Anima i animus u jungijanskoj psihoanalizi

Anima i animus su složeni termini jungijanske psihoanalize. Razlog za pisanje ovog članka je dvostruk:

• Prvi razlog leži u tome, što na srpskom internetu ovi termini, zbog svoje kompleksnosti, nisu dobro objašnjeni
• Drugi je često nerazumevanje odnosa savremenog muškarca i savremene žene (iako u opštem slučaju taj odnos jeste i treba da ostane tajna, u individualnom smislu nije baš tako).

Ali pre nego što iznesem jednu poprilično široku priču o ovim karakteristikama ličnosti, najpre jedna digresija.

Meni bar, nekako su uvek bili zanimljivi susreti religije i nauke, umetnosti i nauke, marketinga i politike ili pak susreti samo dveju naučnih disciplina: fizike i biologije ili u ovom slučaju fizike i psihologije. Te tačke preklapanja su nekako posebno zanimljive, jer se u toj sintezi obično najviše nauči.

Tako, na primer, pisali smo o susretu Ajnštajna i Tagorea, čuveno je poznanstvo Nikole Tesle i Marka Tvena (o njemu planiramo da pišemo), a veoma je intrigantna i saradnja Junga i Paulija.

Verovatno ste svi vi koji upravo čitate članak već čuli za Junga i njegovu psihoanalizu, ali podsetimo se ko je Volfang Pauli.

U preklapanju te „fizičke“ tvrde i „psihološke“ meke nauke istera se na čistac mnoštvo fenomena koji čekaju da budu rasvetljeni.

Jung i Pauli su dugo i ozbiljno radili na fizičkom okviru jungijanskog modela teorije ličnosti. Ali prosto vreme nije bilo sazrelo za čistu naučnu interpretaciju njihovih ideja (izgleda da još nije). Puno pojmova je ostalo u formi alegorija, ali i takve su suštinski nezaobilazne za svakog ko ozbiljno razmatra razvoj umetničke, filozofske i naučne misli.

U tom cilju, zamolio sam Anu Bojanović, profesora književnosti da prevede odličan vikipedijski članak o animusu i animi sa engleskog i da uz određene finese preporučim još jedan zanimljiv tekst ne samo na našem sajtu, već i na srpskom webu u širem smislu reči.

Verujem da će poštovaoci jungijanske psihologije, kao jedne od najkompleksnijh psiholoških teorija ikad, biti zadovoljni onim što će pročitati.

Sa druge strane, verujem da će svima koji se po prvi put sreću sa ovim temama biti zanimljiva introspektivna avantura u razumevanju rada podsvesti ili, kako bi Jung rekao, u razumevanju individualno nesvesnog.

Prema Jungovom mišljenju, ženski princip u nesvesnom jednog muškarca je anima, a animus je muški princip u nesvesnom žene. Reči „anima“ i „animus“ su preuzete od ženskog i muškog oblika latinskog naziva za dušu. U funkcionalnom smislu reči, animus i anima su arhetipivi nesvesnog zaduženi za komunikaciju između Ega (budne svesti) i kolektivnog nesvesnog.

O animi i animusu iz knjige Nevidljivi partneri

Anima i animus, u školi analitičke psihologije Karla Junga, dva su osnovna antropomorfna arhetipa nesvesnog uma. Jung opisuje animu i animusa kao elemente njegove teorije kolektivnog nesvesnog, oblasti nesvesnog koja transcendira ličnu psihu (prevazilazi empiriju i racionalno saznanje) . U nesvesnom delu ličnosti muškarca ovaj arhetip pronalazi izraz kao ženska unutrašnja ličnost: anima; isto tako, u nesvesnom delu ličnosti žene on je izražen kao muška unutrašnja ličnost ili animus.

Anima i animus mogu da se identifikuju kao sveukupnost nesvesnih ženskih psiholoških kvaliteta koje poseduje muškarac, odnosno muških kvaliteta koje poseduje žena.

U širem smislu to je arhetip kolektivnog nesvesnog, a ne skup nasleđen od oca ili majke, braće, sestara, tetaka, stričeva ili učitelja, mada ovi aspekti ličnog nesvesnog mogu uticati na određenu osobu, na dobar ili loš način.

Pošto je osetljivost muškarca često slabija ili potisnuta, anima je jedan od najznačajnijih autonomnih kompleksa sveukupno. Smatra se da se ona ispoljava kroz snove.  Ona takođe utiče na odnos muškarca sa ženama i njegove stavove u vezi sa njima i obrnuto, animus isto tako utiče na žene.

Jung je rekao da ukoliko je “susret sa Senkom uzorak u individualnom razvoju… susret sa animom je remek-delo”. Jung je smatrao da je proces razvoja anime jedan od najvažnijih izvorišta stvaralačke sposobnosti.

U knjizi Nevidljivi partneri kaže se da je ključ za stavljanje pod kontrolu anime / animusa njihovo prepoznavanje u trenutku kad se jave i njihovo razlučivanje od stvarnosti.

Nivoi razvoja anime

Jung je verovao da razvoj anime prolazi kroz četiri različita nivoa, kojima on nadeva imena Eva, Helena, Marija i Sofija. Šire posmatrano, čitav proces razvitka anime u muškarcu tiče se otvaranja muškog subjekta ka emocionalnosti i time ka široj duhovnosti, stvaranjem nove svesne paradigme koja obuhvata intuitivne procese, kreativnost i maštu i psihičku osetljivost prema sebi i drugima, tamo gde ranije nisu postojali.

Eva

Prva je Eva, koja je dobila ime po uzoru na  Adama i Evu iz Starog Zaveta. Ona se odnosi na pojavu žene kao predmeta žudnje muškarca. To je čulna žena koja ga zavodi i kuša na greh.

Helena

Druga je Helena, što predstavlja aluziju na Helenu Trojansku iz grčke mitologije. U ovoj fazi muškarac vidi žene kao sposobne za uspeh u svetu i kao samopouzdana, inteligentna  bića, čak i ako nisu u potpunosti moralna ili puna vrlina. Druga faza pokazuje snažan raskol između spoljašnjih sposobnosti (npr. poslovnih ili konvencionalnih veština) i nedovoljno razvijenih ili nedostajućih unutrašnjih kvaliteta (nesposobnost za vrline, nedostatak vere ili mašte).

Marija

Treća faza je Marija, koja je dobila ime prema hrišćanskom teološkom učenju o Devici Mariji (Isusovoj majci). Na ovom nivou razvoja, čini se da muškarci smatraju da žene poseduju vrline (čak i na ezoteričan ili dogmatičan način), isto tako kao što se određene aktivnosti koje se svesno smatraju nemoralnim ne mogu primeniti na njih.

Sofija

Četvrta i konačna faza razvoja anime je Sofija, koja je dobila ime po grčkoj reči za mudrost. Ovde dolazi do potpune integracije, koja dopušta muškarcu da vidi žene i odnosi se prema njima kao prema posebnim ličnostima koje poseduju kako dobre, tako i loše osobine. Najznačajniji aspekt ovog poslednjeg nivoa je to što anima manifestuje (u snovima) kao personifikacija “mudrosti” i postaje pomoćnica muškarcu u kreativnim izazovima. Anima je sada dovoljno razvijena da nijedan pojedinačan objekat ne može u potpunosti i za stalno sadržati slike sa kojima je povezana (i koje je, po svoj prilici, predstavljaju).

Nivoi razvoja animusa

Jung je više pažnje obraćao na animu muškarca, nego što je pisao o animusu u ženi. Verovao je da svaka žena ima analognog animusa u svojoj duši, kao skup nesvesnih muževnih osobina i potencijala. Smatrao je da je animus složenija pojava od anime, tvrdeći da žene poseduju pravu riznicu predstava animusa u sebi, dok se muška anima sastoji samo od jedne dominantne slike.

Jung je tvrdio da postoje četiri uporedna nivoa razvoja animusa u ženi.

Čovek pretežno fizičke snage

Animus se “najpre pojavljuje kao personifikacija puke fizičke snage – na primer kao atletski šampion ili mišićavi čovek, poput heroja fikcionalne džungle, Tarzana” ili „Herkulesa“, „Samsona“ i td.

Čovek od akcije ili romanse

U sledećoj fazi, animus „stiče inicijativu i kapacitet za planiranu aktivnost… romantičar – poput britanskog pesnika 19. veka, Šelija; ili čovek od akcije – poput heroja, lovca i slično iz dela američkog pisca Ernesta Hemingveja.“

Čovek kao profesor, sveštenik i govornik

U trećoj fazi „animus se otelovljuje kao reč, često u liku profesora ili sveštenika… nosioca te reči – u našem neposrednom okruženju dobar primer je Boris Tadić, veliki politički govornik“.

Čovek kao koristan vodič za (samo)razumevanje žene

„Konačno, u svojoj četvrtoj manifestaciji, animus postaje otelovljenje značenja. Na ovom najvišem nivou on postaje (poput anime) posrednik duhovne dubine“. Jung primećuje da “u mitologiji, ovaj aspekt animusa se pojavljuje kao Hermes, ili glasnik bogova; u snovima, on je vodič koji pokazuje put.“ Poput Sofije, ovo je najviši nivo posredovanja između nesvesnog i svesnog uma.

Poređenje anime i animusa

Četiri navedene uloge nisu identične, uz puku zamenu (muškog i ženskog) roda. Jung je verovao da dok anima teži da se pojavljuje kao relativno pojedinačna ženska ličnost, animus se može sastojati od višestrukog spoja muških ličnosti: “Na ovaj način nesvesno simbolički posreduje činjenicu da animus predstavlja kolektivni, pre nego lični element”.

Proces razvoja animusa podrazumeva negovanje nezavisne i socijalno nepotčinjene ideje Jastva putem otelotvorenja dublje reči (kao u specifičnoj egzistencijalnoj perspektivi) i ispoljavanja ove reči. Da razjasnimo, ovo ne znači da ženski subjekt postaje određeniji u načinu svog ispoljavanja (pošto je ta reč natopljena emocionalnošću, subjektivnošću i dinamizmom, baš poput prikladno razvijene anime), nego da postaje iznutra svesniji onog u šta veruje i šta oseća, osvešćeniji, te time sposobniji da izrazi ta verovanja i osećanja. Stoga, “animus u svom najrazvijenijem obliku ponekad…čini ženu još prijemčivijom od muškarca za nove, kreativne ideje”.

Obe završne faze razvoja – i animusa i anime – imaju dinamički kvalitet (povezanost sa kretanjem i tokom ovog neprekidnog razvojnog procesa), osobinu otvorenosti – neograničenosti (ne postoji statički usavršeni ideal ili manifestacija kvaliteta u pitanju) i osobinu višestrukosti (jer transcendiraju potrebu za pojedinačnom slikom, pošto svaki subjekt ili objekt može da sadrži višestruke arhetipove ili naizgled antitetičke uloge). One takođe predstavljaju vezivne elemente sa naknadnim arhetipskim figurama, jer “nesvesno ponovo menja svoj preovlađujući karakter i pojavljuje se u novoj simboličkoj formi, predstavljajući Jastvo (Self)” – arhetip Mudre stare žene / muškarca.

Ambivalentna priroda Animusa i Anime

Sledbenici Junga upozoravaju da

“svaka personifikacija nesvesnog – tzv. Senka – anima, animus i Jastvo, imaju kako svetao, tako i mračan aspekt. Anima i animus imaju dvostruki aspekt: oni omogućavaju životodelatni razvoj i podaruju kreativnost određenoj ličnosti ili mogu uzrokovati okamenjenost i fizičku smrt”.

Jedna opasnost na koju Jung ukazuje je tzv. “invazija” svesti putem nesvesnog arhetipa: “Posedovanje uzrokovano animom… loš ukus: anima okružuje sebe inferiornim ljudima”. Jung insistira na tome da se

“stanje posesivnosti anime mora preduprediti. Anima je prinuđena da boravi u unutrašnjem svetu, gde deluje kao posrednik između ega i nesvesnog, kao što ličnost posreduje između ega i okoline.“

Alternativno, preterana svest o animi ili animusu može voditi ka prevremenom zaključku procesa individuacije –

“ka vrsti psihološkog kratkog spoja, sa ciljem poistovećivanja animusa, makar privremenog, sa idejom celovitosti”.

Umesto da bude zadovoljan posredničkom ulogom, animus želi da zaposedne “Jastvo sa kojim se animus pacijenta poistovećuje. Ovo poistovećivanje je redovna pojava kada Senka, ili tamna strana, nije u dovoljnoj meri razvijena odnosno shvaćena”.

Umesto zaključka

Muškarac bi tokom razvoja svoje ličnosti  trebalo da spozna svoju animu (žene animusa), da se usaglasi sa njom i da uz pomoć nje dođe do višeg jedinstva. Drugim rečima, ne treba negirati animusa i animu.

Ako se integracija ne desi, anima/animus se sveti i ljubavi bivaju fatalne.

A ako se integracija desi, dolazi poziv od centra psihe (jastva) sa ciljem da se individua ostvari kao zrela, celovita ličnost, ali o tome u nekom od narednih članaka.