Piše: Ana Todorović-Radetić
U selu Slivlje, među hercegovačkim brdima, koje je ličilo na „neku hajdučku jazbinu“ i gde ništa pitomo nije moglo da se primi zbog divlje klime, rođen je dečak po imenu Vuk. Nakon samo šest meseci, njegova majka umire, držeći svoju bebu u naručju. Visprenost uma nasleđuje od majke, koja je napamet znala Gorski vijenac i pevala uz gusle. Mnoge epske pesme recituje na zimskim seoskim „sijelima“, od toga Boj na Kosovu čita svake večeri, uz koje žene plaču i uzdišu, a muškarci i deca ćute i misle. U teškom siromaštvu, zadojen pričama o strašnim „Turcima krvopijama“, išao je u školu đak-pešak, dvanaest kilometara u svakom smeru, svakog dana, prolazeći kroz čudnovatu prirodu koja je ličila na neko začarano mesto. Posle škole je pomagao svojoj pomajci i ocu u čuvanju ovaca i goveda, učeći na pašnjacima svoje lekcije i puštajući maštu da leti hercegovačkom divljinom po kojoj su često udarali gromovi. Teški dani nemaštine i rada u višečlanoj porodici ostaće u njegovom sećanju kao najlepši i nedosanjani san do dana današnjeg.
Uzavrela krv pomalo divljeg temperamenta bujala je da se pokaže što bolje u svemu – u školi da bude među najboljim učenicima, u studentskim danima među najburnijim protagonistima studentske pobune šezdeset i osme, u novinarstvu da među prvima donese i najbolje napiše najnoviju vest. Odrastajući uz oca koji je bio u partizanima, usađena uverenja počeće da menja životnim iskustvima, sazrevanjem, ali i upoznavanjem koleginice sa Pravnog fakulteta u koju se zaljubljuje i koja ga ostavlja ubrzo nakon započete romanse. Ljubav prema onoj koju nema u narednim godinama će se ipak ostvariti i krunisati brakom. Razlike u stavu o komunizmu vreme će izbrisati.
Dane novinarstva koje je proveo u Africi kao dopisnik Tanjuga doživeće kao živopisno i novo sagledavanje stvarnosti i političkog života u Titovoj Jugoslaviji, među afričkim siromašnim i dobrodušnim ljudima, na tlu odvajkada izrabljivanom od belog čoveka. Po povratku iz Afrike, um novinara teži da se preobrazi u um književnika. Piše svoj prvi roman Sudija.
Svesno se spremajući da dalje piše o pobuni šezdeset i osme, izvorište kolektivnog nesvesnog se otvorilo pred piscem i kao bujica po papiru krvavim opisima potekla je priča o ustaškom pokolju. Roman „Nož“ tražio je da bude napisan. Dajem sebi slobodu da mislim da je Drašković bio arhetipski provodnik u tom procesu. Slike užasa, pokolja i pomora, poniranje u ljudsko zlo, koje postoji u svim nacijama, ovaplotile su se na papiru. Nijedan pisac na ovim prostorima nije bio toliko blizu Tanatosa, ni delima, ni životom, ni u brojnim romanima, ni u snu, ni na javi kao Drašković. Pisac koji je, pun tajanstvenih glasova, bio najbliži smrti, koji je osetio i ukus i miris iste i uvek pisao o ljudskom stradanju otvoriće bolnu temu pokolja o kojem se ćutalo. Svako je imao pravo da roman tumači kako je hteo. Verujem da su to pravo najviše iskoristili oni koji ne čitaju. Anatema je bačena i na roman i na autora romana.
Politička borba, devedesete, ratno stanje, Milošević, demonstracije predvođene „kraljem trgova“, bezdušne torture u zatvoru, sankcije, bombardovanje, totalni slom jedne velike zemlje… I slom svih poštenih ljudskih duša na ovim prostorima… Individualni i kolektivni ožiljci i dalje su otvorene rane koje bole, svakoga iz svog ugla. A svedočanstvo o tom vremenu iz ugla najvećeg vođe opozicije devedesetih kog je narod sledio danima i mesecima na ulicama, ostavlja gorčinu u mislima i duši. I da želim, ne bih umela da prepričam ostatak autobiografije. Detaljno opisani događaji, ali i zablude i ogorčenost, osude i osećaj izdaje u narodu, opisani su na stranicama i svedoče o danima koje bi svako od nas poželeo da zaboravi i izbriše gumicom. Ali zapisani su i ostaće kao svedočanstvo jednog tragičnog vremena, provejani i svešću o pogrešno donetim odlukama i potezima, samokritikom.
Predrasude o Draškoviću u mene je lično još devedesetih usadila „TV Bastilja“, koja ni dan danas ne služi ni svom narodu, a ni istini. A dosta kasnije predrasude o Draškoviću srušio je prvi njegov roman koji sam pročitala. Bio je to Via Romana. Tačnije, poetski jezik tog dirljivog romana, koji me je naveo da ubrzo pročitam i skoro sve ostale. Čitanje ruši predrasude, a obrazovanje i životno iskustvo donose metamorfozu ličnosti. Vredi pročitati „Ožiljke života“, upravo iz ovog razloga.
Draškovića mnogi dele na političara i pisca. Po mom mišljenju, on je i poeta, i mistik, i filozof i poznavalac religija i prava, i otresiti orator iz kog progovara proročki glas. I neponovljiva ličnost na ovim prostorima. S jednim čulom viška, uvek će biti zanimljiv i onima koji ga vole i onima koji ga ne vole. I jednih i drugih ima mnogo.
Vaš komentar