Lični razvoj

Šta je kvalija?

subjektivnost

“Ljudska znanja i ljudske moći postaju jedno, jer tamo gde uzrok nije poznat, posledica se ne može proizvesti. Da bismo upravljali prirodom, moramo je slušati. Složenost prirode višestruko je veća od istančanosti čula i moći razumevanja” Frensis Bejkon

Mentalni događaji, kao što su opažanja ili sećanja često su u sukobu sa fizikalističkim doktrinama. Filozofi raznih struja se oduvek bave, i čini se da nikad neće ni prestati – čovekovim načinom mišljenja, načinom delovanja i principima funkcionisanja svesti i razuma; uzročno posledičnih veza u životnom sledu događaja, pitanjima slobode i nužnosti, determinizma i autonomije ličnosti.

Ako bismo hteli da objasnimo prirodu mentalnih događaja, filozofi kažu da se oni moraju  posmatrati iz tri ugla:

  • po prvom principu bar neki mentani događaji stoje u relaciji uzajamno-uzročnog dejstva sa fizičkim događajima;
  • po drugom principu događaji koji su povezani kao uzrok i posledica, potpadaju pod determinističke zakone;
  • treći princip ne poznaje te unapred određene determinisane zakone na osnovu kojih se mentalni događaji mogu predvideti i objasniti. Mentalni događaj ili mentalno iskustvo uključuje aspekt intelekta i svesti doživljene kao kombinacije misli, percepcija, pamćenja, emocija, volje i mašte;  dakle, oni uključuju i sve nesvesne spoznajne procese. Pojam se može odnositi na  celokupni misaoni proces.

osmeh

Da li je svaki mentalni događaj u uzročnom odnosu sa nekim fizičkim događajem?

I da li, kada događaje opisujemo kao sećanja, odluke, postupke, opažanja, njih nužno smeštamo u fizička zbivanja?

“Osobina fizičke stvarnosti je da fizička promena može da se obasni zakonima koji je povezuju sa drugim, fizički opisanim promenama i uslovima. Obeležje mentalnog je da pripisivanje mentalnog fenomena mora da se odigrava na pozadini razloga, verovanja i namera pojedinca. Jaz između mentalnog i fizičkog suštinske je prirode sve dok čoveka poimamo kao racionalano stvorenje.” (piše Donald Dejvidson u teksu “Mentalni događaji”)

U svetlu ove definicije probaćemo da rasvetlimo jedan neobičan pojam oko koga filosofi raspravljaju već tridesetak godina.

Qualia. Definicije ili pokušaji tačnog definisanja pojma

Osećaji i iskustva su uvek promenljivi, oni variraju. Na primer, ako prelazimo prstima preko šmirgl papira, namirišemo miris visibabe u rano proleće, osetimo oštru bol u zglobu kad se okliznemo na ledu, onaj osećaj kad smo zbog nečeg veoma ljuti. U svakom od ovih slučajeva, ja sam subjekt mentalnog stanja sa vrlo izraženim subjektivnim doživljajem i samo ja mogu da izrazim jedinstvenu “fenomenologiju iskustva”.

Filozofi često koriste izraz qualia misleći na introspektivno doživljene, fenomenalne aspekte našeg mentalnog života. U ovom širem smislu reči, teško je poreći da postoji qualia. Filozofi decenijama raspravljaju na temu: koja mentalna stanja imaju kvaliju (da li je ona unutrašnji doživljaj osobe i kako  naš um i telo reaguju na ovaj mentalni aspekt doživljaja?). O statusu qualie/kvalije živo se raspravlja uglavnom zato što je termin ključan za ispravno razumevanje prirode svesti. Qualia je u samom srcu problema uma i tela.

U “Rečniku filozofskih pojmova” (BIGZ, 2004.) pojam se definiše na sledeći način. Prenosimo ceo opis: “qualia uz lat. qualis, “kakav”, “kako je sazdan”, jedn. quale, termin koji je navodno prvi primenio K. I. Luis (“Um i poredak sveta” (“Mind and the World Order”, 1929.), koji kod njega podrazumeva isto što i kvalitativni karakter nekog iskustvenog sadržaja: recimo specifični karakter nekog određenog opažaja crvenog.

U Nelson Gudmenoj teoriji saznanja qualia igra ulogu poslednjeg utemeljenja celokupnog saznanja. U modernoj filozofiji duha qualia se shvata kao svojstvo ličnog doživljavanja: gledam, recimo neki crveni objekat, tada doživljavam crvenilo na sasvim određeni način. Ovim posebnim kvalitetima doživljavanja pripisuje se niz sekundarnih svojstava. Oni važe kao “nepodložni analizi” ili “prosti”, “privatni” ili “subjektivni” (ne mogu znati kako je za nekoga drugoga videti crveno).”

Možemo zaključiti da se u ovom rečniku filozofskih pojmova qualia / kvalija ne može objasniti objektivno-materijalističkim terminima.

Za njih se koriste misaoni eksperimenti: argumentom preokrenutog spektra tvrdi se da postoji mogućnost da dve osobe mogu imati istu fizičku strukturu i jednako se ponašati, dok njihovi doživljaji ipak ne moraju imati iste kvalitete: za osobu A bi isto tako predmet mogao biti crvene boje, dok za osobu B on može biti zelene boje. Argument nepotpunog znanja se odnosi na nešto fizikalno istraživo (recimo- viđenje boja), a da se ipak ne zna kako je videti neku boju.

Sajmon Blekburn u “Filozofskom rečniku”(Adresa, 2013.) piše “kvelija[qualia] je doživljeni ili pojavni kvalitet vezan za iskustvo, kao što je osećanje bola, opažanje zvuka ili viđenje boja. Znati kakvo je neko iskustvo znači znati njegovu kveliju[kvaliju]. Ideja da mi najpre saznajemo kveliju i samo indirektno- preko nje upoznajemo svojstva stvari- napadana je “Vitgenštajnovim argumentom” privatnog jezika, ali je kvelija često bila glavni kamen spoticanja i za naučne filozofije uma, kao što su “funkcionalizam” i “fizikalizam”. Pobornici ovakvih filozofskih polazišta ističu da, ako je kvelija nešto što prevazilazi i nadilazi fizičke i funkcionalne činjenice o organizmu, onda su one nesaznatljive, ne samo ponaosob, već i unutar jedne svesti, pogotovu kada iščeznu u prošlosti.”

Filosof Daniel Dennett je pre trideset godina ovaj pojam pokušao da definiše kao “intrinzično (unutarnje, imanentno), ne-fizičko, neizrecivo svojstvo” koja je subjektima dato u svom uobičajenom, nepromenjenom pojavnom obliku bez mogućnosti greške; malo poznat izraz za nešto što ne može biti jedanko poznato svakome od nas, tj. naš lični doživljaj stvari“.

Filozofi koji ne prihvataju postojanje qualie ponekad je spomenu isključivo kao pojam sa ograničenim smislom jačeg senzitivnog osećaja neke pojave ili iskustva.

Qualia (sing. Quale) se odnosi na subjektivna iskustva, jednostavno rečeno

Bilo da se radi o izgledu i doživljavanju boje – šta je u stvari subjektivno iskustvo doživljaja neke boje ili bilo koji drugi sličan iskustveni događaj. To su osobine ‘fenomenalnog karaktera‘ (možemo ih svrstati u oblast neposrednog iskustva svesti).

Sledeće bi sigurno moralo biti uključeno u definisanje pojma Kvalija/Qualia

  1. Percepcijska iskustva, npr.viđenje zelene boje, slušanje zvuka klarineta, probanje neke travke na livadi u proleće, miris mora, maženje mačke
  2. Osećaji tela: osećaj boli, svraba, gladi, osećaj vrućine, vrtoglavice. Treba se setiti i iskustava kao što su ona kad je u pitanju nega starih, kad nekom pomažemo, kad nekome rešimo problem.
  3. Osećaji i naše reakcije, emocije, osećaj prijatnosti i užitka, požude, straha, ljubavi, osećaj tuge, ljubomore, žaljenja
  4. Osećaj (ne) raspoloženja, ushićenosti, depresije, smirenosti, dosade, napetosti, bede.

(izvor: Stanfordova enciklopedija filozofije)

Qualia u jednom misaonom eksperimentu

Marijina soba ili Argument Znanja

Jedan misaoni eksperiment koji objašnjava pojam qualia poznat je i tema rasprave među bihejvioralnim teoretičarima, psiholozima, filozofima. Njegov naziv je Marijina soba, mada je poznatiji kao Argument Znanja):

Argument Znanja je filozofski, misaoni eksperiment koji je obrazložio australijski filozof  Frank Jackson (Frenk Džekson) u svom naučnom članku “Epiphenomenal Qualia” (1982); temu je detaljnije analizirao i kasnije u tekstu “What Mary Didn’t Know”, 1986 (“Šta Marija nije znala”). Eksperiment je imao nameru da se suprostavi normama fizikalizma – gledištu po kome je svemir (uključujući tu i sve mentalno) potpuno fizički.

Dakle, Frenk Džekson je svoj misaoni eksperiment opisao ovako:

Zamislimo brilijantnog neurofiziologa. Zamislimo da je u pitanju žena po imenu Marija koja savršeno, do detalja, poznaje oblast neurofiziologije, pa tako i celokupnu neurofiziologiju mozga (sve fizičko-hemijske procese koji se u mozgu dešavaju). Dalje, zamislimo da je ona celi svoj dotadašnji život provela u crno-beloj sobi, učila iz knjiga koje nemaju boja, čitala časopise i gledala fotokopije slika (koje, naravno, sadrže samo crna slova na beloj podlozi), čak su i ekrani nekih elektronskih uređaja u koje je gledala bili crno-beli – sve, sa čim god da je bila u kontaktu bilo je crno-belo. Marija je, zamislimo, sve vreme živela i učila u svojoj sobi (a učila je neurofiziologiju) i nikakav kontakt nije imala sa ostalim bojama. Prolazi vreme, a naša naučnica dobro poznaje i raspolaže svim informacijama: vrlo dobro zna šta se događa u  mozgu kada ljudi imaju doživljaj bilo koje boje: plave, zelene, crvene, žute. Ali, ona nikada nije i sama iskusilavidela zelenu boju.

Jednog trenutka Marija je morala da izađe u spoljašni svet. Šta je prvo videla? Plavo nebo, zelenu travu, sive fasade zgrada. Ona pored znanja o opštem doživljaju boja sada zna i šta znači kad se lično doživi plava, zelena boja, tj. koji unutrašnji kvalitet, svojstvo (kvaliju) ima doživljavanje plavog, kao i da to onda mora biti da je ne-fizičke  prirode.

Da je ovaj mentalni  događaj i fizički (o čemu ona zna sve u teoriji) trebalo bi da je Marija znala i kako izgleda doživeti plavu boju, a da je nikad ranije nije videla. Kako to nije bilo moguće do sada, kada ona zna kako izgleda doživeti/iskusiti/videti plavu  boju, to novo iskustvo/znanje mora biti ne-fizičko. Prema tome, mentalni doživljaji su ne-fizičke prirode. Kako to da nisu fizičke prirode ako (a čini se da jeste moguće, barem u načelu) imamo sve fizikalne informacije koje bi trebalo imati o boji i viziji boje – i znamo sve relevantne činjenice vezane za doživljaj boja?

Pre nego što je napustila sobu, Marija je znala samo za objektivne,  fizičke osnove tih subjektivnih kvaliteta, njihove uzroke i posledice, različite odnose, sličnosti i razlike. Nije imala saznanja o samom subjektivnom doživljaju iz ličnog ugla.

Esej spomenutog filozofa postao je predmet jednog većeg filozofskog eseja “There Something About Mary” (2004.) koji sadrži stavove filozofa kao što su Daniel Dennett, David Lewis i Paul Churchland.

Ostaje nam da razmišljamo kako bi kvaliju definisali empiristi (Hjum, Berkli ili Lok), s obzirom da su verovali da je naš um podložan utiscima i da naše znanje biva utisnuto spolja; modernist Dekart koji u svojoj dihotomiji duha i tela tvrdi da naš um može postavljati pitanja i izraziti sumnju ili Kant koji svet deli na fenomene (stvari koje opažamo čulima) i noumene (svet kakav stvarno jeste).

Valentina Branković

Valentina Branković

Valentina je diplomirani bibliotekar i informatičar. Dvanaest godina radi sa knjigama i čitaocima. Zaposlena u Narodnoj biblioteci Srbije na poslovima katalogizacije serijskih publikacija u COBISS okruženju.

Vaš komentar

Klikni ovde da bi postavio komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Preporuka

Nastavimo zajedno samoobrazovanje!

Unesite email adresu za korisne porcije aktuelnog znanja!

Aktivni smo i na Fejsbuku!