Obrazovanje odraslih

Globalno informaciono društvo donosi sve brže tehnološke, privredne i društvene promene, koje od nas zahtevaju stalno osposobljavanje da im se prilagodimo. Da bi savremeno društvo bilo efikasno, neophodan uslov je intenzivan razvoj ljudskih resursa, što podrazumeva doživotno učenje i obrazovanje odraslih. Termin andragogija se odnosi na obrazovanje osoba u starijem dobu.

Doživotno učenje nije opcija

Količina novog znanja se vrlo brzo povećava, a postojeća znanja sve brže zastarevaju. Razvoj obrazovanja odraslih je ključni faktor za povećanje nivoa znanja i osposobljenosti za različite životne zadatke, poboljšanje kvaliteta života svakog pojedinca, obezbeđivanje jednakih mogućnosti i socijalne uključenosti, ali i uspešnog razvoja privrede. To zahteva da obrazovanje bude dostupno svim ljudima i u svim sredinama.

Mentalne sposobnosti se, kao i sve druge sposobnosti , moraju održavati, bogatiti i unapređivati. Svako od nas je svestan da naša fizička kondicija zavisi od naših fizičkih aktivnosti i da je možemo popraviti sistematskim, upornim i doslednim fizičkim vežbama.

Manjina, međutim, razmišlja o potrebi intelektualnog razvoja i vežbanju kreativnog razvoja mišljenja.

Zašto je neophodno još učiti?

Čovek je slobodno, promenljivo, samoodređujuće biće koje, jedino u prirodi, može samostalno i svesno birati orijentaciju u životu, koje može životu prići kao izazovu i aktivno, ili pomirljivo, prepušten događajima i stvarnosti, ili pasivno.

Koje će tendencije kod odraslog čoveka prevladati zavisi od brojnih faktora: od faktora ličnosti, njegovih viđenja životnih mogućnosti, od faktora sredine i od vrednosti koje usmeravaju njegove životne izbore.

Od svih živih bića, samo čovek ima razvijene sposobnosti objektivnog sagledavanja sopstvene ličnosti, otkrivanjem onoga što jeste i onoga što bi želeo da postane.

Poznavanjem sopstvenog identiteta čovek shvata i razume prošlost, otkriva potencijale u budućnosti i shvata postojeći reda stvari i zakonitosti u sadašnjosti.

Dekartova premisa: „Cogito, ergo sum“ (Mislim, dakle postojim) upravo naglašava centralni značaj self koncepta u svesti pojedinca.

Razvoj ličnosti može ići u pravcu rasta individualnosti i kreativnog odnosa prema realnosti.

Taj put vodi razvoju integriteta i autentične ličnosti, koja traži i nalazi lični stil, daje pečat realnosti i učestvuje u njenoj transformaciji. To je proces samoaktuelizacije. Osnovni smisao procesa je kreativni razvoj ličnosti i ostvarivanje što viših nivoa potencijala, ustvari, maksimalni razvoj potencijala svakog od nas.

Samorealizovane osobe:

• Bolje i objektivnije percipiraju realnost.
• Potpunije prihvataju sebe, druge i prirodu.
• Samostalne su i nezavisne.
• Jednostavne su i prirodne u ponašanju.
• Grade sadržajnije i osmišljenije odnose sa drugima.
• Pokazuju smisao za humor i kreativnost.

Čovek u sebi nosi sposobnost i težnju da ide napred, prema zrelosti i razvoju sposobnosti. Vidimo to u čovekovoj težnji da reorganizuje svoju ličnost i svoj odnos prema životu. Bilo da je nazovemo težnjom ka razvoju, nagonom ka samoostvarenju ili težnjom kretanja unapred, ona uvek predstavlja glavni izvor života.

U nama postoje prirodni porivi ka samorazvoju, porivi za promene koje može svako da uradi za sebe, ako ih želi i zna kako. Ti prirodni porivi, međutim, sa godinama slabe, pod uticajem konformističke opuštenosti i spoljašnjih blokada, tako da je odrastao čovek tek nakon nekog snažnijeg životnog izazova, opet spreman na određene napore vezane za samoaktuelizaciju. Ta težnja, međutim, postoji u svakoj osobi i potrebni su joj samo odgovarajući uslovi da bi se oslobodila i izrazila.

Proces samorazvoja je kretanje ličnosti ka višem nivou autonomnosti koja se vidi u odabiranju sopstvenih ciljeva. Ličnost postaje odgovornija. Odlučuje o aktivnostima i načinima ponašanja u skladu sa sopstvenim vrednostima. El Greko je bio svestan činjenice da dobri i genijalni slikari ne slikaju tako kao on, ali je verovao sopstvenim doživljajima umetnosti i života.

Hemingvej je bio svestan da dobri pisci ne pišu kao on, ali je odlučio da bude Hemingvej, a ne dobar pisac prema nekoj tuđoj paradigmi. To poverenje u sebe može da bude  karakteristično za svakog odraslog čoveka. I obični ljudi postaju značajniji i kreativniji kad razviju poverenje u procese koji se u njima zbivaju i kad se usude da žive prema sopstvenim vrednostima i da sebe izraze na sebi svojstven i jedinstven način.

Samorazvoj odraslih je prirodna potreba. Ona nas tera da apsorbujemo ono što vidimo, čujemo, pročitamo…  Ali, samorazvoja nema bez procesa učenja. Da bi bio uspešan, taj proces mora imati karakteristike iskustvenog, u kome se povezuju logika i intuicija, kognitivni i emotivni elementi, koncepti iskustava i ideje.

Uspešnost učenja zavisi od individualne angažovanosti.

Samorazvoj je uvek rezultat samoinicijative, čak iako stimulusi dolaze spolja, i taj je proces, po svojim karakteristikama, prožimajući– utiče na promene u ponašanju i u celoj ličnosti.

U postojećim društvenim uslovima, obrazovanje odraslih se samo delimično ostvaruje institucionalno. Odrasli koji žele da ostvare kompleksnije životne ciljeve putem učenja, moraju da se usmere ka samoinicijativnom učenju i time stvore uslove da uče šta god žele, kako god žele i kad god žele. Dakle, da se usmere ka samoobrazovanju.

Zajednički izvor motivacije (za 70% ispitanika) za ovaj vid obrazovanja su životni problemi i neposredna primenljivost novih znanja. Za 20% ispitanih samoobrazovanje je vezano sa saznajnom radoznalošću i uživanjem u samom procesu učenja. Preostalih 10% je motivisano završetkom određenog stepena obrazovanja ili  sticanja društveno poželjnih diploma i sertifikata.

Veze između učenja i procesa starenja

Postavlja se, naravno, pitanje veze između učenja i procesa starenja. Dobra vest je da ovo dvoje nije povezano.

Očigledno je da fizičke mogućnosti opadaju s godinama života, ali mnogi odrasli su spremni da se angažuju u rekreativnim aktivnostima, pa tako, i pored procesa starenja, uspevaju da održe visok nivo fizičkih sposobnosti.

I to prvenstveno razvojem svesti kod odraslih da se u svim razvojnim periodima, sposobnost učenja, kao i ostale sposobnosti, mogu unapređivati i razvijati. Savremeni podaci, dobijeni u različitim eksperimentalnim istraživanjima, potvrdili su da se pozitivne promene u intelektualnim sposobnostima odraslih mogu podsticati. Tako se, naprimer, pokazalo, da socijalni faktori postaju podsticajni u mnogo većoj meri nego biološka ograničenja.  Jedini ometajući faktor ovde je bolest. Ali, kada su istraživanjima obuhvaćeni zdravi odrasli, rezultati pokazuju da korelacije između biološke starosti i intelektualnih ponašanja odraslih ne postoje.

Intelektualna nefunkcionalnost pre je rezultat slabijeg zdravlja, socijalne izolacije, ekonomskih problema, nedovoljnog obrazovanja, niže motivacije i sličnih faktora, nego posledica procesa starenja. Osobe starije od 65 godina mogu učiti, pri dobrom zdravlju! Za nas mlađe godine tek ne mogu da budu izgovor.

A da bi odrasli bili uspešni u procesu učenja, potrebno je ispuniti sledeće uslove: da žele da uče, da imaju jasnu sliku željenog ponašanja, da imaju pozitivne podsticaje i da imaju adekvatne resurse učenja.

Doživotno obrazovanje i učenje biće način života već u skoroj budućnosti. Od toga će zavisiti razvoj ličnosti, njen socijalni status, ali i razvoj zajednice. Zato je ulaganje u obrazovanje, doživotno obrazovanje, ulaganje koje će se višestruko vratiti.