cilj, da se iskreno radujemo svojih uspesima, ali i da ne budemo cepidlake i ne osuđujemo sami sebe ukoliko nešto ne ostvarimo u svom najsavršenijem mogućem obliku.

Kao što i drugi ljudi moraju nečim da zasluže naše poverenje, isto važi i za nas same – izgubljena ili nepostojeća vera u sebe mora se (iznova) steći.

Korisno je zapitati se koje su to osobine drugih ljudi koje će nas navesti da im verujemo i možemo da se oslonimo na njih, te raditi na tome da te osobine razvijamo i kod sebe.

“Uz želju i odgovarajuću “obuku” svako od nas može da “pospeši” sebe i svoje ponašanje ka zacrtanom ličnom ili profesionalnom cilju”,

savetuje Iva Pavlović Pušica, prvi specijalizovani NLP trener za mlade u Srbiji.

Kao što nećemo imati poverenja u trgovca koji nas je više puta prevario ili u poznanika koji nas često laže, ne možemo verovati ni sebi ako se ponašamo na slične načine.

Prema sebi moramo biti iskreni, pošteni i blagonakloni; odgovorni prema svojim obavezama i obećanjima koja smo sami sebi zadali; spremni da razvijamo svoje kompetencije u željenim oblastima, kako ne bismo došli u situaciju da tražimo od sebe samopouzdanje, a nemamo temelj na kome bismo ga gradili.

Takođe, smatra se da na naše trenutno samopouzdanje može uticati čak i način na koji držimo telo i krećemo se, te da nam uspravno držanje i stav podignute glave pomažu da ostanemo smireniji i fokusiraniji – što je od posebnog značaja u stresnim situacijama, kada nam je dodatno samopouzdanje i te kako potrebno.

Evo zbog čega je američki psihijatar i psihoterapeut Milton Erikson pacijentima koji su bolovali od neke vrste depresije davao naizgled luckast savet da, hodajući ulicom, prebrojavaju krovne antene i ulične svetiljke – i zbog čega su se oni, obavljajući ovaj zadatak, zaista osetili bolje i samouverenije.