Šta je samoobrazovanje?

Znanje je moć! Svaki čovek teži znanju i na tom svom putu prolazi kroz različite oblike obrazovanja (tri temeljne forme obrazovanja u modernom društvu) − od neformalnog, preko formalnog do informalnog, takozvanog samoobrazovanja koje pojedinac izvaninstitucionalno organizuje za sebe. Gde će se zaustaviti na tom putu, koje granice će postaviti sebi, da li će stati ili posustati zavisi od toga koliko je sam u sebi osvestio ono što znanje zapravo jeste − jedino što nam niko ne može oduzeti.

Naravno, u toj skali različitih formi obrazovanja nije slučajno što poslednje mesto zauzima samoobrazovanje.

Put do samoobrazovanja, u kontekstu celoživotnog učenja (Lifelong learning), podrazumeva da ste prošli kroz faze neformalnog i formalnog obrazovanja i da za postizanje višeg stepena dograđivanja sebe imate sve potrebne sposobnosti i veštine da se sami obrazujete, dakle sopstvenim naporom i bez pomoći drugih.

Interesantna je metafora ledenog brega: vidljivi deo iznad vode čini 20% − učenje koje se dešava u institucionalno organizovanim oblicima, ostatak ispod vode čini 80% − samovođeno ili samoplanirano učenje, tj. samoobrazovanje.

Vlastiti tempo i stil učenja

Odrasli preferiraju samoobrazovanje, kao strategiju celoživotnog učenja, jer imaju želju i potrebu da odrede vlastiti tempo i stil učenja, fleksibilnu strategiju učenja, želju da se oblikuje vlastita struktura projekta učenja, kao i adekvatan nivo samoobrazovne kompetetnosti. O ovoj temi, iz naučnog i stručnog ugla, kroz više radova podrobno govori prof. dr Šefika Alibabić, redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, naučna oblast andragogija.

Svaki čovek bi trebalo da se obrazuje, a više obrazovanje bi svakog običnog čoveka trebalo učiniti kulturnom osobom. Kroz formalno obrazovanje čovek usvaja osnovna znanja iz različitih oblasti, najpre iz velikih kulturnih disciplina kao što su fizika, biologija, istorija, sociologija i filozofija. Upoznaje se sa fizičkom strukturom sveta, osnovnim temama organskog života, istorijskim procesima, strukturom i funkcionisanjem društvenog života, kao i nacrtom univerzuma.

Tokom daljeg obrazovanja usvaja mnoga druga znanja iz domena struke za koju se opredelio i kojom se uglavnom i bavi tokom života. Taj pređeni put jeste i put ka profesionalizmu. Onome čemu bi trebalo da teži ne samo pojedinac, već i obrazovni sistem kroz koji prolazi.

Samoobrazovanje je nastavak tog puta, nedovršiv proces i oblik samousavršavanja jer je

Kako u svetu, tako i kod nas, prateći zvanične dokumente vezane za obrazovno-vaspitni proces, primećujemo da se od samog početka formalnog obrazovanja insistira na pripremi za proces usavršavanja, odnosno samoobrazovanja.

Kvintilijan, još u prvom veku nove ere, kao ugledni nastavnik i pedagog koji je značajno doprinosio obrazovanju i vaspitanju omladine, smatra da je razvijanje duhovne radoznalosti i sposobnosti za samostalno učenje glavni zadatak nastave.

Ako sagledamo ciljeve, ishode i standarde vaspitanja i obrazovanja, možemo videti da su kompetencije povezane sa procesom samoobrazovanja.

Ključ svega jeste motivacija. Usvojena znanja, nagomilana i sortirana, pomažu pojedincu da nastavi sa procesom proširivanja znanja i onda kada je prepušten sam sebi, kada nema prisustva nastavnika ili mentora, kada je sva odgovornost na njemu samom.

Prateći savremen trenutak i vreme u kojem živi, pojedinac nastavlja putem istraživanja i sticanja određenih kompetencija. Emancipacija čoveka danas podrazumeva pored klasičnog obrazovanja, u korak sa razvojem informacionih tehnologija, i okrenutost samoobrazovanju, individualnom učenju koje vodi ka svetlijoj budućnosti. Takvo učenje je tekući proces, a kakvog će obima i prirode biti zavisi isključivo od pojedinca.

Teme kao što su obrazovanje, samoobrazovanje, informacione tehnologije, strategije uzimaju primat danas, o njima se govori, piše, raspravlja, na njima se insistira, ali nažalost nisu istisle ni temu neobrazovanosti ili krize obrazovanja.

Nažalost, celoživotno učenje je danas postalo samo sebi svrha, a ne sredstvo koje bi služilo pojedincu. Pomenuti autor Konrad Paul Lisman, profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beču i naučnik godine (za 2006), zastupa tezu da u savremenom društvu dolazi do sve veće industrijalizacije znanja. Tome u prilog, navode se primeri modula i modulizacije, evaluacije, Bolonje, bodova, rang lista, visoke stope akademski obrazovanih građana i sl. Lisman u delu Teorija neobrazovanosti: zablude društva znanja govori o omalovažavanju naučnika i nepoštovanju znanja.

Bez obzira na to da li ćemo o samoobrazovanju govoriti kao o samousmerenom učenju ili  samoplaniranom učenju ili jednostavo kao o samostalnom učenju moramo imati u vidu da znanje ne podrazumeva akumulaciju određenih činjenica. Informacije ne predstavljaju znanje, potrebno je razvijati sposobnost analize i kritičkog mišljenja.

U zaključku, bilo bi zgodno vratiti se na početak ovog teksta, tačnije prvoj misli i neizbežnom Fransisu Bekonu. Verujući da je znanje moć, engleski filozof će na suđenju pred engleskim parlamentom izgovoriti: Moji gospodari, to su moje delo, moja ruka i moje srce! Da biste stvorili sopstveno delo, svojim srcem i svojim rukama, biće vam potrebno i znanje ili bolje rečeno skup svih znanja koje ste stekli kroz institucije, ali i samoobrazujući se. Neka to znanje ne bude samo sebi cilj, već sredstvo kojim ćete stvoriti sopstveno delo − delo koje će govoriti i posle vas.