Psihologija

Šta je Čovek? Pokušaji definisanja Čoveka

Sokratova smrt, slikara Žak-Luja Davida (1787.)
Sokratova smrt, slikara Žak-Luja Davida (1787.)

Mnogi misaoni pregaoci – naučnici, filozofi, pesnici, umetnici – pokušavali su, još od najstarijih vremena, da shvate i iskažu definiciju Čoveka.

Takav poduhvat, iako vredan hvale, nikako se ne može svesti samo na jedan odgovor.

Postoji onoliko definicija Čoveka koliko ima pretpostavljenih tačaka gledišta.

U tome verovatno i jeste čar ove nikad dovršene priče koju svako od nas priča samom sebi, svojim slušaocima ili svojim potomcima.

Ukoliko razmislimo na trenutak o ovom pitanju, možemo reći da je Čovek biće koje više od svega teži da ostavi neki trag za sobom, u ovom ili onom obliku; nešto što vreme neće izbrisati ili ga barem neće izbrisati tako lako.

Čovek je duboko kompleksno i neretko kontradiktorno biće: u stanju je da oprosti, u stanju je i da ubija, da se sveti, da pati, da stvara, da voli i bude uzvišen, da se žrtvuje za ljubav ili ideale, da bude dobar, da bude zao, da bude srećan ili duboko nesrećan.

Pri pokušaju definicije čoveka, treba imati na umu pravilnosti prema kojima se odvija njegov život. Starogrčki mitovi su svedočanstvo težnje da se prepoznaju i izraze neki od obrazaca.

Jedan od najstarijih mitova svakako je grčki mit o Sizifu, antičkom grčkom heroju, korintskom kralju, kojeg su bogovi kaznili za preteranu radoznalost tako što je morao neprestano da kotrlja jedan te isti, ogroman kamen uz brdo i čim bi stigao do vrha, kamen bi se skotrljao nazad. On je, međutim, stalno pokušavao iznova, nikako ne ostvarujući svoj cilj i u toj uzaludnosti je proticao njegov život.

O značaju i uticaju ovog mita na definiciju čoveka i u moderna vremena svedoči njegova reinterpretacija, čiji tvorac je francuski egzistencijalistički pisac i filozof, Alber Kami (1913-1960).

U svom delu Mit o Sizifu (1942) Kami je izrazio ideju o životu kao ciklusu koji se stalno ponavlja, a čiji smisao nam stalno izmiče, imajući u vidu njegovu apsurdnost. Nešto slično, da je čovek uvek na gubitku, rekao je i jedan od naših najboljih pisaca, Meša Selimović (1910-1982), navodeći citat iz Kurana, na početku svog romana Derviš i smrt (1966):

Pozivam za svjedoka vrijeme, početak i svršetak svega – da je svaki čovjek uvijek na gubitku.

On je, ipak, smatrao da jedini mogući smisao svoje egzistencije čovek može da nađe u ljubavi, kojoj ideji je posvećen njegov roman Tvrđava.

Tolos, proročište u Delfima
Tolos, proročište u Delfima

Čoveče, spoznaj samog sebe

Kažu da onome ko uspe da spozna sebe nije uzalud protekao život. Još mnogo vekova pre Hrista, nad ulazom u Apolonov hram u Delfijskom proročištu bilo je uklesano: Čoveče, spoznaj samog sebe. Ova maksima pripisivana je i Sokratu. Ma koliko takvo nešto delovalo jednostavno i često podrazumevano, uopšte nije tako.

Samospoznaja kao zadatak ili čak životno pozvanje ponekad je dovoljna da ispuni čitav ljudski život, pa čak ni tada uspeh nije zagarantovan.

Kako je čovek određivan i definisan tokom istorije civilizacije i kulture umnogome je zavisilo od kosmogonijskog shvatanja, odnosno shvatanja o načinu postanka sveta.

Ono se u suštini može svesti na dva glavna pravca: kreacionistički (odnosno teološki – shvatanje da je svet stvorila neka viša sila, Tvorac ili Bog – Apsolut) i evolucionistički (naučni – shvatanje da je svet nastao kao proizvod određenih prirodnih ciklusa i postepenih promena, koje su započele tzv. Velikim praskom – Big Bang).

Samim tim razlikuju se shvatanje i definicija čoveka.

U okviru kreacionističke kosmogonije čovek je shvaćen kao iskra božanske kreacije, koja u izomorfijskom ključu podrazumeva da je čovek stvoren prema Božijem obličju i da sadrži božansku iskru u sebi, dok u okviru teorije evolucije, čiji je tvorac i najpoznatiji zagovornik britanski biolog i prirodnjak, Čarls Darvin (1809-1882)[1], čovek se razvio postepeno, putem procesa tzv. prirodne selekcije i prilagođavanja, od biološki primitivnijih organizama, kao što su primati.

Homo Sapiens

Čovek može, sa naučne tačke gledišta, biološki, antropološki i evolutivno, da se odredi kao Homo Sapiens, što je naziv koji je 1758. godine skovao švedski prirodnjak i naučnik, Karl Line (1707-1778).

Prema tvorcu ove taksonomije, Homo Sapiens je biće koje odlikuje visoko razvijen mozak, sposoban za apstraktno razmišljanje, moć govora, introspekciju-samosvest i planiranje odnosno svesno postupanje. Govor i razum ga odvajaju od po mnogo čemu srodnih mu bića – životinja.

Ipak, čovek je mnogo više.

Osim što je prirodno i misaono biće, čovek je i društveno biće i duhovno biće.

Određen je odnosom s drugim ljudima sa kojima stupa u zajednicu, kao i potrebom za dostizanjem svojih duhovnih odredišta.

Čovek ima potrebu da nadogradi što mu je od prirode dato, svoju krhku i propadljivu telesnu školjku, umetničkim stvaralaštvom koje bi bilo uklesano u bezobličnu vremensku vertikalu kao neka vrsta konstante. Kako bi se drugačije mogli tumačiti velelepni arhitekturni poduhvati, poput egipatskih piramida, izgrađenih još skoro pre 30 vekova pre Hrista) koje sežu skoro 150 metara u visinu, ili prelepog mauzoleja Tadž Mahal u Agri, tog zadivljujućeg dela posvećenog ljubavi, koji je izgrađen na površini od skoro 17 hektara, u čast voljene i prerano preminule supruge cara Šaha Jahana (vladao 1628-1658), Mumtaz Mahal.

Crnogorski vladika i pesnik-filozof, Petar II Petrović Njegoš (1813-1851) se u svom najpoznatijem filozofsko-herojskom spevu, Gorski vijenac (1847), pita: Što je čovjek, a mora bit čovjek.

Takvim pitanjem, on ukazuje na krhkost u biološkom odnosno ograničenost u temporalnom smislu, a s druge strane na izuzetno visoke aspiracije u etičkom i umetničkom smislu. Njegoš određuje čoveka prevashodno kao biće šekspirovski neprestane borbe, ili kako on to kaže:

Neka bude borba neprestana / Neka bude što biti ne može

Čovek, zaista, jeste biće koje neretko ume da postigne i nemoguće, ukoliko je dovoljno motivisan.

Čovek je trska koja misli

Sličnu njegovoj, a možda jednu od najzanimljivijih definicija ljudske prirode dao je francuski matematičar, fizičar i religijski filozof Blez Paskal (1623-1662) u svom najpoznatijem filozofskom delu, Misli (1670), kada je rekao da je čovek trska koja misli.

Ovom filozofsko-pesničkom slikom pomenuti filozof posmatra ljudsku egzistenciju kao dramu u kojoj se stalno sukobljavaju veličanstvenost čovekovog duha i ništavilo njegovog materijalnog tela.

Ljudska egzistencija je dramatična jer je obeležena iskustvima propadljivosti i bolesti, granicama saznajnih moći, nemirom i beskonačnim lutanjem u potrazi za apsolutom (Bogom), ali i naročitim položajem čoveka u prirodi i društvu i njegovom jedinstvenom sposobnošću da razume sve što mu se dešava.

Čovek je istovremeno najnemoćnije i najmoćnije biće u prirodi

Čovek je istovremeno najnemoćnije i najmoćnije biće u prirodi, upravo zbog razuma kojim je obdaren i koji mu omogućava da pojmi mnogo toga što životinje ne mogu, između ostalog i svoju smrtnost, što možda predstavlja njegovu najtežu kaznu.

Čovek se nalazi na prekretnici između ništavila i besmrtnosti: ništavilu slično i sklono je njegovo telo, dok njegov um i duh večno teže nečemu nesagledljivom i nesaznatljivom, kao što je besmrtnost.

Stoga je najvažnije obeležje ljudske egzistencije nemir, lutalaštvo, poput lutajućeg Jevreja ili Ahasfera koji dolazi do nas još od evropske legende iz 13. veka.

Volja za moć i dubinska psihologija

Čuveni nemački filozof, Fridrih Niče (1844-1900) zasnovao je svoje učenje na jednom od  najznačajnijih poriva koji definišu čoveka, na tzv. volji za moć.

Mnoge ljude pokreće volja da vladaju, da se njihova volja uspostavi kao vladajući princip dešavanja. Njegov savremenik, osnivač psihoanalitičke teorije, Sigmund Frojd (1856-1939) dao je možda najuticajniji doprinos pokušaju definisanja čoveka.

U okviru svoje tzv. dubinske psihologije, on je istakao tri konstitutivna činioca ljudske ličnosti: Id (nagoni), Ego (osećaj Sopstva) i Superego (kontrolni nadmehanizam ili unutrašnji „policajac“), koji utiču na ponašanje čoveka i mogu ga objasniti.

Ove činioce povezuju mehanizmi odbrane kao što su potiskivanje, cenzura i sublimacija, koji se često dešavaju na nesvesnom nivou. Pojam nesvesnog kao sile koja iz pozadine odlučuje o čovekovom ponašanju, nadogradio je Frojdov učenik i nastavljač, čuveni švajcarski psihoanalitičar, Karl Jung (1875-1961).

Filozofija i logika pesimizma, čiji je glavni predstavnik u filozofiji svakako bio Artur Šopenhauer (1788-1860) koji kaže da je ovaj svet najgori od svih mogućih svetova, nije daleko od nihilizma – odricanja vrednosti na kojima je čitava naša kultura izgrađena, besmislenosti i nedostatka apsoluta. Da je čovečanstvo oduvek bilo razumno, istorija ne bi bila dugačka hronika gluposti i zločina.

Iako ovakvo shvatanje ukazuje na ne baš vedro viđenje ljudske prirode, Šopenhauer ipak poručuje:

Ono što nas najneposrednije usrećuje jeste vedrina uma. Ova osobina je sama sebi nagrada. Zato bi razvijanje vedrine u sebi valjalo staviti ispred svih težnji!

Znakovi pored puta

Naš čuveni nobelovac, Ivo Andrić (1892-1975), veoma mnogo se bavio pokušajima čak i eksplicitnog definisanja čoveka, naročito u knjizi filozofskih crtica – meditativnih fragmenata, Znakovi pored puta (1976), i u posthumno objavljenim Sveskama, osim posredno, u svojim pripovetkama i romanima, koji takođe obiluju aforizmima i zaključcima.

Andrić naginje pesimizmu, koji se ne može nikako osuditi kao nešto van života, jer se Andrić kao istoričar pre svega bavio realnošću i shvatanjem istorijskog toka i čovekovog mesta u njemu: A šta sam ja?

Tek malen plamen koji velikom ognju u susret hita, kaže Andrić.

Ili: Što ne boli, nije život; što ne prolazi, nije sreća. Pesimizam koji proističe koliko iz teških istorijskih okolnosti toliko i iz same prirode života, može se prevladati jedino stalnom težnjom ka dobru i usavršavanjem u vrlini.

Tako on kaže: Sve su Drine ovog sveta krive; nikada se one neće moći potpuno ispraviti, ali i nikad ne smemo prestati da ih ispravljamo.

Stiče se utisak da se savremeni čovek ne pita mnogo o definiciji onoga što on jeste i smislu svega toga, u besomučnoj trci za profitom i novcem koji je postao apsolut današnjice.

Međutim, postoje izuzeci koji svedoče da nije tako i sredstvima koja su danas dostupna i omogućavaju nam da premostimo velike daljine na relativno brz način, dokazujući da čoveka danas, podjednako kao i pre dvadeset ili trideset vekova, interesuje šta je čovek.

Četvoročasovni dokumentarni film francuskog fotografa, ekologa i novinara, Jana Artusa Bertranda (1946-…), Human iz 2015. godine pokušava da objasni šta je čovek na način do sada neviđen u ovom žanru.

Jan Artus Bertrand je sa svojim timom obišao preko 50 zemalja sveta i intervjuisao najrazličitije ljude, postavljajući im suštinski bitna pitanja kao što su:

  1. šta je ljubav,
  2. šta je prijateljstvo,
  3. šta je bogatstvo i
  4. smisao života.

Oni iskreno odgovaraju, na različitim jezicima, predstavljajući tako i scenariste i glavne glumce ovog epskog dokumentarca.

Film je besplatno dostupan na You Tube kanalu, pa ga naši zainteresovani čitaoci mogu pogledati,  a svakako predstavlja svetao i pohvale vredan primer pokušaja odgovora na vekovno staro pitanje: Šta je čovek?

Preporuka
  • Ocena:
Sending
User Review
4.29 (7 votes)
Ana Bojanović

Ana Bojanović

Ana Bojanović je diplomirala na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2001. godine. Stekla zvanje magistra nauke o književnosti na istom fakultetu, na temu iz oblasti srpsko-engleskih književnih veza, 2007 godine, iz koje oblasti je odabrala i temu za doktorat. Strastan ljubitelj preciznosti i snage pisane reči, filozofije, mitologije, psihologije i medicine. Ljubitelj poezije i pesnikinja. Zagovornik autentičnosti življenja.

Vaš komentar

Klikni ovde da bi postavio komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Preporuka

Nastavimo zajedno samoobrazovanje!

Unesite email adresu za korisne porcije aktuelnog znanja!

Aktivni smo i na Fejsbuku!