Ako se vratimo samo par decenija unazad, poremećaji autističnog spektra bili su velika nepoznanica za javnost, a sama reč autizam ogromnoj većini ljudi zvučala je zastrašujuće. To je za posledicu imalo snažnu stigmatizaciju osoba sa autizmom, ali i njihovih porodica.
Međutim, u poslednjih dvadestetak godina mnogo toga se promenilo u pristupu i odnosu društva prema ovom problemu. Zahvaljujući razvoju nauke i brojnim istraživanjima koja se neprestano sprovode došlo se do napretka u tretmanima i lečenju autizma.
Danas je svest društva o prirodi ovog poremećaja povećana, ali je neophodno ne samo i dalje govoriti o njemu, nego mu posvetiti još veću pažnju. Veliki doprinos su dala udruženja roditelja čija deca su obolela od autizma, kao i sami oboleli koji uz dosta hrabrosti dele sa javnošću priče o sopstvenim iskustvima i životu sa autizmom.
Da bismo vam pomogli da i vi bolje razumete ovo specifično stanje, ali pre svega da bismo vas motivisali da se bezuslovno potrudite da razumete različitosti koje su jedna od glavnih odlika osoba sa autizmom, priredili smo ovaj članak. Razmotrićemo osnovne činjenice o autizmu, o tome kako se ispoljava, dijagnostikuje, kakav je pristup lečenju i kako da se i mi sami ophodimo prema osobama koje boluju od autizma ne bi li smo im dali podršku.
Poremećaji autističnog spektra i njihova podela
Poremećaji iz spektra autizma obuhvataju složena razvojna stanja koja uključuju stalne izazove u sferi interpersonalnih odnosa i komunikacije sa okolinom, specifična interesovanja i stereotipna ponašanja. Smatra se da je autizam doživotni poremećaj, a da stepen teškoća u funkcionisanju zavisi od mnogo činilaca i razlikuje se od osobe do osobe. Upravo je ta šarolikost u spektru simptoma koji se ispoljavaju glavna karakteristika autizma.
Autizam se određuje kao složen neurobiološki poremećaj koji se uglavnom ispoljava u ranim godinama i ostaje prisutan tokom celog života. Povezan je sa razvojem i funkcionisanjem mozga, kao najsloženijeg ljudskog organa koji utiče na to kako opažamo svet oko sebe i kako komuniciramo sa okolinom.
Dok jedna grupa obolelih može biti visoko funkcionalna, sa manjim brojem prisutnih poteškoća, recimo samo u komunikaciji, druga grupa može imati čitav spektar složenih problema, kao što su problemi sa usvajanjem najosnovnijih životnih veština. Osobe iz ove druge grupe zahtevaju veliki stepen podrške i pomoći od strane porodice i društva.
Drugim rečima, neophodan je individualni pristup, jer svaka osoba sa dijagnozom autizma ima svoju priču i potrebe koje treba zadovoljiti (da vole i budu voljeni, da se druže, da se osećaju prijatno i bezbedno, da budu siti, uredni i sl.).
Skupina poremećaja autističnog spektra obuhvata:
- rani dečiji autizam,
- Aspergerov sindrom,
- Retov sindrom,
- nespecifične pervazivne razvojne poremećaje,
- deizintegrativne poremećaje u detinjstvu.
Faktori rizika
Uzroci autizma su još uvek neodređeni i nedovoljno jasni, uprkos tome što je u pitanju oblast koju naučnici intenzivno istražuju. Ne postoji jasna i precizna lista činilaca koji izazivaju autizam. Iz ovih razloga se najčešće govori o faktorima rizika.
U faktore rizika ubrajamo pre svega genetske faktore, Fragilni X sindrom, porodičnu istoriju (kada је neko od članova porodice oboleo od autizma), rizična ponašanja i toksikološka stanja majke deteta za vreme trudnoće, komplikacije pri porođaju.
Neka istraživanja ukazuju da uzimanje određenih lekova može da poveća verovatnoću razvoja autizma kod deteta, dok se uzročno-posledična veza između vakcina i autizma negira uz navode da ne postoje naučni dokazi.
Starost roditelja se takođe ubraja u faktore rizika.
Od autizma češće obolevaju dečaci te se može i pol deteta uvrstiti u faktore rizika.
Autizam počinje u ranom detinjstvu, ali se tek oko treće godine ispoljavaju očigledni simptomi koji bivaju povod da se roditelji obrate za pomoć lekara.
Simptomi i dijagnostika
Rane znake autizma mogu primetiti roditelji, pedijatri ili vaspitačice, odnosno lica koja neposredno kontinuirano komuniciraju sa detetom. Najčešće suptilni pokazatelji ne budu u prvoj godini prepoznati kao simptom bolesti. Tek između druge i treće godine se ispoljavaju intenzivniji simptomi na osnovu kojih se može posumnjati da se radi o poremećaju iz spektra autizma.
Roditelji se obraćaju najčešće pedijatru, a potom se, zavisno od dijagnoze, planiraju dalji koraci u lečenju. Autizam se ispoljava kroz smetnje i teškoće u sferi socijalnih i emocionalnih odnosa, kao i na bihejvioralnom planu. Neretko može biti praćen i problemima sa fizičkim zdravljem.
Teškoće u socijalnoj komunikaciji se uglavnom ispoljavaju kroz određena ponašanja:
- dete izbegava kontakt očima;
- ne odaziva se na svoje ime, posmatraču se čini da ga dete uopšte ne primećuje i ne čuje;
- neverbalna komunikacija je minimalna ili izostaje. Gestikulacija i izraz lica se ne menjaju i nisu u skladu sa stimulusima iz okruženja;
- prisutne su teškoće u razumevanju verbalnih i neverbalnih poruka;
- govor kasni ili se gube već usvojene reči, osim toga u nekim slučajevima govor može biti razvijen tako da dete ponavlja fraze ili reči ali ne razume njihov smisao;
- boja glasa i ritam govora mogu biti specifični, npr. dete govori kao robot ili pevanjem saopštava svoje zahteve; govor najčešće nema svrhu dvosmerne komunikacije, već samo izražavanja potreba;
- dete ne pokazuje predmete, igračke i ne donosi ih drugoj osobi u nameri da komunicira;
- Na višem uzrastu teško uspostavlja interpersonalne veze i iste često bivaju urušene.
Ograničena interesovanja i stereotipna ponašanja mogu se ispoljiti različito:
- slabi kapaciteti za prilagođavanje i prihvatanje promena u okruženju;
- snažan fokus na neobične teme uz potpuno ignorisane interesovanja i intervencija ljudi iz okruženja;
- pojačana osetljivost na svetlosnu ili zvučnu stimulaciju koja može biti prijatna ili neprijtna te u skladu sa tim i reakcije deteta mogu biti snažne i brze;
- stereotipna ponašanja (pokreti koji se dugotrajno ponavljaju poput mahanja rukama, pljeskanja, ljuljanja napred-nazad);
- izvođenje radnji koje mogu da rezultiraju samopovređivanjem (npr. ujedanje, štipanje,udaranje glavom o zid i sl.);
- dete uspostavlja specifične rituale i aktivnosti, a ometanje njihove realizacije ili prekidanje izaziva ljutnju, protest i snažan otpor;
- ispoljava se i problem sa koordinacijom pokreta, kretanje je neobično, dete hoda na prstima, nespretno je, može da ima ukočeno držanje tela bez gestikulacije ili pak sa preteranom gestikulacijom;
- fasciniranost detaljima predmeta, na primer točkovima automobila, ali izostaje razumevanje svrhe ili funkcije tog predmeta ili igračake;
- aranžiranje igračaka ili predmeta na neuobičajen način;
- specifične preferencije u ishrani koje mogu uzrokovati smetnje gastrointestinalne prirode.
Dijagnoza autizma se u najvećem broju slučajeva uspostavlja nakon treće godine. Najčešće se zabrinuti roditelji obraćaju pedijatru koji procenjuje u kom pravcu treba da se odvija dalja dijagnostika i kod koga treba uputiti dete na preglede i procene. Nakon sagledavanja detetovog ponašanja i njegovih interakcija sa roditeljima u dijagnostiku se uključuju dečiji psiholog, dečiji neurolog i dečiji neuropsihijatar. U nekim slučajevima postavljanje dijagnoze nije lako jer ima dosta preklapanja i nejasnoća, te se tada rade dodatni testovi.
Dijagnostika je kompleksan proces, jer ne postoji jedan medicinski test koji bi mogao da potvrdi postojanje autizma, npr.test iz krvi kao za neke druge bolesti, već lekari sagledavaju brojne aspekte, od razvojne istorije deteta do njegovog ponašanja u svakodnevnim životnim situacijama. Sumnja da postoji poremećaj iz spektra autizma može se javiti i pre navršenih 18 meseci života ,ali se konačna dijagnoza uspostavlja tek na starijem uzrastu deteta.
Pokazalo se da je rana dijagnostika izuzetno značajna jer se intenzivnim tretmanom može olakšati funkcionisanje deteta, koje uz odgovarajuću podršku i pomoć može da ostvari svoj pun potencijal.
Lečenje autizma
Tretmani za lečenje deteta sa poremećajem iz spektra autizma imaju za cilj ublažavanje simptoma koji svakodnevno ometaju funkcionisanje deteta i slabe kvalitet njegovog života. Pristupi u lečenju mogu biti psihološki, farmakološki, razvojni, bihejvioralni i socijalni. Najčešće se kombinuju dobre strane svih pristupa u zavisnosti od dominantnih simptoma. Realizuju se u bolničkom, obrazovnom, društvenom i porodičnom okruženju, uz stalnu interakciju i razmenu informacija stručnjaka koji leče dete.
Važno je da se uvek uzme u obzir činjenica da je svako dete priča za sebe i da autizam ima veoma raznoliku simptomatologuju. Zato je neophodno da se svakom detetu sa dijagnozom autizma pristupa individualno, a da plan lečenja uključuje stručnjake iz različitih oblasti, zavisno od toga u kom delu je detetu neophodan tretman. Za svako dete se plan terapija i lečenja određuju posebno, sa naglaskom na jačanje njegovih snaga i sposobnosti.
Kod adolescenata sa dijagnozom poremećaja iz spektra autizma podrška i lečenje bivaju kompleksniji. U tim godinama, pred njima su brojni izazovi i ciljevi koje treba da ostvare, kao što su završetak školovanja, izbor zanimanja, osamostaljivanje i eventualno započinjanje života izvan roditeljskog doma. Tada je nužno i uključivanje podrške od strane društvene zajednice u smislu pomoći oko obuke i zaposlenja, zatim uključivanje u kulturne aktivnosti, bavljenje sportom i sl.
Sve ovo sa ciljem da osobe obolele od autizma imaju šansu da ostvare svoj puni potencijal, da budu vidljivi i uvaženi punopravni članovi zajednice, da dobiju priliku da žive kvalitetan život.
Vaš komentar