Ako je vašem detetu dosadno u školi, ima loše ocene i drugačije je od svojih vršnjaka, postoji velika mogućnost da će kad poraste biti preduzetnik. Kameron Herold govori o tome koliko je važno da roditelji i učitelji prepoznaju i podstiču preduzetničke talente kod dece.
Kako bi deca prihvatila odgajanje u duhu preduzetništva?
Kameron Herold je još kao dete želeo da se bavi novcem, biznisom i preduzetništvom. S obzirom na to da je odgajan da bude preduzetnik, smatra da propuštamo priliku da prepoznamo decu koja imaju te osobine, kako bi im pokazali da je biti preduzetnik odlična stvar. Nažalost, preduzetništvo je na lošem glasu u mnogim društvima.
Deca imaju snove i maštanja koja se tokom života neretko sruše ili transformišu. Kažu im da moraju da uče više, fokusiraju se više ili da idu na privatne časove. Kameron je bio vrlo loš u francuskom jeziku, dok je u drugom razredu osvojio nagradu na takmičenju govorništva. Nije mogao da se fokusira na učenje, ali je voleo da se slobodno kreće i motiviše ljude. Nikada mu nisu našli trenera za govorništvo nego su mu našli učitelja za ono što mu nije išlo najbolje.
Deca veoma rano ispoljavaju osobine i moramo da počnemo da ih prepoznajemo na vreme. Trebalo bi da odgajamo decu da budu preduzetnici. Školski sistem pre podstiče decu da budu advokati ili doktori, što naravno nije loše, ako to deca zaista žele.
Preduzetnici su ljudi koji imaju strastvene ideje, znaju šta je potrebno uraditi i odlučuju da se aktiviraju i to učine. Naravno, rizikuju da se te ideje ne ostvare. Oni imaju sposobnost da oko sebe okupe grupe ljudi koji žele da grade taj san zajedno sa njima.
Ako bi deca prihvatila ideju da budu preduzetnici, promenili bismo sve što je danas problem u svetu. Za svaki problem koji postoji, neko već ima ideju. Detetu niko ne može da kaže da je ono o čemu razmišlja nemoguće. Kao roditelji i društvo imamo obavezu da počnemo da učimo decu da pecaju, umesto da im dajemo ribu.
Šta bi se dogodilo kada bi na vreme uočili decu koja imaju osobine preduzetnika, a onda ih u tome usmeravali? Imali bismo ljude koji šire svoje ideje i poslove umesto da čekaju na vladine donacije.
Čemu sadašnji sistem uči našu decu? Šta karakteriše preduzetnike?
Školski sistem uči našu decu da budu doktori, advokati, računovođe, zubari, učitelji, piloti… A mediji govore kako je baš lepo biti model, pevač, starleta…
MBA programi ne uče decu da budu preduzetnici nego da rade u korporacijama. A ko osniva ove kompanije? Preduzetnici! U popularnoj književnosti jedina knjiga preduzetnika proglašava herojem je Atlas Shrugged.
Preduzetnici odlučuju da započnu svoje poslove jer je to jedino mesto gde se uklapaju. Oni se ne uklapaju u normalan posao i nikako ne mogu da zamisle da rade za druge, jer su ili suviše tvrdoglavi ili ne podnose autoritet.
Deca takođe mogu biti preduzetnici. Kameronu je dijagnostikovano 18 od 19 simptoma poremećaja pažnje. Bipolarni poremećaj ima nadimak „direktorska bolest“. Od njega boluju Ted Tarner i Stiv Džobs. Sva trojica osnivača Netscape-a su bolovala od toga. Kod dece možemo videti ove simptome, dati im lekove i tako ih onemogućiti da budu preduzetnički tipovi jer ih silom uklopamo u drugi sistem.
Preduzetnici često ne studiraju ili nisu najbolji studenti. Oni idu brzom prugom. Oni kapiraju igru. Kameron je krao pismene radove, varao na ispitima. Na faksu je za 13 računovodstvenih zadataka unajmio druge studente da mu ih urade. Shvatio je da se preduzetnici ne bave računovodstvom nego da oni plaćaju računovođe.
Definicija preduzetnika je osoba koja organizuje, sprovodi i preuzima rizik poslovnog poduhvata. To ne znači da morate da pohađate MBA program ili da završite školu. To znači da morate da imate dobar osećaj u vezi s određenim stvarima.
Kameron je već kao dete pokazao preduzetničke sposobnosti. Koje je lekcije naučio iz svojih poslova?
Čuli smo priče o tome da je preduzetništvo urođeno. Kamerona su uobličili u preduzetnika, jer su ga još kao dete učili da shvati kako posao funkcioniše. Njegov otac je svoje troje dece odgajao da mrze pomisao da imaju posao, a da im se dopada ideja kreiranja kompanije kako bi zaposlili druge.
Umnožavanje procenta
Njegov prvi poslovni poduhvat se desio kada je imao 7 godina. Zvao je sve hemijske čistionice u gradu da pita koliko bi mu platili za vešalice. Tada je njegova mama ušla u sobu i pitala ga gde će nabaviti vešalice koje će prodavati čistionicama. Sišli su u podrum, a u ormanu je bilo oko hiljadu vešalica koje je skupio.
Kada je rekao mami da ide da se igra sa decom, išao je od vrata do vrata u komšiluku i skupljao vešalice koje je čuvao u podrumu, za prodaju. On je znao da ona to ne bi želela, ali je ipak to uradio. Tada je naučio da pregovara sa ljudima. Jedna osoba mu je ponudila 3 centa, a on ju je ubedio da mu da 3 i po za jednu vešalicu.
Uvek možete barem nešto prodati
Sa 9 godina prodavao je štitnike za registarske tablice od vrata do vrata. Tata ga je poslao da nađe nekog ko bi mu prodao te stvari na veliko. Seća se jedne mušterije za koju je bio uveren da će je ubediti da kupi štitnik za tablice.
Kada je mušterija rekla da joj štitnik za registarske tablice nije potreban, Kameron je primetio da ima dva automobila koji ih nemaju, dok taj jedan ima jednu koja nije u najboljem stanju. Ponudio je da stavi jednu na prednju stranu auta, kako bi je testirali i videli da li će da potraje.
Dakle, znao je da ako ne može da proda sve četiri tablice, može barem jednu. To je naučio sa 9 godina.
Preprodaja stripova bogatim klincima
Preprodavao je stripove kada je imao oko 10 godina. Išao bi biciklom do kraja plaže i kupovao stripove od siromašnih klinaca. Onda bi se vraćao na drugi kraj plaže i prodavao ih bogatim klincima. Njemu je bilo očigledno da treba da kupi jeftino, a proda skupo. Nije pokušavao da ih proda siromašnim klincima, jer nemaju para, ali zato bogati imaju.
To je kao recesija. Postoji još 13 triliona dolara u opticaju u ekonomiji Sjedinjenih Država, a on uzima mali deo od toga. To je naučio kao dete. Takođe je naučio da ne otkriva svoje izvore, jer je dobio batine kada je jedan od bogatih klinaca shvatio odakle kupuje stripove i nije mu se dopalo što plaća mnogo više.
Bakšiš se ne propušta
Sa 10 godina je bio primoran da raznosi novine biciklom. To nije želeo, ali ga je otac naterao. Otac mu je obezbedio jedan takav posao, a onda mu je unajmio nekoga da nosi polovinu novina. Međutim, Kameron je shvatio da se od skupljanja napojnica najviše zaradi. Tada već nije bilo šanse da će ikada biti zaposlen u klasičnom smislu te reči.
I od smeća se može zaraditi
Njegov tata je držao auto servis. Imao je gomilu starih auto delova od mesinga i bakra koje je samo bacao. Kameron je tada, sa 10 godina, video da se i od smeća može zaraditi. Sakupljao ga je iz auto servisa u svojoj okolini, na biciklu, a onda bi ga tata subotom vozio na otpad gde su mu plaćali.
Tako je on, posle 30 godina, osnovao liniju 1-800-GOT-JUNK? i sada zarađuje na tome.
Uvek imajte više opcija
Kada je imao 11 godina u izviđačima su pravili jastučiće za igle za Dan majki. Pravili su male stolice od drvenih štipaljki za veš, a male jastuke za igle su sašili i stavljali na stolice. Gomilu stolica je obojio u braon. Kada ih je prodavao od vrata do vrata, nije pitao: Da li želite da kupite jedan? nego: U kojoj boji želite?
Tada je shvatio da mora da ima opcije.
Model redovnog primanja
Iako Kameron nije bio ljubitelj fizičkog rada, morao je da šiša travu svim komšijama preko leta i bude plaćen za to. To je ono što mu se dopalo – imati redovna primanja od jednog klijenta. Ako obezbedi jednog klijenta i on mu svake nedelje plaća, to je mnogo bolje nego da pokušava da proda jedan jastuk jednoj osobi, jer im ne može prodati više.
On je sada zahvalan što je kao dete naučio model redovnog primanja.
Kako raditi brže za više novca
Bio je nosač i išao je na golf terene. Shvatio je da do trinaeste ruea koja je na ogromnom brdu ljudi ne mogu da nose torbe. On je nosio njihove golf torbe, a oni bi mu plaćali po dolar. U međuvremenu, njegovi drugari su radili po pet sati noseći torbu naokolo jednom čoveku i bili za to plaćeni oko 10 dolara.
Već tada je mislio kako je glupo raditi pet sati kad isti novac može da se zaradi za manje vremena. Potrebno je samo shvatiti kako brže zaraditi više novca.
Sigurno tržište i publika puna poverenja
Svake nedelje je išao do radnje na ćošku i kupovao razne sokove, zatim bi ih dostavljao sedamdesetogodišnjim bakicama koje su igrale bridž, a one bi opet poručivale sokove za sledeću nedelju. On je to naplaćivao duplo.
Imao je sigurno tržište. Nisu mu bili potrebni ugovori. Samo je trebalo da ima ponudu, potražnju i ljude koji mu veruju. Te žene ne bi otišle kod nekog drugog jer im se dopadalo kako on radi.
Golf loptice u jezeru
Na golf terenu su svi tražili loptice u žbunju i u kanalima. On je shvatio da su sve u jezeru, a da niko tamo ne ulazi. Kameron je ulazio u jezero i skupljao loptice nožnim prstima. Kad ih pokupi, ubacuje ih u kupaće gaće. Pokupio ih je par stotina.
Problem je bio što ljudi nisu želeli sve golf loptice. Zato ih je on pakovao na tri načina. Imao je dobre loptice i one koje to baš i nisu. Razlikovale su se u ceni. Prodavao je u pakovanju i po 50 gorih loptica, koje su se mogle koristiti za vežbanje.
Snabdevanje maloprodaje
U srednjoj školi je prodavao naočare za sunce deci. Prodao je gomile naočara, sve dok mu škola to nije zabranila. Tada je išao do benzinskih pumpi i prodavao ih njima, a oni svojim mušterijama.
Brendiranje i kreiranje velike prilike
Isplatio je celu prvu godinu fakulteta prodajući boce za vino od vrata do vrata. U jednu bocu za vino može da stane oko litra ruma i dve flaše kole. Ovu bocu su mogli svi da stave u svoje pantalone i da unesu piće za džabe na fudbalsku utakmicu. Svi su ih kupovali.
Ponuda, potražnja, velika prilika. On ih je brendirao, pa ih prodavao po 5 puta većoj ceni. Imale su logo univerziteta.
Kako da učimo našu decu?
Zašto deci ne dati da se igraju na ovaj način? Ako su deca preduzimljiva, trebalo bi da im damo takve igre koje neguju osobine potrebne za preduzetnike. Zašto ih ne bismo učili da ne rasipaju novac?
Kameron je morao da izađe na sred ulice i nađe peni koji je bacio na put. Otac ga je naterao da ga pokupi. Ove lekcije o razbacivanju novca se seća dobro i dan danas.
Džeparci uče decu pogrešnim stvarima. Preduzetnik ne očekuje redovnu isplatu, a džeparac navikava decu na to. Ako želimo da odgajamo preduzetnike, to je pogrešno.
Kameron sada uči svoju decu da šetaju u dvorištu oko kuće i da traže stvari koje treba da se urade. Tada treba da dođu do njega i da mu kažu šta je to, ili da on ode do njih i kaže im šta treba da se uradi. Nakon toga oni pregovaraju o tome kako će im se platiti.
Nemaju redovnu platu, ali imaju više prilike da pronađu stvari i uče veštinu pregovaranja, ali i veštinu pronalaženja prilika.
Svako dete ima svoju kasicu prasicu. Od novca koji zarade ili dobiju, 50% ide na njihov kućni račun, dok ostalih 50% ide na račun za igračke. Sve što ide na račun za igračke mogu da potroše kako god žele, a onih 50% koje ide na kućni račun na svakih 6 meseci ide u banku.
Svake godine sav novac iz banke prelazi kod njihovog brokera. Oboje već imaju svog brokera na berzi. On ih uči da istraju u navici da štede. Možemo svoju decu naučiti tim navikama dok je to bezbolno, da ne postali ljudi koji tek sa 30-40 godina razmišljaju da počnu da štede za penziju.
Kameron svojoj deci čita priče pred spavanje samo četiri dana u nedelji, a ostala tri oni sami pričaju svoje priče. On da deci 4 moguće teme, na primer crvenu majicu, plavu kravatu, kengura i laptop, a oni ispričaju priču o te četiri stvari. To ih uči prodaji, kreativnosti, uči ih da misle samostalno.
Dobro je da deca pričaju ispred veće grupe ljudi, čak iako je to samo pred njihovim prijateljima. Dobro je da izvode predstave i govore.
To su preduzetničke veštine koje želimo da negujemo. Pokažimo deci kako loše mušterije i loši radnici izgledaju. Pokažimo im namrgođene radnike ili džangrizave službenike, kao i one dobre.
Imamo sve ove lekcije pred nama, ali ih ne koristimo.
Uzmimo sve igračke koje su deca prerasla i kažimo im: Zašto ne počnemo da prodajemo nešto od ovoga u oglasima? Oni mogu da ih prodaju i nauče kako da uoče prevarante kada stignu ponude, naravno, koristeći nalog roditelja. Naučimo ih kako da pogode cenu, stave fotografije… Naučimo ih kako da rade takve stvari i da zarade novac. Onda od novca koji zarade, 50% ide na kućni račun, dok 50% ide na račun za igračke. Kameronovi klinci obožavaju ovo.
Koje preduzetničke veštine treba da razvijamo kod dece?
Neke od preduzetničkih veština koje treba da razvijamo kod dece su:
- dostignuće,
- istrajnost,
- vođstvo,
- introspekcija,
- međuzavisnost,
- vrednosti.
Sve ove osobine možemo naći u našoj deci i negovati ih. Obratimo pažnju na te stvari. Nemojmo im davati lekove za poremećaj nedostatka pažnje, osim ako nije u pitanju stvarno ozbiljan slučaj.
Ovo su veštine kojima bi trebalo da podučavamo našu decu u školama, pored svega ostalog. Ne znači da ne treba dati deci da budu advokati ili lekari. Naravno da treba, ali ako oni to žele. Bilo bi idealno da se preduzetništvo nalazi na istom nivou kao i sve ostalo, jer u njemu postoje ogromne mogućnosti.
Ovaj video je odlična inspiracija za učenje o preduzetništvu:
Vaš komentar