Noam Čomski – život i stvaranje kroz kreativnost i kritički osvrt na svet

Kratka biografija

Američki lingvista, filozof, pisac i univerzitetski profesor, Avram Noam Čomski rođen je 1928. godine u Filadelfiji. Potiče iz jevrejske porodice, a svoje odrastanje vezuje za hebrejsku kulturu i jezik s jedne strane i antisemitsko okruženje sa druge.

Njegovi roditelji, ruski imigranti Vilijam Čomski i Elzi Simonofski bili su nastavnici i jedni od retkih Jevreja koji su tada imali posao; govorili su jidiš, a otac je autor disertacije na hebrejskom iz 14. veka. Od najranijih dana datira ljubav prema jeziku i lingvistici i kod Noama.

Svoje prvo ime Avram gotovo da i ne koristi jer ga i njegovi roditelji nikada nisu koristili, pa je njegovo srednje ime postalo legalno prvo ime kako i sam navodi. Nakon završene Centralne visoke škole u Filadelfiji, studira filozofiju i lingvistiku na Univerzitetu u Pensilvaniji. Njegovi učitelji i mentori bili su filozofi Vest Čerčmen, Nelson Gudmen i lingvista Zelig Heris koji je snažno uticao da Čomski nastavi svoje obrazovanje.

Godine 1951, odlazi na Univerzitet Harvard kao mlađi pratilac profesora Gudmena. Nakon pet godina i napuštanja Harvarda, počinje da predaje na Institutu za tehnologiju u Masačusetesu. Te iste 1955. godine, objavljuje Sintaksičke strukture – jedno od njegovih najboljih dela iz lingvistike. Šest godina kasnije imenovan je za profesora na Katedri za lingvistiku i filozofiju.

Izuzetan doprinos lingvistici

Mada je javnosti više poznat po svojim političkim stavovima i govorima širom sveta, kao i kritici spoljne politike SAD-a i medija, njegovi doprinosi lingvistici su veliki. Formulisao je revolucionarnu teoriju o „univerzalnoj gramatici”, zasnovanu na ideji da je sposobnost mozga za jezike više urođena. Značajna i uticajna je kritika Skinerovog (B. F. Skinner, psiholog sa Harvarda) Verbalnog ponašanja, u kojoj Čomski osporava bihevioristički pristup proučavanju uma i jezika.

„Bihevioristički principi asocijacija ne mogu objasniti bogatstvo lingvističkog znanja, njegovog neprestanog kreativnog korišćenja ili kako brzo ga deca usvajaju sa minimalnim i nesavršenim izlaganjima jeziku u njihovoj okolini. Lingivstička sposobnost, kako je naziva Čomski, predstavljala je dео genetičkih napredaka organizma, kao vizuelni, imunološki i cirkulatorni sistem“.

Svojim kritičkim razmatranjem, Čomski je posebno doprineo razvoju kognitivne revolucije.

„Njegov naturalistički pristup proučavanju jezika imao je posebno uticaja na filozofiju jezika i uma. Utvrdio je svoju hijerarhiju i klasifikaciju formalnih jezika na osnovu njihove generativne moći“.

Rad Čomskog kao lingviste umnogome je uticao i na modernu psihologiju, matematiku, računarstvo, medicinu.

Od 2003. godine, inostrani je član Srpske akademije nauka i umetnosti (odeljenje za društvene nauke).

Značajna dela: Glasovni model u engleskom, Jezik i um, Studije o semantičkoj i generativnoj gramatici, Znanje o jeziku, Mir na Srednjem istoku, Profit nad ljudima, Američka moć i novi mandarini, Lupeška država, Mediji, propaganda i sistem…

Bio je oženjen lingvistkinjom Kerol Šec (prminula 2008) sa kojom ima troje dece.

Noam Čomski o obrazovanju 

Iz navedenih Čomskijevih reči nazire se da je uloga predavača (nastavnika, professor) zapravo ključna. Učitelj je taj koji otvara vrata, a učenik onaj koji ulazi, ali i učitelj mora biti otvoren za sve ono novo što dolazi. Najpre mora razumeti svoju prosvetiteljsku ulogu – pomoći učenicima da nauče sami, da napreduju, da se izgrađuju i razvijaju.

Obrazovanje je razvijanje sopstvenih potencijala i sopstvene kreativnosti – kako ističe Čomski. Njegovo viđenje obrazovanja, između ostalog, zasniva se na idejama Fridriha fon Humbolta, vladinog službenika, diplomate, filozofa i lingviste koji je dao značajan doprinos filozofiji jezika i teoriji obrazovanja.

Nema istraživanja bez učenja, ni učenja bez istraživanja jeste načelo od kojeg Humbolt polazi verujući u klasični koncept holističkog obrazovanja.

Kao reformator i osnivač Univerziteta u Berlinu (zajedno sa bratom Aleksandrom fon Humboltom), udario je „temelje modernoj evropskoj teoriji obrazovanja u čijoj srži leži univerzitet oslobođen bilo kakve ideologije i uticaja privatnog interesa, a čija je svrha univerzalno obrazovanje pojedinca“.

Ovako organizovan univerzitet, u čijem su središtu nauka i profesori – naučnici, postaje model organizacije univerziteta u svetu. Obrazovanje, istina i vrlina su tri ključne dimenzije kojima treba da teži i u okviru kojih treba da se razvija svaki pojedinac, a univerzitet nije obična škola za sticanje veština ili osposobljavanje za određenu profesiju.

Na sličan način i Čomski obrazlaže svoje prosvetiteljske ideje odvajajući indoktrinaciju od koncepta obrazovanja. Suština je u razvijanju kritičkog mišljenja i kreativnosti, u potrebi da se ospore autoriteti osnovanom argumentacijom proizašlom iz istraživanja, ispitivanja, promišljanja. Otići korak dalje – mogao bi biti moto mladog čoveka.

Čomski, takođe, smatra da ne treba učiti i pripremati se za ispit, već za razvoj kreativnosti i istraživački rad.

Govoreći o obrazovnom sistemu danas, Čomski se posebno kritički osvrće na rangiranja i ocenjivanja učenika i nastavnika. Takav pristup negativno utiče i na jedne i na druge i na neki način određuje njihove sudbine –

„to garantovano uništava svaki smisleni obrazovni proces. Nastavnik ne može da bude kreativan, maštovit niti da uzima u obzir različite potrebe učenika. Učenici, s druge strane, ne mogu da slede svoja interesovanja, jer moraju da uče za sutrašnji kontrolni zadatak. A od rezultata testova zavisi i budućnost učenika i nastavnika” (N. Čomski).

Vrednovanje prema veštačkim standardima jeste veštačko vrednovanje i samo po sebi je štetno – „pretvara nas u osobe koje svoje živote posvećuju boljem rangiranju, umesto da činimo stvari koje su vredne i važne”, ističe Čomski. Ovakva ideja rangiranja ima za cilj stvaranje „ekonomskog čoveka”. Ono što je zaista vredno jeste sposobnost nastavnika da pomogne deci/učenicima da ostvare svoje potencijale i istraže svoja kreativna interesovanja.

„Možda nećete biti sjajni u školi, ali ćete biti odličan umetnik. Šta je loše u tome? To je samo drugačiji način da živite ispunjenim životom, da oplemenite i sebe i one oko vas” (Čomski).

Govoreći o tehnološkom razvoju i njegovom uticaju na obrazovanje, Čomski daje svoje viđenje sa kojim se možemo saglasiti. Naime, upotreba savremenih tehnologija u obrazovanju može biti i korisna i štetna. Tehnologija kao alat, u okviru obrazovanja, u osnovi je neutralna, ističe Čomski poredeći je sa čekićem kojim možete izgraditi kuću, ali i polomiti nečiju lobanju.

Kreativnost i stvaralaštvo su komponente celovitog razvoja pojedinca, ne samo intelektualnog. Pored sticanja znanja, važno je i aktivno učešće pojedinca u „procesu prerade znanja i njegove uloge u samostalnom i kritičkom mišljenju”. Obrazovanje ne podrazumeva samo sticanje znanja, umenja i navika, već mora razvijati samostalnost i ostale potencijale (J. Đorđević). Univerziteti, pored kreativnog i nezavisnog promišljanja, bi trebalo da potiču „istraživanje novih horizonata, propitkivanje starih verovanja i spoljnih uticaja. Koliko se ti ideali uspeju primeniti toliki je i nivo same civilizacije” (N. Čomski).

Pomažući ocu tokom svog detinjstva, Noam Čomski je bio uključen u rad na proučavanju srednjovekovne hebrejske gramatike. Uticaj roditelja, ostalih članova porodice jeste veliki, a njihovi modeli ponašanja se najpre prihvataju. Onda se na tom putu obrazovanja prolazi kroz formalno obrazovanje i o tom sistemu sam Čomski umnogome kritički govori.

Modeli profesora, mentora takođe su od velike važnosti. Ipak, ne sme se biti ograničen na samo formalno obrazovanje, samoobrazovanje i celoživotno učenje jesu nešto što se podrazumeva na tom putu upoznavanja sebe i sveta u kojem živimo, razumevanje svih procesa koji se pojavljuju i ponavljaju, razvijanju kritičkog mišljenja i slobode govorenja – jer intelektualac je onaj koji stalno preispituje sve vrednosti, i svoje sopstvene. On „živi za ideju, a ne od ideja“.

Kakvog čoveka stvara današnje društvo (sistem)?

„To je neko ko racionalno kalkuliše kako da poboljša sopstveni status i svoje bogatstvo, ne obraćajući pažnju ni na šta drugo. Ko teži da gomila materijalna dobra, jer je to ono što može da se izmeri. Ako ste dobri u tome, onda ste racionalna osoba koja donosi odluke na osnovu činjenica. Povećavate svoj „ljudski kapital” koji možete da prodate na tržištu… O kakvom to čoveku govorimo? Da li je to ljudsko biće koje želimo da stvorimo? Svi ti mehanizmi – testiranje, procenjivanje, merenje, vrednovanje – prisiljavaju ljude da razviju takve osobine… A takve ideje imaju svoje posledice…”, zaključuje Čomski.

Može li se nešto preduzeti i čiji je to zadatak ili dužnost?

„Čomski (…) iznosi dva zadatka koja su na intelektualcima: prvi, koji predstavlja pokušaj stvaranja vizije pravednijeg društva i, drugi, jasno razumevanje prirode moći, tlačenja, terora i destrukcije u društvu u kome živimo”.

Postoji mnogo definicija pojma obrazovanje, ili pojma intelektualac, mnogo teorija i učenja iz domena pedagogije, mnogo škola i viđenja obrazovnog sistema, ali ono sa čime bismo mogli biti saglasni – ljudsko biće ne dostiže svoju punu visinu dok nije obrazovano.