Piše: Ana Todorović-Radetić
Nije jednostavno pisati o magiji koju stvara pesnikinja Jelena Gavrilović. Njene pesme žive su i snažne slike života, ljubavi i otkrovenja koje odjekuju dugo u nama. Njima se možemo i želimo vraćati bezbroj puta. Uz njih se ponovo zaljubljujemo u poeziju. Kada ih čitamo, kao da ponovo otkrivamo svu veličanstvenost, punoću, ali i težinu i oporost života i čoveka samog – mnogo dublje od našeg poimanja, mnogo uzvišenije od naših spoznaja, mnogo lepše nego što uopšte možemo opisati svojim rečima.
O poeziji ona kaže:
Ako letim
Ona je zvezdano nebo nada mnom
Ako padam, ambis je
U koji se survavam, srećna
Koliko i nesrećna
Jer, ne postoji razlika
Iz njenog bića poezija se rađa kao nagon, zato je iskonska, prava, sveobuhvatna, kao i sam život. Jer ona je poetesa po svom postojanju, a ne po opredeljenju.
Obećah sebi da ću pisati ono što živim
I ništa više
No, kako plavet na obzorju tamni
I već u julu na čađ zamiriše
Sve bih više da živim u onom što pišem
To je moj način da sve otplačem
Graciozno, kao vila
Ta vila, jedna od četiri razigrane muze, „bezemljašice”, raspojasane i „pijane od noći” sa svojim vernim drugama – vilama, prkosi životu i svim njegovim rigidnim pravilima. Smeju se starosti u lice i čuvaju zastave svojih duša.
Sa stručkom Crnjanskog međ’ dojkama
Što se ugnjezdio tu od mladosti
Smrvljen i mirisan kao mirta
Broj četiri se javlja kao stalni motiv u Jeleninim delima. Još u romanu „Žene pod mojim krovom“ četiri „ličnosti u stalnoj disharmoniji“ obitavaju u njoj jednoj, i svojim višeglasjem prikazuju kompleksne slojeve njenog bića. Osećamo ih i u njenoj poeziji, sve su one još uvek tu, baš te iste žene – od Jefimije, koja teži nebeskim visinama i stvarni svet posmatra duhovnim okom, preko Jovanke Orleanke – žene-ratnice, i Rozalije – praktične i patrijarhalno vaspitane žene, pa do Margarite Nikolajevne, koja je spremna da u jednom trenu žrtvuje sve što ima zbog ljubavi. Osvestiti i saslušati to višeglasje u sebi nije nimalo lako, kao ni živeti u njemu. Naprotiv, potrebna je sva mudrost jedne zrele žene.
Simbolizam broja četiri veoma je živopisan po Ševalijeovom rečniku simbola. Postoje četiri strane sveta, četiri mesečeve faze, četiri kraka krsta, četiri elementa u prirodi, četiri stepena evolucije Anime/Animusa, četiri reke u Raju… Na kraju krajeva, ceo sistem jungovske misli zasnovan je na važnosti koju pridaje broju četiri, „jer je tetrada za njega arhetipski temelj ljudske psihe, tj. sveukupnost svesnih i nesvesnih psihičkih procesa.“
Broj četiri jedinstven je simbol potpunosti, sveukupnosti, celovitosti. Baš takva je i poezija Jelene Gavrilović – obuhvata i prihvata sve, baš onako kakav i jeste život sam, prikazan i viđen očima poetese. Ali ona oprašta Životu, baš takvom kakav jeste, i piše mu pismo:
U kojem mu opraštam sve podle drskosti
I hirove, užasna nemanja,
Hod strmim stazama
Mrkve ispred nosa
Jer konačno sve ima smisla
Taj pogled na svet jednog poetskog bića, koje osciluje od teoloških i mističnih spoznaja do telesnih pobuda i ustreptalosti ljudskog mesa, razotkriva sebe pred nama, a ujedno raslojava nas same i nudi novu percepciju, dublje i suptilnije sagledavanje stvari.
Kad Jelena peva o ljubavi, to će biti „mrsna romansa“, jer Ona je „mesom volela“ i ne pristaje na „pesmu beskrvnu na hlebu i vodi“. Ona bosonoga igra čardaš na stolu, i raskrvavljenih stopala gazi po staklu, jer nema prave ljubavi koja do krvi nije zabolela. I uprkos tome, kaže:
Ne plaši se lomače
Plaši se onih koji gase vatre.
Ona je, iako „do kostiju obrana i opljačkana“, bogata žena, jer svoje dukate „bere sa grana“, uvek spremna da se ponovo uda za Ljubav, za lepotu trenutka:
Spremna da svakog časa budem ponovo isprošena
Za oblak, za septembar
Za nahereni krov trošne kuće preko puta
Zbog jedne česme i bršljena, bez mnogo pitanja
Ako piše o Bogu, pisaće o iskustvu sa Njim iz ljudskih padova, iz svojih grehova, znajući da ta Sila koja upravlja životom oprašta sve, i zato je uzvišena. Ona, koja je toliko dugo bila u molitvi, zna da prevede „i osmeh Božji onima koji ne veruju ni u Boga, ni u osmeh“, jer je tihovanje uz Njega donelo spoznaju o bezvremenom postojanju svega i oslobođenje od svih dogmi skovanih od čoveka… U božanskoj tišini, na oltaru prirode, Ona je čula šapat Istine, i…
Ne čujem govor od normi iskovan
Ni povišen ton
Ja sam na smilju Božjem spavala
Onom od kojeg je izatkan san
Meni su trave šapnule
Sve tajne nebeske…
Ako iz nje progovori proročica, slutiće o danima zlim koji dolaze, jer:
Jedan deo mene, tamni deo mene
Svaki dan doživljava mračno prosvetljenje
I tada se osete svi nemiri i čemeri koji pritiskaju njen um i telo, i tada piše lekovite pesme u kojima se vida čudesnim biljkama koje priroda daje, a ona, sjedinjena sa njom, cedi njene sokove i obitava u njenom zagrljaju. To je Ona koja zna, jer sadrži sve žene u sebi:
Neka bude upamćeno da sam volela vodu
Koja je zaboravljala moj oblik
Čim bih izašla na tle
I da me je u njoj uvek bilo više nego na kopnu
Da sam tromo vukla svoj riblji rep
Po vrletima i pustarama
A samo me je pesma stvarno znala
Neka bude upamćeno da sam pila rosu
Sa nekih platana
Kao sa Božjih usana
To me je toliko puta spasilo suša
Pažljivom čitaocu ne može promaći da se u tim trenucima pred njim pojavljuje peta žena, vučica, koja ima moć da osnaži i isceli, jer zna sve tajne i sadrži sve žene u sebi:
Stara sam, vrlo stara
Kao indijanska šamanka
Znam kako rasplinuti magiju u trenu…
Istovremeno, pesnikinja jasno opaža i oseća beživotnost onih koji nemaju ljubav i grcaju u kolotečini života. Ona vidi ljude:
Koji su izvadili sebi živa srca iz grudi
Žigosana imenima neosveštanih ljubavi
Vidim, dobili su neka nova srca
Koja kucaju precizno, kao sat
Samo ih valja navijati redovno
I baš od takvog beskrvnog života poetesa strepi, vraćajući se svom Ataru da pogleda šta je od njega ostalo. Ta poema o prošloj ljubavi stoji na kraju zbirke i treperi svojom posebnošću i zanosom kojom je pisana.
U toj poemi, vrativši se na grob usahle ljubavi, pesnikinja primećuje stare predele koji više nisu i ne mogu biti isti…
Otkako su posekli onaj stari dud na kovinskom
putu
Između njiva i peščara
Nemam više zaklon od vetrova
Ni ona sama nije više srna koja je mogla da nanjuši „predmiris kiše“ i „predukus jeseni“, niti više sasvim ranjiva, „do kraja srneća“. I dalje je prepoznaju gavranovi u tom ataru njene ljubavi:
A osim toga – ništa više
Stranac sam u svome ataru
Nema tu više koplja ni štita
Ni atova nema
Starih se bitaka tek vetar seća
Tom svom ataru, koji nije „sa ovoga sveta“, ona se vraća da oseti koliko je živa i koliko je on živ u njoj, kao što hodočasnik stiže u Svetu zemlju:
Vratila sam se da još jednom stanem u studenac
Na kraju staze iza groblja
Bosim nogama
Pre no što dođu hodočasnici sa putirima
Pre no što me oteraju psi
Još valjda ima mesta gde na čas mogu predahnuti
Ta poema, uzvišena u svojoj lepoti, prenosi groznicu stvaranja, jer pesnikinja pada u zanos, sličan transu i sipa na papir istinski snažne reči…
I pade mi na um stih Ezre Paunda:
„Mrav je kentaur u svom zmajevskom svetu…“
„A šta sam to ja u svome svetu
Trnovitih kleka i orleanskih mačeva?“
„Krik… krik…!“
Uzvratiše ibisi:
„Krik jednog mrazovca
Lavlji korak odocnelog mrava“
Ona stoji, posred svog atara, iznad Tri krsta, gledajući u tri crkve, gde se „najjače čuje plač Hristov“, i daje svečano obećanje da neće pustiti „tuđina u ta svetilišta“, sva nezaštićena od svog pogleda koji gleda unutra, sa nakupljenim čemerom u grudima, sluteći da nema gde da se sakrije od provala tuge na zalasku jula…
Na samom kraju, valjalo bi spomenuti šta pesnikinja kaže o svojoj istini:
Moja je istina ptica rugalica što se podsmeva
dogmama
Moja je istina rođena iz teških aritmija
Zastoja, iskakanja iz šina
Moja je istina tonula
Moja je istina vađena sa dna sedam bunara…
I baš zato nije jednostavno pisati o magiji koju stvara Jelena Gavrilović.
Vaš komentar