Piše: Ana Todorović-Radetić
Slika na koricama: Predrag Todorović, naziv slike: Ime mi je Tajna
Postoji jedan ’prastari’ ili unutrašnji ’mistični brak’, koji je zapravo zajednica jin-a i jang-a, muškog i ženskog, u kome je čovek sjedinjen sa izgubljenom ili zaboravljenom drugom, unutrašnjom polovinom.
Zbirka pesama „(O)čaj u šoljici kafe“ Aleksandre Šarenac riznica je snažne poezije čiji lirski odjek odzvanja vapajem upravo za takvim brakom. Kod pesnikinje Sandre Alek Animus otključava vrata imaginarnog i takvu čežnju za integracijom sa drugom polovinom preobražava u poeziju, na našu radost. Njen unutrašnji Animus zahteva projekciju na spoljašnjeg da bi se ispoljio, otkrio, integrisao, izlečio rascep.
„Pokušavam da pobegnem
ili da te napokon uhvatim,
đavo će ga znati.
Kud god se okrenem,
svuda te vidim.
I u mraku zenica,
iza sklopljenih trepavica –
opet ti.
Kazno, Usudu, ko si,
kada me ovako progoniš…?
Umorna sam od bežanja.
Šta hoćeš od mene, govori?…“
(iz pesme „Neizdrž“)
U pesmi „Na obalama Aheronta“ pesnikinja kaže:
„Moja pesma te slavila,
u nebo dizala do samih bogova.
I to bi moj greh,
što običnog smrtnika počastih
bogovskim trpezama.“
Arhetipski eho koji se čuje u njenim pesmama, onaj u kojem Sopstvo teži integraciji dubokih aspekata svoga bića, vodi nas u obećanu zemlju koja priziva pesnikinju duboko iz njenog prasećanja.
„Sa njim ja bejah Eva
pre prvog sagrešenja!“
Za njenu pesmu Hieros gamos može se slobodno reći da sadrži i sve ostale… To je pesma koja peva o tom metaforičnom prapočetku, kada su postojala mitološka bića koja su bila i muško i žensko u isti mah, sve dok moćni Zevs nije odlučio da ih razdvoji… Tako razdvojeni i raspolućeni, postali su toliko tužni da ne bi marili ako bi umrli, čeznući za svojom drugom polovinom…
HIEROS GAMOS
Ja sam krv koja struji
tvojim venama.
Ti nemaš većeg roda od
mene.
A nisam ti ni mati, ni kćer,
ni žena.
Ja sam onaj deo tebe koji
ti fali i luta sa tobom u
mislima.
Ja sam odvojena od tebe
u praistoriji vremena.
Onaj deo puzle koji fali
da tvoja slika bude potpuna.
Kada Animus ženi pokuca na vrata u onom trenutku kada je ona dovoljno zrela da oseti tu čudnu, razarajuću i opijajuću bol, tu mušku personifikaciju nesvesnog u sebi; kada iz nesvesnog provaljuje njegov arhetip i sva emotivna i psihička snaga koju sadrži u sebi, tada je žena ranjena i raspolućena, na krahu svog starog poretka bića, a na pragu novog, nepostojećeg, nepoznatog i zastrašujućeg.
I tada žena počinje da opipava i sluti njegovo postojanje, i sve bolne promene u svojoj već osetljivoj psihi počinju da tutnje uraganskom snagom i donose još veći nemir.
Animus dodiruje njeno biće u erotskom, intelektualnom i duhovnom smislu, na jak i haotičan način, nekada kao svetla i pozitivna, nekada kao mračna utvara. Ona počinje da peva onom koji je „obgrlio bez dodira, bestelesnom ljubavlju svemira“, onom koji je „neprikosnoveni kralj njene pesme“.
On postaje njen usud, „jer i tamo gde te nema, ja te nađem“… „utvara koju sam sama stvorila.“ Doživljava „poljubac Hipnosa“, omađijana i sluđena onim koji je njena uobrazilja i opsesija.
Ako, pak, Sandrinu poeziju čitamo bez upliva u dubinsku psihologiju, biće to opijajuća ljubavna zbirka stihova lišena patetike, a sadržajna u mitološkim aluzijama, u filozofskom traganju.
„Uzalud sam kišama lica svog drvo zalivala.
Budila Veneru i Amora,
tražila od njih da te vrate meni
kojoj po pravdi večnog zakona pripadaš.“
(iz „Pesma Prozerpini“)
…
„Oblačim se u tvoje prnje
i klizim niz ulice,
vazduhom nozdrve da omrsim.
Trčim, kao luda trčim,
nemirnom vetru prkosim…“
(iz pesme „Neizdrž”)
…
„Mesto za tebe,
mesto za mene,
mesto za nas,
Izvan nas –
Ne postoji.
Ima li nas onda
igde? Ili smo svuda?”
(„Majeutika”)
Stihovi Sandre Alek dugo odzvanjaju u mislima kao i njena emocija, gromovitost, a ujedno i ranjivost i bol, jer kod Sandre je sve istinito, pravo, a izmaštano, nepostojeće. Ona nas vodi u onaj prostor svoga bića do koga je stigla ljušteći sloj po sloj svoje duše, pažljivo birajući reči i mesečarski lutajući kroz jezik.
Zasigurno se može reći da je pesnikinji bila potrebna velika hrabrost da razotkriva tajne svojih najčuvanijih odaja, da iznese na čistinu goruću čežnju, tugu, neizdrž i rascep; da opeva taj o(čaj) u šoljici kafe, vapaj za spajanjem, za nadom da praznina može biti ispunjena. U toj borbi sa sobom titanske jačine kao da ostaje da lebdi u vazduhu zauvek bolno pitanje za sve nas – da li je susret tih izmaštanih svetova moguć izvan nas samih?
Vaš komentar