Emocije i njihov značaj u našem životu

U nedelju, 30. septembra 2018. godine, u amfiteatru Tehnološko-metalurškog fakulteta Univerziteta u Beogradu, održana je izuzetno zanimljiva tribina, u organizaciji Razvojnog centra Agape iz Beograda, u skladu sa polazištima transakcione analize (TA) i O.L.I. metode (integrativna psihodinamska psihoterapija).

Kapacitet velikog amfiteatra bio je do kraja popunjen, a zainteresovani slušaoci pažljivo su slušali i učestvovali u dijalogu koji su usmeravali gđa Mira Marojević, psihološki savetnik, zatim gdin Filip Stojković, teolog i psihološki savetnik i gdin Ivan Gavrilović, psihoterapeut i teolog.

Tema predavanja bile su emocije i njihov značaj u našem životu.

Emocije se inače često pominju bez suviše razmišljanja. Reći da je neko emotivan je zaista pleonazam, jer svaki čovek poseduje emocije, pošto su nam one urođene. Način na koji se neko suočava sa emocijama, kako i koliko ih ispoljava i kako upravlja njima – ono su po čemu se ljudi međusobno razlikuju i predstavlja plodnu oblast u kojoj svako može „raditi na sebi“ i nadograđivati se.

Pitanje koje je najpre postavljeno bilo je:

Šta su emocije?

Svaki prisutni slušalac odgovorio je u sebi na ovo pitanje, a govornici su kasnije i dali stručni odgovor na ovo pitanje, odnosno nekoliko mogućih odgovora.

Moj odgovor bio je otprilike sledeći:

Emocije su tok životne energije u čoveku, odnosno način na koji njegovo Ja odgovara na ono što ga okružuje i dešava mu se; one su putokazi koji postoje iz određenog razloga i koje treba primetiti. Moj odgovor umnogome je, rekla bih, pogodio suštinu, jer sama reč emovere, latinskog porekla, u korenu ove reči, znači kretanje, te je emocijama svojstven fluidni karakter.

Čak bismo mogli da napravimo malu lingvističku dosetku i kažemo da emocija nije imenica, nego glagol. To kretanje je uvek kretanje od nečega, ili ka nečemu.

Drugo pitanje koje je postavljeno bilo je:

Šta osećate kada vidite prosjaka, i o čemu razmišljate?

Prepustila bih čitaocima razmišljanje na ovu temu i sigurna sam da će već na taj način otkriti mnogo o sebi.

Cilj ovog predavanja bilo je, kako sami autori ističu, proširenje svesnosti i znanja o emocionalnom životu, odnosno pokušaj da emocije rade za nas, a ne protiv nas, zarad postizanja emocionalne kompetencije.

Prema moći koju ljudi poseduju u ovoj oblasti, ljudi bi mogli da se podele na tri grupe:

• ljudi koji uspešno drže emocije pod kontrolom;
• emocionalno bespomoćni: ljudi koji nemaju kontrolu nad emocijama, odnosno emocije imaju vlast nad njima;
• samopouzdani ljudi – ljudi koji poseduju moć proisteklu iz svesnosti emocija i koji upravljaju njima na najbolji mogući način.

Ukoliko pogledamo ove tri grupe, kojoj biste vi želeli da pripadate?

A kojoj grupi pripadate?

Verovatno bi najpoželjnija od tri navedene grupe bila, poslednja: dakle, biti samopouzdana ličnost, koja je svesna svojih emocija, koja ne beži od njih, odnosno ne „gura ih pod tepih“, već je uspela da se suoči i ovlada njima na odgovarajući način.

Preostale dve grupe predstavljaju krajnosti koje pokazuju značajne nedostatke u praksi.

Autori koji predstavljaju uzore na koje se predstavnici Razvojnog centra Agape pozivaju su: Klod Stajner, Erih Bern, Zoran Milivojević, Nebojša Jovanović i Albert Elis.

Na ovoj tribini istaknuto je da se danas favorizuje intelekt (racionalno načelo), u odnosu na emocije (iracionalno, afektivno). To predstavlja svojevrsni civilizacijski mit, koji je verovatno proistekao još iz vremena pobede kartezijanske logike, ili Dekartove devize: Cogito – ergo sum!

U današnje vreme izražena emocionalnost smatra se u najmanju ruku nepoželjnom, a često je i predmet podsmevanja. Ljudi se trude da emocije drže pod kontrolom, kao da su emocije nešto sramotno ili nepoželjno, naročito ukoliko su negativne.

Zbog toga većina ljudi nikako ne bi želela da ih drugi vide kako, na primer, plaču. Iako preterana emocionalnost takođe nije najbolja preporuka za kvalitetan život, posledice potiskivanja emocija, međutim, svakako su neželjene i mogu dovesti do ozbiljnih stanja, kao što su: anksioznost, panični poremećaj, depresija, psihosomatska oboljenja, nedostatak empatije (nelagoda pred tuđim emocijama), a sve to vodi opadanju kvaliteta života.

Savremenom čoveku, takođe, svojstveno je favorizovanje prijatnih, u odnosu na neprijatne emocije. Posledice toga su, nažalost, pojave kao što su narkomanija, alkoholizam, zavisnost od seksa i slične vrste zavisnosti odnosno isključivo hedonističkog ponašanja. Neprijatne emocije, baš kao i prijatne, neizbežne su i čine teksturu života.

Upravo su neprijatne emocije, kojih i ima više (kao što su strah, ljutnja, tuga, briga…), bile zaslužne za opstanak u toku evolucije.

Emocije su naša adaptacija na neku situaciju, događaj, pojavu, ličnost i sl. One su urođene. Beba dolazi na svet s emocijama, i one joj služe prvobitno da bi preživela i komunicirala sa starateljem, tako da na početku našeg života imaju ulogu evolutivnog održanja, dok nam emocije kasnije u životu služe da bismo se prilagodili u svakoj vrsti odnosa i događajima nad kojima nekad imamo, a nekad nemamo kontrolu.

Tako, na primer, tuga je normalna emocija prilagođavanja gubitku, radi nastavka života, kako ne bi došlo do stanja tzv. zaglavljenosti.

KER model (model kružne emocionalne reakcije)

Na predavanju je zatim ukazano na značaj tzv. KER modela (model kružne emocionalne reakcije) u percepiranju emocija, koji sledi shemu:

Stimulus (spoljni nadražaj)→ Percepcija → Apercepcija → Valorizacija → Emocionalna telesna reakcija → Težnja ka delovanju → Konačno mišljenje → Delovanje.

U okviru KER modela faze valorizacije (vrednovanja – pridavanja značaja i značenja nekoj pojavi ili osobi) i konačnog mišljenja su najvažnije i često su tačke u okviru kojih nastaje greška u programiranju emocionalnog odgovora (kada, na primer, nekoj pojavi ili događaju ili osobi pripisujemo osobine, značenje ili značaj koje oni zapravo nemaju, a zatim i postupamo u skladu sa tim, pogrešnim, uverenjem).

Najvažniji zaključak rasprave o ovom modelu je sledeći:

Naša uverenja nisu isto što i činjenično stanje!

To uvek treba imati u vidu.

Kako bismo postigli realan uvid u našu emocionalnu reakciju, neophodni su određeni misaoni procesi, a naročito mentalizacija i neutralizacija.

Mentalizacija ili promišljanje je način prevladavanja automatizma emocija. Emocije su često automatizovane jer ljudski mozak radi prema principu uštede energije.

Ako smo u jednoj situaciji osećali nešto, postoji veća verovatnoća da ćemo u sledećoj sličnoj situaciji osećati slično, ukoliko svesno ne nastojimo da promenimo obrazac emocionalnog odgovora.

Na taj način leče se određena naurotska stanja – svesnim radom na promišljanju i pripisivanju drugačijih sadržaja automatizovanom emocionalnom odgovoru na zadate situacije.

Neutralizacija je sposobnost održavanja mišljenja u granicama razuma, bez obzira na jačinu stimulusa.

Optimistična poruka ovog predavanja je da je moguće imati vlast nad svojim emocijama, da je mišljenje u stanju da promeni emocionalne obrasce. Mi proizvodimo emocije – mi smo odgovorni za njih. Emocija nastaje na osnovu naše zamisli – jer je mišljenje starije od emocije. Svoja stanja sami stvaramo, načinom obrade onog što nam se dešava.

ABC model – model kognitivno-bihejvioralne psihoterapije

Predavači su pri tom naglasili ABC model – model kognitivno-bihejvioralne psihoterapije, koji je izuzetno značajan za prethodno pomenuto, a čiji je tvorac Albert Elis (A- Action, B – Belief, C- Consequence).

Prema ovom modelu, ukoliko promenimo mišljenje – bićemo u stanju da kontrolišemo svoje emocije. To je korisna veština koju bi mnogi od nas želeli da poseduju, zar ne?

Možemo uzeti kao primer situaciju razvoda, koja je svakako jedna od najstresnijih.

Jednačina u glavi mnogih čitalaca sigurno će biti: razvod = depresija, zaboravljajući da se između ova dva činioca jednačine nalazi nešto suštinski bitno, a to su uverenja.

U njih spadaju stavovi pojedinca o braku i njegovoj vrednosti, društvenim posledicama razvoda, posledicama po decu i sl. Od ličnih uverenja zavisiće naša reakcija na stresnu situaciju.

Ukoliko smatramo da brak nije suštinski bitan za naš identitet, razvod nam neće suviše teško pasti. Ukoliko smatramo da vredimo samo ukoliko smo u braku, bićemo ozbiljno emocionalno ugroženi.

Šta možemo da učinimo, u veoma stresnim situacijama poput ove?

Treba pratiti ABC model, dakle promisliti o svojim uverenjima i promeniti ih, ukoliko je neophodno; sagledati stvari iz druge perspektive. To je dobra strategija opstanka. Ukoliko duboko promislimo, emocija slabi, odnosno mi uspevamo da je nekako kanališemo, što nam i jeste cilj.

Emocija nikad neće oslabiti ukoliko je potisnemo, „gurnemo pod tepih“, naprotiv, tada će ona ojačati i eskalirati možda u najneprikladnijem trenutku.

Tako osoba koja se razvodi treba da preispita sopstvena uverenja o braku i bračnom životu, kao i da sagleda svoje greške iz prošlosti i potrudi se da ih ispravi. Uvek je potrebno proveriti da li su naša uverenja jednaka činjenicama. U velikom broju slučajeva nije tako.

Suština bihejvioralne terapije jeste promena B dela (sistema uverenja), odnosno promena uverenja, jer A (sam događaj) ne možemo promeniti, a C zavisi od B. Na taj način najzad dolazimo do emocionalne kompetencije.

Emocija je primarni oblik mišljenja, onog kojem jezik (reči) nisu neophodne (za razliku od logičkog razmišljanja ili govora). Emocije su, zapravo, i cilj svega što činimo. Mnogo šta u životu činimo da bismo se osećali ovako ili onako.

Emocije su i uzrok i cilj.

One su naši bazični sudovi o tome šta nam se dešava. Kognicija je sledeći stepen, nadovezivanje na naše primarne sudove.

Čovekov Ego veoma rano stvara sposobnosti za obradu emocija. U pitanju je izvesno programiranje, u zavisnosti od kojeg će osoba biti zdrava ili emocionalno oštećena.

Ukoliko postoji nerazvijenost celovitosti objekta, odnosno ne postoji konstantnost objekta, postoje uslovi za razvoj psihopatoloških pojava. Konstantnost objekta znači da postoji i bliskost i optimalna distanca u uspostavljanju međuljudskih odnosa, odnosno da je čovek konstantan nezavisno od drugih; čovek je u stanju da bude sam i zadovoljan.

Kod nerazvijene sposobnosti celovitosti postoji cepanje realnosti na dobro i zlo (crno-belo viđenje sveta), odnosno naizmeničnost stanja euforije i depresije.

Nesposobnost postavljanja granica (između sebe i drugih), takođe, vodi ka nestabilnosti, a nestabilnost u pokušaje kontrolisanja, što nikako nije funkcionalno ponašanje u bilo kojoj vrsti odnosa.

Zdrav odnos je onaj u kojem dve osobe imaju razvijenu sposobnost konstantnosti objekta.

Ljubavni odnos ne treba da bude moranje (nužnost, potreba), nego izbor. Emocionalna zavisnost nikako nije dobar izbor u tom slučaju i treba se truditi da se ona prevaziđe.

Tolerancija na frustraciju i tolerancija na ambivalenciju

Pred kraj predavanja pomenuti su tolerancija na frustraciju i tolerancija na ambivalenciju, kao neophodni sastojci zrelosti ličnosti, kao neki od načina njihovog prevazilaženja, kao i neophodnost da majka bude podjednako, odnosno uravnoteženo negujuća i frustrirajuća, kako bi se razvila stabilna ličnost deteta.

Na samom kraju predavači su se osvrnuli na 10 imperativa transakcionog analitičara, Kloda Stajnera, koja su svakome od nas bliska i lako primenljiva, ukoliko postoji minimum volje.

Bilo je ovo veoma nadahnuto i dinamično predavanje koje je imalo sreću da postigne svoj cilj: obogatilo je prisutnu publiku novim saznanjima i alatima, opremivši je za mnogo bolje suočavanje sa sopstvenim i tuđim emocijama, koje su nevidljivi pratioci naših egzistencija i koje često nesvesno upravljaju njima.

Poruka predavanja je da je mnogo bolje i preporučljivo osvestiti ih i postati im prijatelj i sarađujući sa sopstvenim emocijama krenuti u ostvarivanje svojih ciljeva, što nam svakako mnogo bolje osmišljava postojanje.