Kuća sećanja i zaborava (Roman o zlu) – Filip David

Filip David je književnik, dugogodišnji urednik Dramskog programa Televizije Beograd i profesor dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Jedan je od osnivača Nezavisnih pisaca, osnovanog 1989. u Sarajevu koje je okupljalo najznačajnije pisce iz svih delova bivše Jugoslavije. Napisao je više TV drama i filmskih scenarija, nekoliko zbirki pripovedaka. Autor je romana: Hodočasnici neba i zemlje i San o ljubavi i smrti; knjige eseja: Fragmenti iz mračnih vremena, Jesmo li čudovišta, Svetovi u haosu. Sa Mirkom Kovačem objavio je Knjigu pisama 1992-1995. Dobitnik je mnogih književnih nagrada među kojima su i Prosvetina nagrada za knjigu godine, Andrićeva nagrada, Ninova nagrada.

Prošle godine je nagradu za najbolju knjigu u Mreži javnih biblioteka Srbije dobio roman Kuća sećanja i zaborava.

U prvoj verziji knjige “Kuća sećanja i zaborava“ roman je imao podnaslov „Roman o zlu“. Kada je razmislio, pisac Filip David je shvatio da bi tada knjiga imala hiljade i hiljade stranica, pa je odustao. Roman ne pripada žanru dokumentaristike, ali po rečima pisca

David Albahari je jednom rekao da se čovek plaši dok ne pojede svoj strah, tako je ovde pisac suočio likove sa traumatičnom prošlošću ne bi li pojeo taj strah.

Sastvaljen od odvojenih priča koje su međusobno povezane sudbinama, dramaturški i jezički precizan, roman  pripoveda o stradanju Jevreja tokom Drugog svetskog rata i o pokušaju odbrane od zla. Svaka rečenica je nastala iz duboko proživljene boli za svojim najmilijima.

Albert Vajs je glavni junak romana, jedan od preživelih Jevreja koji su progonjeni u logore smrti tokom 1942. godine. Oseća se strašno krivim što nije pronašao u snegu mlađega brata Elijaha kada su ih roditelji spasili iz voza koji ih je vodio u smrt. Albert traži odgovore celog života i kroz fantazmagorične prikaze i košmare pokušava da nađe mir i pokajanje. Ceo svoj život Albert ostaje poput Jozefa K. u Kafkinom delu – kriv bez krivice. Bolno doživljavamo Ostrvo smrti (jamu sa leševima životinja) gde Albert, osmogodišnjak, prvi put oseća prisustvo smrti i gde malog brata prepoznaje u ptičici raznobojnih pera.

Kroz biografiju trojice Albertovih prijatelja (Solomon Levi, Miša Volf i Urijel Koen) otkrivamo modele života Jevreja u ratnom periodu, ulazimo u svet torture i pakla logora smrti. Pred očima nam promiču prizori mučnih životnih priča Jevreja koji nisu hteli da menjaju ime, koji nisu hteli da se odreknu svog identiteta. Svedoci smo okupljanja dece (sada pedesetogodišnjaka) koji su odrasli pod tuđim imenom. Čujemo priče o ostavljenim jevrejskim bebama koje su spašavali i odgajali nepoznati, dobri ljudi, o ljudima koji nakon četrdeset, pedeset godina saznaju svoja prava imena i ko su im bili pravi roditelji. Rastužuje nas put bez povratka u užarene peći Aušvica.

Gospodin Filip David piše o kabalističkoj tradiciji i jevrejskom misticizmu kao načinima spasenja. U jednom poglavlju usred logora okupljeni slušaju rabinove utešne reči da će ih viša svest izbaviti ako se usresrede na svetolost plamen sveće. Tada se stvara „najlepša boja nebeskoplava koja se formira oko polja tame…„.

Čitajući knjigu imate utisak da se ritam pripovedanja pretapa iz sporijeg u brži i obratno, dok vas emocije nakon čitanja tako prodrmaju da više i nemate kud nego da zaplačete. Emotivni naboj je prisutan u tolikoj meri da vas ne ostavlja na miru ni kad zatvorite knjigu. Morate da razmišljate o scenama kojima ste prisustvovali, imate živ doživljalj da „vidite“ dugačke kolone ljudi sa koferima koje nacisti guraju u kamione pod plaštom kišne noći.

Da je pamćenje strašnije od zaborava svedoči član „nebeskih odreda“ logora Aušvic (čiji je zadatak bio da spaljuje mrtva tela nakon streljanja) koji priznaje stid i krivicu uz opravdanje „da se zlo ukorenjuje i širi i postaje sveobuhvatno. Sve menja i izobličuje.„

Soba zaborava

U završnom poglavlju romana, starac Albet Vajs luta noću ulicama Njujorka i nailazi na ulazna vrata sa natpisom na svetlećoj reklami „House of memories and oblivion“. Tu je ekran koji prikazuje pohranjeno istorijsko pamćenje, među kojima je i njegovo.  U jednoj od prostorija ove kuće nalazi se i „soba zaborava„.

Da li da uđe u sobu, zatvori oči i zauvek se oslobodi bola koje mu nanosi pamćenje? Sećati se ili zaboraviti? Odgovora nema.

Deliće odgovora nalazimo u rečima Albertovog oca. Citat:

Postoji još jedan citat u romanu koji moram da spomenem a tiče se jezika i njegove moći:

Zvuk kretanja voza i kloparanje točkova koje neprestano čuje u glavi Alberta Vajsa će primorati na krene na put Orijent ekspresom. Njime će bez bola, nepravdi i očajanja otići u susret roditeljima i bratu.

Razumem da neke stvari ne možemo shvatiti jer naš um nije dorastao tome. Svi likovi postaju i ostaju zarobljenici prošlosti. Svi junaci završavaju tragično, bez uspeha da se spasu zle sudbine. Pamćenje je bol. Poruke koje nam likovi u romanu šalju, poruke Jevreja koji su preživeli nacističke logore meni znače samo jedno – neka mi se duh raduje i veseli životu i svakom novom danu u slobodi!