Mi smo ono što čitamo

Харуки Мураками, несуђени нобеловац – оправдано или не?

pisanje

Нобелова награда за књижевност и ове године заобишла постмодернисту Муракамија.

Поред јапанског књижевника Харукија Муракамија (чије се име већ неколико година заредом налази у ужем избору и којeг су многи сматрали овогодишњим лауреатом), на листи кандидата за најпрестижнију награду нашли су се и сиријски песник Адонис, кенијски књижевник Нгуги ва Тионго, амерички аутори Дон Делило, Филип Рот, Џојс Керол Оутс, британски писац индијског порекла Салман Ружди, Чех Милан Кундера и норвешки драматург Јон Фосе.

Овогодишњи добитник Нобелове награде за књижевност је Боб Дилан, легендарни амерички музичар.

Од 1901. године када је Шведска академија установила доделу Нобелове награде за књижевност, читава културна јавност помно прати и ишчекује одлуку одбора који се руководи (или би тако требало) речима Алфреда Нобела да награда у овој категорији треба да припадне аутору најбољег књижевноуметничког дела „идеалистичких тенденција” или, ако би се критеријум мање дословно применио, аутору за целокупан књижевни рад/опус.

Добитници једне од пет награда утемељених опоруком А. Нобела из 1895. сврставају се у ред најзначајнијих светских писаца – Р. Киплинг, Р. Тагоре, Џ. Б. Шо, Т. Ман, П. Бак, Х. Хесе, А. Жид, В. Фокнер, Е. Хемингвеј, А. Ками, Б. Пастернак, М. Шолохов, С. Бекет, Г. Грас, О. Памук и др.

Међу добитницима нема Толстоја, Џојса, Чехова, Ибзена, Пруста. Да ли је критеријум био превисок за ове књижевне дивове и њихова дела, или је нешто друго посреди, или је реч о политичким приликама – тема о којој се може опсежније говорити, као и о свим чиниоцима који утичу на избор кандидата и данас.

Можемо се сагласити са тим да је ово ипак најпрестижнија награда, вишеструко корисна за писца. Такав став није заступао Жан Пол Сартр када је 1964. одбио да прими ово признање називајући га „пољупцем смрти“ док је Бориса Пастернака (шест година раније) совјетска власт приморала да се одрекне награде (уценивши га).

Иако је признање отишло у руке другог ствараоца и уметника, прилика је да се осврнемо на живот и рад једног од тренутно најпопуларнијих писаца – Харукија Муракамија.
Његова дела налазе пут до широке читалачке публике и преведена су на преко 40 светских језика. Критичари о овом аутору говоре са симпатијама, чак и онда када му замерају на пример, опчињеност западном култром; и међу критичарима оштрог пера више је оних који ће издвојити бар један роман (или збирку прича) овог аутора који (коју) виоко процењују и препоручују.

Мураками је рођен у Кјоту, некадашњој престоници Јапана, 1949. године. Иако дете предавача јапанске књижевности, Мураками је био окренут америчкој књижевности, џезу и америчкој поп култури. Студирао је драму на Универзитету Васеда у Токију где је дипломирао 1974. године. Његови први послови били су везани за продавницу грамофонских плоча, џез-бар чији је био власник, а писање долази у његовим раним тридесетим годинама. Ваља напоменути да је Мураками изузетан познавалац џеза и аутор неколико књига о овом музичком правцу.

Након првих (почетничких) успеха (Слушај песму ветра), започиње његов озбиљан књижевни и преводилачки рад; наиме, Мураками преводи са енглеског језика дела Фицџералда, Карвера, Чендлера, Ирвинга, Селинџера и других америчких писаца.

После неколико наслова, романом Норвешка шума постаје познат и изван Јапана. Многи га тада називају јапанским Селинџером, а поменути роман, у чијем имену препознајемо велики хит Битлса, пореде са Ловцем у житу/ражи.

Након тога се ређају дела, преводе се на многе светске језике, а Мураками одлази из Јапана, путује Европом, настањује се у САД-у, предаје на Универзитету Принстон и непрестано пише. Сада живи у Јапану.

Муракамијевско сликање живота и света

Већ својим првим прозним делима, Мураками намеће свој упечатљив стил, тзв. муракамијевско сликање живота и света, откривање оног унутарњег света појединца и кретање по замагљеним ходницима човекове душе.

Он доноси нови Јапан у својим делима, приближава га онима који на Јапан гледају кроз митове, са пуно предрасуда и нагађања. У том новом Јапану живе његови јунаци у трагању за собом и љубављу, љубављу у најширем смислу. Музика која опседа аутора од ране младости провејава кроз редове његових романа, кроз наслове његових дела и допушта нам да у једном даху заронимо у његов свет. Последњи романи ипак отварају неки нови пут Муракамијеве прозе и то управо окретањем његових јунака према свету, према другим људима.

Међу српску читалачку публику Мураками долази 2004. године романом Спутник љубави, који је уједно и прво дело овог даровитог писца преведено на српски језик. Можда је овај роман најбоља улазница у Муракамијев свет ако досад нисте ходали њиме.

Ово је прича о чежњи (о једном наизглед љубавном троуглу и неузвраћеној љубави, о младој и непронађеној Сумире и писању које не полази за руком, просветном раднику К. и зрелој жени Мју), о усамљености, о губицима; прича о потреби да се воли и трагању за љубављу, о човековом покушавању да измири оно што зна (или мисли да зна) са оним што не зна, о потреби да се негде привеже чини овај роман (са примесама криминалистичког и елементима фантастике) путањом којом би требало проћи. Измештајући радњу из Јапана у Европу (Швајцарска, грчко острво), аутор нас води указујући успут (ненаметљиво) на многе знакове; води нас из реалног у онострано док пратимо јунаке који трагају за испуњеношћу.

„Када прође извесно време, неке се ствари шчврсну. Као цемент у кофи. А када се то деси, више нема натраг – више ништа не можемо да променимо“,

закључује Мураками кроз лик Шимамото, јунакиње романа Јужно од границе, западно од сунца. Као и у Спутнику (К., Сумире, Мју) и Норвешкој шуми (Ватанабе, Наоко, Мидори), и у овом роману аутор варира тему љубави и показује како се наизглед сређен свет уздрмава и окреће када закуца љубав и недовршена прича из детињства.

Роман 1Q84 (иначе ауторово најобимније дело) многи сматрају „књигом Муракамијевог живота“ или пак једним од његових најбољих романа уз Кафку на обали мора. У јапанском језику Q  и број девет се исто изговарају, те је алузија на Орвелов роман 1984. јасна. У једном интервјуу из 2009, Мураками објашњава шта га је инспирисало да напише овај роман и како је дошло до трећег дела: „Као облик за мој „IQ84” користио сам Бахов „Добро темперовани клавир” зато што сам га замислио као роман у две књиге („Добро темперовани клавир” је писан у две свеске у 24 дурска и молска тоналитета; и књига 1 и књига 2 „IQ84” састављене су од 24 поглавља у којима се, према Муракамију, јунаци Аомаме и Тенго наизменично појављују, представљајући дур и мол). Али, убрзо сам почео да се питам како ће се те ствари развити и схватио да желим да напишем књигу 3“.

Између осталог, ово је

„роман о чуду међуљудског препознавања, о чуду које носи стварна и права међуљудска комуникација, о чуду вјерности која постоји након стварног и правог препознавања, па макар оно постојало и само неколико секунди“ (Мухарем Баздуљ).

А о савременом свету, савременом животу и свим његовим аномалијама аутор каже:

„Ово је сасвим чудан свет. Из дана у дан све је нејаснија граница докле сеже теорија, а одакле почиње стваран свет. Шта кажеш, Тенго, како ти, као писац, дефинишеш оно што називамо стварношћу?“ – „Тамо где забодеш иглу и потече црвена крв, то је стварни свет“ (Х. Мураками: 1Q84 3).

Сукоби између појединца и система за Муракамија је најважнија тема, како и сам говори истичући да „никада не смемо да престанемо да се питамо колико слободе имамо“.

Године 2013. објављен је роман Безбојни Цукуру Тазаки и његове године ходочашћа. „У нoвoм Mурaкaмиjeвoм рoмaну сe чoвeкoв идeнтитeт пoсмaтрa у спeцифичнoj кoнстeлaциjи људских oднoсa у кojимa дoминирajу нeсигурнoст, oдбaчeнoст, стрaх. Oнo штo нeгдe измичe клaсичнoм мурaкaмиjeвскoм прoсeдeу jeстe узмицaњe фaнтaстичких eлeмeнaтa кojи су били приличнo уoчљиви у гoтoвo читaвoм минулoм oпусу oвoг писцa. Нaрaтивнa нит рoмaнa у приличнoj мeри прaти рeaлнe дoгaђaje, тaчниje oдрaстaњe и сaзрeвaњe глaвнoг ликa.

Фaнтaстички eлeмeнти су измeштeни у сфeру oниричкoг, кoje кao и у прeтхoдним рoмaнимa, зaдржaвa свojу aутoнoмнoст и лeгитимитeт“ (Бранислава Васић Ракочевић). Гостујући на Кјото универзитету, Мураками је за овај роман рекао:

„У почетку, планирао сам да напишем неку врсту алузије. Али овога пута сам се заинтересовао за стварне људе. Онда су ликови почели да се појављују. Заинтригирале су ме везе између људи”.

Тазаки више није члан петочлане дружине јер је неко други тако одлучио. Сам, одсечен од оних које воли, без одговора и тла под ногама, треба да настави даље. Заглављен, опседнут смрћу и умирањем које као да осећа, покушава кренути напред. Када се пред очима читаоца појави шеснаест година касније, Безбојни Стваралац/Градитељ је онај који трага за одговорима и у том трагању све долази у питање. Као и у другим делима, и у овом делу се мешају сан и јава, прошлост и садашњост. Пут ка ослобађању је дуг – „Кутију сећања можеш да затвориш, али не можеш да прикријеш историју“.

Без обзира на то да ли изаберете Норвешку шуму, Играј, Играј, Играј, Кад падне ноћ, Окорела земља чуда и Крај света, Мушкарци без жене, или једноставно наставите читање по свом избору и редоследу, или сте заинтересовани за Муракамијеве кратке приче, пратићете живот Муракамијевих јунака, јединствен и непоновљив, јер „живот сваког човека је тајанство, баш као што је твој, и мој“ – истиче Р. Карвер.

Мураками нас лагано уводи у читање једноставним почетком. Тек касније постајемо свесни необичних догађаја и ликова који су нас у делу сачекали. Ко су његови јунаци? Главни јунак је посве обичан млад човек који живи мирним животом, без неких посебних догађаја, бар на почетку. Он се одмара, ради, проводи време сам, слуша музику, посматра свет око себе, углавном увучен у неку своју љуштуру. Када се на његовом путу испрече неки (обично женски) ликови, јединствени, занимљиви и трајно недостижни, радња креће да тече хировито, а живот главног јунака поприма неки нови облик, неки нови след који он само прихвата. Сва та изненадна дешавања и односи које остварује одређују га. Сви потенцијали које поседује остају заробљени док су женски ликови снажни и решени да пронађу оно што их опседа.

Муракамијевим јунацима заједнички је осећај усамљености док лебде између паралелних светова.

„Једна од тајни планетарног успеха овог јапанског писца лежи и у чудноватој савремености његових јунака и лакоћи са којом се уклапају у интеркултурални миље, без обзира на различите традиционалне оквире. Томе увелико доприносе спонтана и вешта метафоричност, као и оригиналан хумор…“ (Далибор Кличковић).

Аутор пише већину својих романа у првом лицу једнине и тиме остварује непосредност приповедања. Поред приповедања у првом лицу једнине, можемо говорити и о премештању позиције приповедача у треће лице једнине (ико је прва форма приповедања, тзв. ја-форма самом аутору дража јер га приповедање у on-форми доводи у позицију да своје јунаке гледа са висине – како истиче аутор).

Мураками је изузетан приповедач, који лако и сигурно води читаоца, а може испричати све, и може то чинити дуго и без престанка, из романа у роман, у једноме застрашујућем, непрекинутом низу (наводи Миљенко Јерговић у свом тексту Мураками, убод шилом у затиљак). Аутор се не омеђује једним жанром и његовим могућностима, он нас води од поетског до криминалистичког, од реалног до метафизичког. Његова проза је слојевита, дубока, а опет тако пријемчива. Рекли бисмо мајсторска (маестрална).

Мураками о себи каже:

„Ја сам само обична особа која живи обичним животом. Мој посао је да пишем и више волим да се на то концентришем”.

Пише редовно, а за свако дело напише неколико верзија (нацрта) које потом поправља и уређује.

Муракамијево писање није остало нечитљиво и далеко српској читалачкој публици захваљујући Геопоетици (која је објавила десет наслова овог аутора, односно дванаест књига) и изузетним преводима (са јапанског на српски језик) Наташе Томић.

Срећа помогне некад, а рад увек – гласи јапанска пословица и у том духу надали смо се да ће срећа овога пута бити на страни Кафке, Накате, Аомаме, Тенга, Тазакија и других јунака, а њихов творац крунисан Нобеловом наградом за књижевност. Изостала је. Није јој још време; али „неће (још) мого кругова обићи сунце својом брзом тркијом“, а бројни читаоци (стари и нови) похрлиће у загрљај неким новим (или старим) јунацима осликаним муракамијевском техником.

Nataša Živković

Nataša Živković

Nataša Živković, master profesor srpskog jezika i književnosti, obrazovanje je stekla na Filološkom fakiltetu Univerziteta u Beogradu. Od 2002. godine radi kao srednjoškolski profesor. Svoja znanja
proširuje i usavršava pohađajući struče seminare iz oblasti srpskog jezika i književnosti, kao i iz oblasti društvenih nauka, opštih pitanja nastave, informatike, upravljanja i rukovođenja. Poslednjih godina se
intenzivno bavi lekturom. Autor je više tekstova na blogovima: prevodioci.co.rs, samoobrazovanje.rs, tt-group.net; Živi i radi u Beogradu.

Vaš komentar

Klikni ovde da bi postavio komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Preporuka

Nastavimo zajedno samoobrazovanje!

Unesite email adresu za korisne porcije aktuelnog znanja!

Aktivni smo i na Fejsbuku!