Oksimoron je vrsta antiteze, gde se spajanjem protivurečnih pojmova konstituiše novi pojam u formi imenica + atribut, dva atributa + imenica, ili pak imenica + imenica. Dijapazon značenja oksimorona može preći u paradoks. Pojam oksimoron potiče od grčkih reči όξύς – oštar i μὠρος – tup, lud, a doslovan prevod ovih grčkih reči bi bio oštroumna ludost.
Reč je o stilskoj figuri koja se najčešće koristi za opisivanje kompleksnih, iracionalnih i gotovo neiskazivih stanja.
Doslovna interpretacija pojedinačnih sastavnih delova oksimorona obično dovodi do zaključka koji je logički neprihvatljiv. Kao i druge stilske figure koje predstavljaju osnovna stilska sredstva, i oksimoron ima funkciju ukrašavanja govora, što je jedna od osobina književnosti shvaćene kao lep način pisanja.
Široku primernu, oksimoron je imao u srednjovekovnoj književnosti i zauzimao je veoma važno mesto u romantizmu i modernizmu. Učestala uporeba oksimorona dovodi do ironije, te su je pisci veoma često upotrebljavali kako bi naglasili besmisao ili poseban pogled na svet oko sebe ili stanje u duši – ,,Gorim, ledenim, u teškoj sam mori“.
U mnogim naslovima književnih dela takođe možemo pronaći oksimoron: ,,Cveće zla“ Šarla Bodlera, ,,Poznata neznanka“ i ,,Živa smrt“ Antuna Gustava Matoša, ,,Zimsko letovanje“ Vladana Desnice…
Oksimoron je vrlo često prisutan i u svakodnevnom govoru, te nailazimo na ustaljene fraze koje predstavljaju upravu ovu silsku figuru: luda pamet, živi mrtvac, javna tajna, mudra budala, virtuelna stvarnost, idealno loš, stopostotna šansa… Navedene fraze su veoma zastupljene u jeziku pa ih mi više ne doživljavamo kao stilsko sredstvo.
Oksimoron zajedno sa stilskim figurama poput komparacije, hiperbole, litote, gradacije, i gorenavedene ironije i paradoksa pripada figurama misli.
Oksimoron se najčešće zapaža u sintagmama koje čine dve reči značenjski suprotstavljene i obično predstavljaju skraćeni kontrast.
Dakle, u oksimoronu je prikriven pogled na svet, njime se pokušava izreći ili iskazati sveopšte iskustvo, zaključak, poenta. Upravo tom svojom neobičnošću, hermetičnošću, prikrivenim oštroumljem, provokativnošću privlači pažnju. Najpre nas začudi, a onda pozove da porinemo u njegov dublji smisao. Suština je u širem smislu onoga što je rečeno.
Poseban efekat se ostvaruje ukoliko se oksimoron iskaže uz pratnju paronomazije gde se u vezu dovode reči srodne po zvučnosti i kada je u pitanju igra rečima – prevareni varalica.
Oksimoron najčešće koristimo kada želimo da kratkom formom iskažemo nešto duhovito i efektno. Kao stilska figura on ima specifičnu jačinu u izražavanju i značenju. Iako je konstrukcija samog izraza jednostavna, oksimoron govori mnogo i predstavlja ne tako jednostavnu stilsku figuru koja za zadatak ima da spoji dva nespojiva pojma i da njima iskaže nešto što ima težinu i značenje.
Pesma Stevana Raičkovića ,,Kamena uspavanka“ u naslovu sadrži oksimoron gde se u vezu dovode dva nespojiva fenomena – kamen, kao simbol trajanja, čvrstine, snage i nepokretnosti, i san, kao simbol nežnosti i mira.
Kao tipičan primere ove stilske figure, navela bih i rečenicu Hermana Hesea koji je rekao: ,,Mudrost se ne može saopštiti. Mudrost koju mudrac pokušava da saopšti, zvuči uvek kao ludost.“
Napisala: Dubravka Karadarević, lektor u prevodilačkoj agenciji Libra
Vaš komentar