U izveštaju Ujedinjenih nacija stres se još početkom 1990-te označava bolešću 20. veka. Svetska zdravstvena organizacija je pre više od deceniju opisala stres na radu kao svetsku epidemiju.
Izazovi dijagnostike psihičkih i uzroka psihosomatskih poremećaja su sve veći. U zahtevima postinformacionog društva, informacija kao univerzalni nosilac stresa nikada se brže i masovnije nije širila.
Prva na udaru ovako rastućeg talasa stresa je ličnost. Ako stres traje duže nego što osoba može da podnese, bilo da ima zdravu ili nezrelu ličnost, sledi faza patologije po principu „tamo gde je najtanje„.
Onda usledi poremećaj ličnosti. Ali taj proces od „zdrave“ do „bolesne“ ličnosti nije skokovit, već postoji niz dimenzija ličnosti.
Upravo o tome govori nova knjiga izdavačke kuće Clio „Granična ličnost i njena različita lica“ Mirjane Divac Jovanović i Dragana Švrakića. Knjiga se bavi paradigmom „poremećaja ličnosti“ sa ciljem da dijagnostiku učvrsti kroz naučni okvir i učini je što konzistentnijom u aktuelnim okolnostima.
Knjiga je data kroz jedan narativni okvir, pa je uprkos stručnoj terminologiji razumljiva ne samo za psihijatre, pshologe, psihoanalitičare, tj. eksperte čija struka počinje grčkim slovom „Ψ – psi“ , već i zanesenjake koje zanimaju otvorena pitanja u psihologiji, bivšim i budućim pacijentima kao i ljudima koji u svom bližem ili daljem okruženju imaju osobu ovakvih simptoma.
Pisaću recenziju čim se malo slegne pročitano, a zamolio sam Sonju Todorović da uradi subskripciju video klipa u kome Dragan Švrakić elaborira celine iz ove knjige.
Akademik dr Dragan Švrakić je profesor na Univerzitetu Vašington u Sent Luisu. Gostovao je u emisiji Naučni intervju gde je govorio o savremenoj psihoterapiji između normalnosti i patologije povodom knjige Granična ličnost i njena različita lica koju je napisao zajedno sa dr Mirjanom Divac Jovanović.
Dr Dragan Švrakić je u ovom intervjuu govorio o poremećaju ličnosti, a neke od stvari koje je rekao, a koje možete pročitati u nastavku teksta, duboko se tiču naših života i naših zabluda.
U suštini poremećaja ličnosti je primitivna, nezrela ličnost koja, ili zbog toga što je nasledno opterećena ili zbog toga što je roditeljstvo bilo loše, nije uspela da napravi rane integracije i da uspostavi emocionalnu stabilnost.
I kao takva, kao nezrela, nestabilna, sklona fragmentaciji osoba, stalno se bori da nađe izvore organizacije.
U modernoj psihijatriji, uopšte u postmodernom dobu, granice nisu baš toliko popularne. Sve se više shvata da nema određene crte karaktera karakteristične za poremećaj ličnosti. Na primer, stidljivost – svako od nas je manje ili više stidljiv, a neko ima ekstremnu stidljivost.
Ali ne mora da znači da je zato što je neko ekstremno stidljiv kod njega u pitanju poremećaj ličnosti. Granice između poremećaja ličnosti i normalnih ličnosti nisu uspostavljene na osnovu vidljivih ponašanja i vidljivih interpersonalnih odnosa. Uspostavljene su na osnovu dubinske dijagnoze, jezgrovnog defekta.
Duhovit pristup dijagnostici poremećaja ličnosti je test čiji prvi deo glasi:
„Zastanite na trenutak i razmislite dobro o sebi“.
Drugi deo ovog testa je:
„Ako ste uspešno prošli prvi deo, nemate poremećaj ličnosti“.
Jedan od osnovnih problema je što osobe sa poremećajem ličnosti ne vide svoja ponašanja kao abnormalna.
Normalna reakcija na stres je aloplastičnost i autoplastičnost – malo promenimo sebe, malo promenimo okolinu, pa nekako izađemo iz problema i stresa. Neurotičari su potpuno autoplastični – gledaju kako da promene sebe zbog toga što imaju osećanje krivice.
Poremećaji ličnosti su aloplastični – teži se da se promeni okolina u situacijama stresa. Vrlo retko osobe sa poremećajem ličnosti traže pomoć samoinicijativno i vrlo retko prihvataju pomoć kad im je ponuđena. Oni su „naporni“ ljudi, teški drugima.
Vidljiva strana poremećaja ličnosti su interpersonalni odnosi. Poremećaj ličnosti ometa svakodnevni posao, svakodnevne kontakte sa ljudima, a ljudi počinju od osoba sa poremećajem ličnosti da se ograđuju, izoluju, da ih izbegavaju.
Geni nisu naša sudbina i ne moraju da budu naša sudbina. Svaka crta ličnosti, inteligencija, temperament, karakter, razvija se kroz interakciju gena i okoline. Ljudska beba je rođena bez ikakve sposobnosti da samostalno živi. Naš nervni sistem, mozak, emocije završavaju razvoj kroz narednih 15 do 20 godina i tek tada punim svojim kapacitetom budu aktivni.
Altruizam, empatija i slično su vrlo slabo razvijeni kada je reč o poremećajima ličnosti zbog borbe za psihološko preživljavanje, zbog borbe protiv fragmentacije.
Emocionalni procesi su iracionalni. Lečenje poremećaja ličnosti može da bude otežano upravo snažnim primarnim emocijama, a lekovi mogu da pomognu u stišavanju situacije da bi se psihoterapijom korigovale crte karaktera. Ali lekovi ovde nisu primarni.
Karakter se razvija epigenetski, kroz interakciju sa okolinom, a temperament je mnogo više nezavisan.
On nije potpuno nezavisan, ali je mnogo više nezavisniji od karaktera.
Doduše, postoje male razlike. Na primer, u Japanu je agresivnost manje izražena i Japanci su više kooperativni od ostatka sveta.
Karakter se menja od kultura do kulture. U zapadnim zemljama postoji dijagnoza narcistički poremećaj ličnosti koji nije kalsifikovan kao poremećaj u svetskoj zdravstvenoj organizaciji. Amerika ima svoju klasifikaciju ovog poremećaja, ali svetska zdravstvena organizacija smatra da ovog poremećaja u siromašnim zemljama nema, odnosno da ga nema dovoljno da bi bilo reči o pravom poremećaju ličnosti.
Sve se više organizujemo u virtuelnom svetu, a sve smo manje organizovani u realnom svetu.
Ljudi gledaju u svoje telefone, a nemaju interakciju sa ostalim ljudima. Digitalno doba donosi oblike komunikacije koji ne uzimaju emaptiju u obzir. Emotikoni ilustruju emociju – dodaju se bezemocionalnoj komunikaciji da bi je emocionalno osnažili.
Digitalno društvo je liberalizovalo životne stilove, ali je nastao problem. Šta da radim i šta da izaberem od svega ovoga što je ispred mene? Zbog toga je došlo do veće prevalencije poremećaja ličnosti.
Danas se termini depresija i anksioznost prečesto koriste.
Postoji etiketiranje i stigmatizovanje dece. Društvo zapravo traži decu zavisnu od nagrade, koje može da uslovi. Pristuno je inkorporiranje trendova iz globalnog društva kao svoje lične potrebe. Ljudi su srećni kad deluju u skladu sa normama društva. Mi postajemo definisani onim što je izvan nas.
Pravila društva se ne smeju slepo pratiti.
Knjigu možete naraučiti ovde.
Oceni članak
-
Ocena:
Siže:
Prva na udaru ovako rastućeg talasa stresa je ličnost. Ako stres traje duže nego što osoba može da podnese, bilo da ima zdravu ili nezrelu ličnost, sledi faza patologije po principu „tamo gde je najtanje“.
Onda usledi poremećaj ličnosti. Ali taj proces od „zdrave“ do „bolesne“ ličnosti nije skokovit, već postoji niz dimenzija ličnosti.
Upravo o tome govori nova knjiga izdavačke kuće Clio „Granična ličnost i njena različita lica“ Mirjane Divac Jovanović i Dragana Švrakića. Knjiga se bavi paradigmom „poremećaja ličnosti“ sa ciljem da dijagnostiku učvrsti kroz naučni okvir i učini je što konzistentnijom u aktuelnim okolnostima.
Vaš komentar