Šta je empatija?

Da li ste sigurni da znate šta je to empatija?

Da li je to ljubaznost? Sažaljenje? Saosećanje?

Neretko možete videti kako u cilju nekog psihološkog istraživanja ljudi ,,preuzimaju“ makar na kratko nečiji život. Život skitnice, prosjaka ili ipak vlasnika skupocenog automobila…

Kako slučajni prolaznici reaguju na to kada ih zaustavi čovek u prosjačkom odelu moleći za hranu ili novac, a kako kada ih iz automobila zaustavi naizgled dobrostojeći mladić koji pita za neku adresu?

Da li biste i kome pre pomogli? Da li ste svesni tuđih osećanja, sreće ili nesreće dok ih ne osetite na sopstvenoj koži?

Poznato je da je empatija sposobnost da život posmatramo iz perspektive nekog drugog, a sve u cilju razumevanja šta ta druga osoba oseća.

Mnoga psihološka istraživanja polazila su od toga da su ljudi u svojoj suštini egocentrični, ali činjenica da je čovek društveno biće, koje živi, radi i bori se za svoj opstanak u zajednici, menja pogled na mnoge stvari. Takvim životom u zajednici čovek postaje sposoban da saoseća.

U ,,Rečniku psihologije“ Žarka Trebješanina empatija je definisana doslovno kao ,,uosećavanje“, ,,uživljavanje“ u emocionalno stanje, mišljenje i ponašanje drugih ljudi. Međutim, empatija ne označava samo proces uživljavanja u osećanja ljudi, već i drugih osećajnih živih bića.

Da li se empatija uči?

Još od malih nogu dete je upućeno na to da kroz interakciju i druženje sa vršnjacima postaje spremno da razvija mnoge osobine emocionalne inteligencije, ali i samu empatiju. Roditelji na ličnom primeru, kroz pažnju i brigu o svojim najbližima, mogu pokazati deci šta je to empatija i na taj način će i kod njih razvijati istu vrstu osećanja.

Psiholog Martin Hofman definisao je empatiju kao ,,emotivnu reakciju koja je u većoj meri odgovarajuća za situaciju u kojoj se nalazi druga osoba, nego za sopstvenu“.

Empatija obuhvata osećaje brige prema drugima, koje doživljavamo pri opažanju patnje drugih. Važno je istaći i činjenicu da je empatija jedan od bliskih činilaca i preduslova prihvatanja dece sa smetnjama u razvoju. Ukoliko decu naučite da sarađuju, ne odbacuju i da se igraju i sa svojim drugarima koji imaju poteškoće u razvoju, budite sigurni da ste na dobrom putu da kod svog deteta razvijete empatiju i naučite ga pravim vrednostima.

Empatija kod dece

Deca tek između pete i osme godine života razvijaju doživljaj drugih ljudi u svom okruženju kao zasebnih jedinki koje imaju sopsvetni život, identitet i prošlost. Na osnovu primera iz svakodnevice roditelji mogu uticati na to da dete počne vremenom samostalno da zaključuje o osećanjima drugih.

Bilo to od svojih vršnjaka sa kojima se igraju, ili od junaka iz priča koje im čitaju pred spavanje. Insistiranjem na razgovoru sa svojom decom i na analizi određenih postupaka njihovih vršnjaka ili junaka iz bajki i crtanih filmova, kao i tumačenjem njihovih osećanja, dete će vremenom izrasti u društveno empatično biće koje će lakše razumeti tuđe, ali i svoje emocije.

Da li se čuvate od pokazivanja emocija kako biste se zaštitili?

Koliko puta niste priznali svoju ranjivost kako biste se zaštitili od negativnih uticaja okoline? Potrebno je da prepoznate, priznate i adekvatno ispoljite svoja osećanja kako biste razumeli i delili emocionalno stanje neke druge osobe. Emocionalna inteligencija zahteva da budete empatični ne samo prema drugom, već i prema sebi.

Kako da znamo kada je naša empatija zloupotrebljena?

Samo onaj ko voli i poznaje sebe, može zavoleti i upoznati druge, međutim, sigurno ste se sreli sa ljudima koji su izuzetno negativni, ali su to osobe koje su iz bližeg okruženja i ne možete ih izbeći. To što posedujete sposobnost empatije ne znači da ste prinuđeni da saosećate sa svakim ko je naviknut da na svet gleda iz negativnog ugla.

Ne smete zaboraviti na sebe i svoju perspektivu. Kada zaključite da osećanja drugih počinju da utiču na vas i da crpe vašu energiju, naročito negativna osećanja, logičan sled događaja je da ćete se distancirati od takvih ljudi.

Kako bi funkcionisao svet bez empatije?

Jedan od ključnih elemenata evolucijske promene čoveka kao društvenog bića svakako je razvijanje svesti o drugima. U sastavnom delu ljudskog bića jeste da saoseća, da poseduje mogućnost da sebe zamisli u nekoj drugoj situaciji u kojoj se neko našao.

Bez empatije ne bi postojalo prijateljstvo, a ni ljubav.

Empatija nije samo saznanje i spoznaja o tuđim osećanjima, već sposobnost da ta osećanja i sami osetimo i proživimo.  Bez empatije majke ne bi umele na pravi način da brinu o svojoj deci, ne bi znale šta je potrebno novorođenčetu koje kroz plač izražava svoje nezadovoljstvo zbog nečega ili neku potrebu koja nije zadovoljena.

Bez empatije emotivni partneri i prijatelji ne bi marili za međusobna osećanja, pa samim tim ne bi mogli da jedni drugima olakšaju, ulepšaju život i pomognu na adekvatan način, ne bi mogli da funkcionišu zajedno. Jednostavno, bez empatije život čoveka kao društvenog bića više ne bi imao smisla.

Empatija i moralni razvoj

Ljudi su najčešće samo nemi posmatrači kada gledaju drugu osobu koja se nalazi u nekoj vrsti opasnosti ili ima određeni problem. Takav model posmatrača vodi nas do moralne dileme u okviru koje se javlja empatijska uznemirenost.

Ljudi iz iskustva uče da pomaganje drugima dovodi do toga da se dobro osećaju. Shvatamo da pomoć koju pružamo nekome dovodi do pozitivnog osećanja i ličnog zadovoljstva. Empatija doprinosi prosocijalnom ponašanju, a u stanju je čak i da smanji agresivno ponašanje.

Roditelji koji više brinu o svojoj deci i razgovaraju sa njima, pomažu im u rešavanju problema i samim tim imaju otvoreniji odnos sa decom, smanjuju u velikoj meri stepen agresije kod njih i daju im pozitivan primer na koji će se oni ugledati kroz svoje odrastanje i sazrevanje, pa će tako sigurno i oni nastaviti da pomažu drugima.

Vrste empatija

Američki psiholog, Martin Hofman je u svojoj knjizi ,,Empatija i moralni razvoj“ prikazao pet osnovnih načina za iskazivanje empatije:

• Mimikrija/imitacija/fidbek

Mimikrija je interesantna zato što se ona nalazi u samoj osnovi empatije, čini njenu suštinu. Naime, jedna osoba će opažati ekspresivnost druge osobe, imitiraće je, pa će mozak izdejstvovati to da posmatrač oseća isto što i osoba koju posmatra. Adam Smit je mimikriju opisao na jednostavan način:

,,Kada vidimo podignutu ruku, usmerenu prema nozi ili ruci druge osobe, prirodno se skupimo i povučemo sopstvenu ruku… Gomila koja posmatra šetača na žici u cirkusnoj predstavi prirodno uvija sopstveno telo na način na koji vidi da cirkuzant to radi”.

• Klasično uslovljavanje

Klasično uslovljavanje je važan mehanizam za razvoj empatije u najranijem detinjstvu, a naročito u periodu pre razvoja govora. Američki psihijatar Saliven definiše empatiju kao oblik neverbalne asocijacije i zajedništva između majke i deteta. Kada majka često drži bebu u naručju sa sigurnošću, ljubavlju i osmehom na licu, beba oseća prijatnost i taj doživljaj povezuje sa tim osećanjem. Kasnije, čak i samo majčin osmeh dovešće do toga da se beba prijatno oseća. Ovo direktno fizičko uslovljavanje važi kako za pozitivne, tako i za negativne emocije.

• Direktna asocijacija

Direktna asocijacija signala prisutnih u situaciji čoveka kome se dešava neka neprijatnost, a koja podseća posmatrača na sopstveno iskustvo iz prošlosti, rezultiraće pojavom osećanja koja odgovaraju osećanjima žrtve. Jedan od čestih primera direktne asocijacije u psihologiji jeste dečak koji posmatra druga koji se posekao. Pogled na krv, zvuk plača, ali i bilo koji drugi signal, dečaka posmatrača će podsetiti na njegovo lično iskustvo sa posekotinom i izazvaće empatijsku uznemirenost u vidu želje da pomogne povređenom dečaku i da mu se što pre olakša situacija u kojoj se našao. Tek tada će i dečak koji posmatra situaciju moći da smiri svoju uznemirenost.

• Posredovana asocijacija

U ovom načinu iskazivanja empatije jezik ima ulogu posrednika. Tada je jezik jedini izvor informacije o uznemirenosti druge osobe. Na primer, ukoliko dobijete pismo u kome vam druga osoba opisuje šta joj se dogodilo i kako se oseća, ta emocionalna uznemirenost, koju vam neko prenosi samo putem jezika, a nije fizički prisutan, može kod vas takođe probuditi empatiju.

• Preuzimanje uloga

U ovom slučaju potreban je veliki stepen emocionalne inteligencije i kognitivnih sposobnosti, jer samo na taj način možete staviti sebe na tuđe mesto i zamisliti kako se on ili ona osećaju. Hofman je zaključio da postoje dve vrste preuzimanja uloga. Preuzimanje uloga usmereno na sebe, kada ljudi posmatraju osobu u nevolji i kada mogu zamisliti kako bi se sami osećali u istoj situaciji. I preuzimanje uloga usmereno na druge, kada ljudi saznaju za tuđu nesreću, pa mogu da se direktno usmere na žrtvu i da zamisle kako se ona oseća; na taj način mogu osetiti emocije koje oseća i žrtva.

Kada empatija budi saosećanje, a kada bes?

Empatijskom besu će prethoditi saosećanje. Ukoliko saosećate sa nekim ko doživljava određenu vrstu nepravde i date mu podršku, ohrabrite ga da govori o nepravdi koja ga je zadesila, to može da oslobodi direktan bes koji je ta osoba svojevoljno potisnula.

Često se dešava i da se iz saosećanja ravija empatijski bes koji vodi do agresivnog ponašanja kao načina odbrane žrtve. Postoje dva tipa takvog besa. U prvom tipu žrtva oseća bes prema nekom ko joj je naudio, kada se kod posmatrača javlja saosećanje i empatijski bes zbog situacije u kojoj se žrtva našla.

Drugi tip besa je složeniji.

Tada posmatrač empatiše sa osećanjima žrtve, ali takođe i oseća bes prema zlostavljaču, čak i kada sama žrtva više nije besna, već je samo tužna ili razočarana. Drugi tip besa je upravo onaj koji neretko vodi do agresije.

Empatija i antisocijalni poremećaj ličnosti

Upravo zbog pretpostavljene temeljne uloge u razvoju moralnosti, empatija se opisuje kao ,,moralna emocija”, koja se sastoji od kognitivne i emocionalne komponente.

Kognitivna komponenta empatije odnosi se na sposobnost razumevanja emocija i osećanja drugih ljudi, dok se emocionalna komponenta odnosi na sposobnost deljenja emocionalnih stanja drugih i doživljavanja njihovih osećanja. Deficiti u empatiji podstiču antisocijalno ponašanje, pa često i agresivno ponašanje.

Naime, pojedinci sa nižim nivoom empatije ne mogu da dožive ili da razumeju emocionalne posledice antisocijalnih i agresivnih dela po druge ljude, zbog čega je verovatno da će baš oni biti izvršioci upravo takvih dela. S druge strane, ljudi sa razvijenom empatijom mogu razumeti ili doživeti strah drugih ljudi, njihova negativna emocionalna stanja i tugu kada neko čini neko nemoralno delo.

Krivica zbog nepomaganja?

Ljudi koji uoče da je nekome potrebna pomoć, mogu bez obzira na to da se uzdrže od pomaganja, jer osećaju da je bolje da izbegnu uključenost u neprijatnu situaciju ili strah.

Koji god da je razlog u pitanju, onog trenutka kada dozvole da se nekome nešto loše dešava, a da su to možda mogli da spreče, javlja se osećanje krivice. Svedoci ste mnogih novinskih članaka i televizijskih emisija u kojima se govori o sve većem broju ljudi kojima slučajni prolaznici nisu ukazali pomoć ukoliko im je pozlilo, a sve pod izgovorom da je taj neko možda narkoman ili pijanica, pa je ta osoba preminula jer joj niko nije prišao i pružio pomoć.

Ili nažalost, sve većeg broja tuča od kojih, iz straha za sopstveni život, prolaznici žele samo što pre da se sklone i ostaju nemi posmatrači.

Da li je empatija dobra?

Stara izreka Indijanaca kaže:

,,Prošetaj milju u mokasinama drugog čoveka, pre nego što ga iskritikuješ“.

Jedan od najzanimljivijih samostalnih eksperimenata uradio je engleski književnik Džordž Orvel koji je, želeći da otkrije kakav je život ljudi sa društvene margine, obučen kao beskućnik živeo na ulicama sa skitnicama i prosjacima.

Tako je nastala jedna od njegovih najboljih knjiga ,,Niko i ništa u Parizu i Londonu“ gde je Orvel tek na osnovu sopstvenog iskustva mogao da zaključi i piše o životu ljudi u čijoj koži nikada nije bio, u ovom slučaju ljudi koji žive na ulici. Čak je i razvio prijateljstva sa nekima od njih i to je smatrao najboljim putovanjem u svom životu.

Shvatio je da nas empatija vodi dobrom, čineći nam dobro i čineći nas boljima.

Može se zaključiti da je empatijska moralnost vrlo krhka. Ona može da promoviše prosocijalno ponašanje i smanji upotrebu agresije u kulturama koje se vode principima pravde i brige za druge, ali i može biti uništena demonstracijom moći u vaspitanju, većim vrednovanjem takmičenja nego pomaganja i prenaglašavanjem egoističkih tendencija.

Možda ne bi bilo tako loše kada bi ljudi sposobnost da ,,budu neko drugi“ praktikovali malo češće, kada ne bi imali predrasude i ustaljene moralne šablone po kojima bi delili savete ili kritikovali i osuđivali okolinu. Krenite od svog okruženja i budite pažljivi slušaoci koji će najpre čuti, razumeti, osetiti, pa tek onda dati svoje mišljenje ili sud o nečemu i shodno tome adekvatno pomoći.