Psihologija

Misli o smrti

Balans

Šta su neki od najvećih autoriteta književnosti, umetnosti, politike, nauke, duhovnosti rekli o ovom čudnom i misterioznom fenomenu, zvanom smrt.

Oskar Vajld

Smrt nije boginja: ona je samo sluškinja bogova. (Sveta kutrizana)

Smrt je jedina stvar koja užasava i zato je mrzimo. U današnje vreme sve drugo, osim nje, čovek može da preživi. (Slika Dorijana Greja)

Sve žene moraju se boriti sa smrću, kako bi sačuvale svoju decu. Budući sama bez dece, smrt uvek teži da prisvoji našu. (Žena bez važnosti)

Samo su bogovi ti koji okuse pravu smrt. Apolona više nema, dok Hijasint, za koga ljudi kažu da ga je ovaj pogubio, živi i dalje. Neron i Narcis trajno su s nama. (Kazivanja i pouke namenjene mladima)

Lav Tolstoj, Put kroz život

Ako čovek smatra da mu je život u telesnom, onda se život njegov zaista okončava smrću tela. Ali ako smatra da mu je život u duhu, u tom slučaju ne može čak ni da zamisli kraj svom životu.

Kad grom zagrmi, znamo da je munja već udarila i da, saglasno tome, grom ne može da ubije; pa ipak, baš od groma čovek sav uzdrhti. Tako je i sa smrću.

oveku koji ne razume smisao života čini se da njegovom smrću svega nestaje; i on se boji smrti i krije se od nje, kao što se neuman čovek krije od groma, premda grom nije u stanju da mu nanese nikakvo zlo.

Vera u besmrtnost ne može ni od koga da se primi, niti čovek može primorati sebe da veruje u besmrtnost. Da bi verovao u besmrtnost, morao bi da svoj život oliči u onome u čemu je besmrtan.

Imaj na umu da ne stojiš u mestu, već da se krećeš; da ne sediš kod svoje kuće, već da si na putu koji te vodi ka smrti. Imaj uvek na umu da tvoje telo samo proživljuje ili doživljuje, a da jedino duh živi u tebi.

Pitanje da li postoji ili ne postoji zagrobni život isto je što i pitanje da li je vreme proizvod našeg telom ograničenog načina mišljenja ili neophodan uslov svega što postoji… Da vreme ne može da bude neophodan uslov svega što postoji dokazuje se već i time što smo svesni da postoji nešto što ne podleže vremenu: naš život u sadašnjosti.

Saglasno tome, pitanje da li postoji ili ne postoji zagrobni život zapravo je pitanje šta je od toga dvoga istinito: naš pojam o vremenu ili svest o našem životu u sadašnjosti.

Zbog čega je čoveku suđeno da poznaje kraj koji ga čeka i zbog čega mu on izgleda tako strašan da mu ponekad razdire dušu, pa se i ubija od straha od smrti? Ne umem da kažem otkud je to tako, ali mogu da reknem zbog čega: radi toga da bi svestan, razuman čovek svoj život preveo iz telesnog u duhovni život. To prevođenje ne samo da poništava čovekov strah od smrti, već mu očekivanje smrti postaje nalik osećanju putnika koji se posle dugog izbivanja vraća kući.

Kao telesno biće, čovek se protivi smrti; ali, koristeći se razumom, on to protivljenje može da zameni ne samo pokoravanjem, već i svesnim pristajanjem.

Ako nam se smrt čini strašnom, razlog za to nije u njoj već u nama. Što je čovek bolji, to manje zazire od smrti.

Za svetog čoveka nema smrti.

Jeste, bojiš se smrti! Ali, zamisli samo šta bi bilo s tobom kada bi morao večito da živiš onakav kakav jesi?

Razuman čovek sličan je čoveku koji daleko ispred sebe nosi svetiljku koja mu osvetjava put. Takav čovek nikad ne stiže do kraja osvetljenog mesta – osvetljeno mesto uvek se pomera dalje ispred njega. takav je i razuman život i samo u takvom životu nema smrti, jer svetiljka bez prestanka osvetljava put do poslednjeg časa i ti za njom spokojno hodiš čitavog života.

Samo onaj može da veruje u budući život ko se u svojoj svesti srodio s novim odnosom prema svetu kome nema mesta u ovom životu.

Da li se naš život okončava telesnom smrću pitanje je od veoma velike važnosti i čovek ne može da o tome razmišlja. Od toga da li verujemo u besmrtnost zavisi hoće li naši postupci biti razumni ili nerazumni. Stoga, naša glavna briga treba da bude rešavanje pitanja da li telesnom smrću sasvim umiremo ili ne umiremo; i ako ne umiremo sasvim, šta je u tom slučaju u nama besmrtno? I ako uspemo da shvatimo šta je u nama smrtno, a šta besmrtno, biće nam jasno da se u ovom životu više treba brinuti o onome što je besmrtno, nego o onome što je smrtno.

Smrt je neminovna za sve što je rođeno, baš kao što je i rođenje neminovno za sve što je smrtno. Stoga se ne smemo žalostiti zbog onoga što je neminovno. Pređašnje stanje bića je nepoznato, sadašnje stanje je očevidno, buduće stanje ne može da bude poznato – pa, što bismo brinuli i uznemiravali se? Neki ljudi gledaju na dušu kao na čudo, drugi o njoj govore i slušaju s udivljenošću, a niko ništa ne zna pouzdano o njoj.

Džordž Bernard Šo, Moj đavolji mali mozak

Nemojte pokušavati da živite zauvek. Nećete uspeti. (Lekar u nedoumici)

Nije smrt ono što određuje stvari, već strah od smrti. (Čovek i nadčovek)

Mark Tven, Uzaludne mudrosti

Svi ljudi obdareni su pri rođenju jednim svojstvom koji po svemu nadmaša sve druge – svojim poslednjim dahom (Duž ekvadora)

Svi kažu “Kako je teško umreti” … Zaista čudna pritužba, s obzirom da dolazi iz ustiju ljudi koji su teško podnosili život. (Kalendar Tikvana Vilsona)

Smrt: pribežište, uteha, najbolja i najdobrobitnija i najcenjenija prijateljica i dobročiniteljica zabludelih, zaboravljenih, starih, izmučenih i slomljenih srdaca, onih što nose terete nepodnošljive težine i kojima je jedino stalo da legnu i počivaju u miru. (O Adamu)

Sasvim sam se navikao na labudovu pesmu – pevao sam je već nekoliko puta. (Govor u povodu sedamdesetog rođendana)

Ciceron: Kada bih i grešio što smatram da je duša besmrtna, bio bih sretan što činim tu grešku; i dokle god živim, nijedan čovek neće moći da opovrgne to moje uverenje. Jer ono mi donosi spokojstvo i potpuno zadovoljenje.

Kant: Razlog što pomisao na smrt deluje onako kako bi mogla da deluje u tome je što mi, po svojoj prirodi, kao delatna bića, nikako ni ne treba da mislimo o smrti.

Paskal: Glas koji nam govori da smo besmrtni jeste glas boga koji živi u nama.

Bagavad Gita: Vrata nebeska otvorena su za tebe upravo onoliko koliko ti je neophodno. Oslobodi se stoga briga i nemira i upravi pogled svoje duše na duhovno! Svojim postupcima treba da upravljaš ti, a ne događaji … Ne budi od onih kojima je nagrada svrha svega što rade! Budi pažljiv, vrši svoju dužnost, ne misli na posledice, i neka ti bude svejedno da li će se sve okončati tebi na prijatnost ili na neprijatnost!

Erazmo: Strašan je ovaj svet ako se iz patnje ne rađa nikakvo dobro. Loša je to ustanova, ako je stvorena samo zato da duhovno i telesno muči ljude. A ako je odista tako, onda je taj svet koji zlo čini ne zbog nekog budućeg dobra, već nekorisno i bez svrhe – neiskazivo nemoralan. On kao da hotimice dovodi ljude u položaj da bi patili. Bije nas od rođenja, stavlja gorčinu u svaku čašu sreće i uvek nam preti užasom smrti.

I doista, ako nema boga i besmrtnosti, sasvim je razumljivo što ljudi ispoljavaju odvratnost prema životu. Ta odvratnost izazvana je ovim sadašnjim poretkom, ili, bolje reći besporetkom stvari, užasnim moralnim haosom – kako jedino i možemo da ga nazovemo. Ipak, ako samo ima boga nad nama i večnosti pred nama, sve se namah menja. I u zlu razabiremo dobro, svetlost u tmini i nada poriče očajanje.

Koja nam je od ove dve pretpostavke verovatnija? Zar se može dopustiti da duhovna bića – ljudi – budu priunuđena da s pravom proklinju ovakvo ustrojstvo sveta, dok je pred njima izlaz koji razrešava protivrečnosti? Zaista, ukoliko nema boga i buduićeg života, nema im druge do da proklinju svet i čas svog rođenja….A ako, naprotiv, postoji i jedno i drugo, život se sam po sebi preobražava u nešto dobro i svet postaje mesto moralnog usavršavanja i beskrajnog uvećavanja sreće i svetosti.

Seneka: Kada si došao na ovaj svet plakao si, dok su se svi oko tebe radovali. I kada budeš napuštao svet, učini tako da svi oko tebe plaču, a ti jedini se osmehuješ. Pre nego me je stigla starost, trudio sam se da valjano živim; u starosti se trudim da valjano umrem; a da valjano umrem, treba da umrem rado.

Žika Bogdanović, Ponoćno iverje

* Smrt-strah

Zbog čega glave jednih padaju lako, a drugih nikako? Zbog toga što s glavama ovih drugih drugih niko ne zna šta bi započeo.

* Smrt-preživljavanje

Sve, osim smrti, moguće je preživeti. Junaci, stoga, nikad ne stare; oni žive u večnoj sadašnjosti.

Valentina Branković

Valentina je diplomirani bibliotekar i informatičar. Šesnaest godina radi sa knjigama i čitaocima. Zaposlena u Narodnoj biblioteci Srbije na poslovima katalogizacije serijskih publikacija u COBISS platformi.

komentar

Klikni ovde da bi postavio komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

  • Stefano Landi – Passacaglia della vita > https://www.youtube.com/watch?v=wpAxBZSXW28

    Mreti se mora

    Oh, kako se varaš
    ako misliš da će biti godina
    i da one neće proći,
    moramo umreti.

    Život je san
    koji je tako sladak,
    ali radost je kratka,
    moramo umreti.
    Ne vredi medicina,
    Ne pomaže kinin,
    ne možemo se izlečiti,
    moramo umreti.

    Bezvredne su žalopojke,
    pretnje, razočaranja,
    i produkti hrabrosti naše.
    moramo umreti.
    Ne postoji doktrina,
    nema tih reči koje
    će hrabro ublažiti ovo:
    moramo umreti.

    Nema načina
    da se razmrsi taj čvor,
    bežati ne vredi,
    moramo umreti.
    Za sve je to isto,
    ne vredi lukavstvo
    ne može se izbeći to,
    moramo umreti.

    Okrutna smrti
    ne veruješ nikom,
    svakoga sramotiš,
    moramo umreti.
    Ludilo je to
    ili veliki bes,
    čini se kao da je laž,
    umreti moramo.

    Da umrećemo pevajući,
    da umrećemo svirajući
    citru, ili gajde,
    umreti moramo.
    Da umrećemo igrajući,
    pijući i jedući
    i tako mučenički
    umreti moramo.

    Mladi, deca
    i svi ljudi
    kao prah će završiti ,
    moramo umreti.
    I zdravi, bolesni,
    i dobri, nepokretni
    svi će skončati,
    moramo umreti.

    I kada o tome najmanje
    mislite, u sebi
    svemu dolazi kraj,
    moramo umreti.
    Ako ne misliš o tome
    izgubo si osećanja,
    mrtav si i možeš reći:
    moram umreti.

    (Stefano Landi (1587-1639) Passacaglia della Vita =
    Homo figit velut umbra – Čovek nestaje kao senka
    (La Passacaglia ) Barokni muzički stil 16..veka /o prolaznost života/
    Marco Beasley, I’Arpeggiata, Christina Pluhar. Marc-Antoine Charpentier

Preporuka

Ovo vredi znati o ishrani

Nastavimo zajedno samoobrazovanje!

Unesite email adresu za korisne porcije aktuelnog znanja!

Aktivni smo i na Fejsbuku!