Viktor Frankl je bio oponent redukcionističkih shvatanja čoveka, po kojima je čovekova duhovna dimenzija minimizirana ili potpuno negirana. Osnovao je logoterapiju, koja se smatra trećom bečkom školom psihoterapije, odmah iza psihoanalize Sigmunda Frojda i individualne psihologije Alfreda Adlera.
Po Franklovim rečima: „Smisao ne može biti dat, smisao se mora pronaći“. Čovek je jedinstveno biće čija su fizička, duhovna i psihička svojstva integralno povezana i čine ga neponovljivom celinom koja je kao takva usmerena ka drugima i ka traganju za smislom.
Odgovarajući na pitanje determinizma koji se odnosi na ljudsko ponašanje, smatrajući da su ljudi slobodna i odgovorna bića – tvorci sopstvene sreće, a da na putu otkrivanja životnih vrednosti bivaju rukovođeni svojom savešću koja je njihov „organ smisla“, Frankl ističe da čoveka ne pokreću nagoni, niti je njegov pokretač moć, već je to volja za smislom.
„U svakom čoveku postoji volja za smislom koja ga suštinski određuje“.
Teorija Viktora Frankla svrstava se u egzistencijalističke i humanističke, a može se sagledati kroz tri bazična pojma, i to: slobodna volja, volja za smislom i smisao života. Frankl je u okviru svoje logoterapije razvio dve psihoterapijske tehnike – paradoksalnu intenciju i derefleksiju. Sebe je smatrao više psihijatrom nego teoretičarem i u vezi sa tim on kaže:
„Neizlečivi psihotični pacijent može da izgubi svoju društvenu korisnost, a da ipak sačuva svoje dostojanstvo ljudskog bića. To je moj psihijatrijski kredo. Bez njega ne bih smatrao vrednim da se bude psihijatar“.
Biografija Viktora Frankla
Viktor Frankl rođen je u Austriji, Leopoldštat, 26. marta 1905. godine, kao treće dete u porodici Gabrijela i Elze Frankl. Iza sebe je ostavio bogato stvaralaštvo u koje je utkao iskustva života praćenog brojnim gubicima koje je prevazilazio zahvaljujući svojoj snazi duha i volje. Poznat je kao psihijatar koji je preživeo strahote koncentracionog logora.
Još tokom gimnazijskih dana Franklovu znatiželju i interesovanja okupirala su filozofska učenja i ideje. Tada je počeo da posećuje i psihološke tribine i predavanja gde je upoznao i Sigmunda Frojda. Prvo predavanje je održao još kao maturant pod nazivom „Smisao života“ (to je zapravo bio njegov maturski rad). Godinu dana kasnije, priredio je članak pod nazivom „Psihologija filozofske misli Artura Šopenhauera-psihoanalitička anamneza“,a kasnije je na insistiranje Frojda objavio rad „O mimici afirmacije i negacije“.
Tokom studija medicine Viktor Frankl upoznaje Alfreda Adlera, koji će imati značajan uticaj na njegov dalji rad, a bliskost njihovih teorija ogleda se u negiranju redukcionističkih shvatanja čoveka, kao i u cilju ka kome osoba teži. Ono što je kod Frankla smisao života – kod Adlera je težnja za savršenstvom. Za vreme studiranja počeo je da razvija ideje iz kojih će se kasnije iznedriti njegova teorija Logoterapija. Nakon završetka studija radio je na neurološkoj klinici u Beču.
Pred početak Drugog svetskog rata Frankl je imao mogućnost da ode u Ameriku, ali je tu mogućnost odbacio ne želeći da ostavi svoje roditelje same. Kasnije je radio kao načelnik psihijatrijskog odeljenja u klinici Rotšild u kojoj su se lečili Jevreji. Frankl je iskoristio svoj položaj te je sabotirao projekat nacista kojim je trebalo eutenazijom likvidirati duševne bolesnike, a pacijente je spasavao tako što im je davao lažne dijagnoze.
Godine 1941. Frankl se venčao sa Tili Groser, Jevrejkom i medicinskom sestrom koja je radila sa njim. U to vreme Jevrejskim ženama je u Austriji bilo zabranjeno da rađaju decu, trudnice su po kratkom postupku odvođene u logore, te je Tili morala da prekine svoju trudnoću. Taj događaj je imao snažan uticaj na Frankla. Tuga i bol je bila duboko skrivena u njemu, a jedno svoje velilko delo „Nečujan vapaj za smislom“ kasnije je posvetio svom nerođenom detetu. Iste godine, 1941, usled ratnih dešavanja i progona Jevreja, Viktor i Tili su odvedeni u koncentracioni logor.
U logorima je Frankl izgubio skoro čitavu svoju porodicu. Otac mu je preminuo od izgladnjivanja u logoru u Češkoj, majka i njegova braća stradali su u gasnoj komori u Aušvicu. Jedino je njegova sestra Stela kao imigrant uspela da ode u Australiju, i da tako izbegne strahote logora. Svoju slobodu Frankl je prigrlio tokom oslobođenja logora Dahau 1945.godine, u kome se tada nalazio, a vest o smrti svoje supruge primio je tek nakon povratka u Beč, kada je doznao da je ona stradala u logoru Bergen-Belsen.
Kasnije je Viktor Frankl govorio da je sve strahote i boli tokom boravka u logorima preživeo zahvaljujući molitvi i tome što je u najtežim trenutcima zamišljao kako u toplom i svetlom amfiteatru drži predavanje. Nakon rata je nastavio da živi u Beču, gde se posvetio radu na teoriji i razvoju pristupa u psihološkom lečenju.
Od 1946. godine pa sve do 1971. godine radio je na klinici za neuropsihijatriju u Beču. Pored toga, bio je aktivan i kao profesor neurologije i psihijatrije na univerzitetu u Beču, a od 1955.godine radio kao gostujući predavač na Kembridžu, Harvardu, Univerzitetima u Pitsburgu, Dalasu i San Dijegu, gde je oformljena i katedra za Logoterapiju. Franklu u čast ustanovljena je nagrada „Franklov orden odgovornosti“, a godine 1992. u Beču je osnovan Institut Viktor Frankl.
Viktor je preminuo 2. septembra 1997. godine, u devedeset drugoj godini života.
Bazične pretpostavke logoterapije
Viktor Frank je svoju logoterapiju utemeljio na šest osnovnih pretpostavki i to su:
- Čovek je jedinstvena celina tela, uma i duha. Čovek ima telo i um, a duša je njegova suština, ono što on jeste kao ljudsko biće.
- U svim, pa čak i najnepovoljnijim okolnostima, život ima smisla.
- Ljudi imaju volju za značenjem, odnosno u njihovoj prirodi je volja za smislom osnovna motivaciona sila, impuls koji pokreće na život i rad, zahvaljujući kome bol i patnja bivaju podnošljivi.
- U svim okolnostima čovek ima slobodu da pronađe značenje, odnosno da osmisli date okolnosti.
- Čovek mora odrediti značenje trenutka (situacije) po svojoj savesti i saglasno sa društvenim vrednostima.
- Svaka osoba je jedinstvena, neponovljiva i nezamenljiva.
Logoterapija – osnovni pojmovi
Frankl je bio čvrsto uveren da čovek može u svim, pa čak i u najsurovijim okolnostima pronaći smisao: „U najmračnijim životnim trenucima čovek je kadar da preživi i sačuva deo duševne slobode koju mu niko ne može oteti, čak i tada čovek može birati. “
Polazna pretpostavka je da oslonac psihoterapije treba da budu teorija o čoveku i filozofija života.
Frankl je na osnovama svoje teorije razvio i tehnike za psihoterapijski tretman čiji je cilj bio pomoći osobi da pronađe smisao egzistencije. Mnogi autori su saglasni da su tehnike logoterapije psihoterapijske u pravom smislu te reči. Uloga logoterapeuta ogleda se u tome da on klijentu ne otkriva šta je smisao života, već mu pomaže da u životu sam pronađe smisao, čak i pod najnepovoljnijim okolnostima.
„Vera da život ima smisla ima ogromnu egzistencijalnu vrednost i terapijski potencijal“.
Viktor Frankl ulogu logoterapeuta upoređuje sa očnim lekarom koji pacijentu omogućava da koriguje svoj vid, odnosno da svet oko sebe vidi onakvim kavim on zaista jeste. Bez nametanja sopstvenih sudova, logoterapeut pomaže klijentu na taj način što proširuje njegovo vidno polje kako bi klijent bio svesniji vrednosti koje ga okružuju i smisla koji postaje vidljiviji.
Teorija Viktora Frankla se može sažeti u tri osnovna pojma, a to su sloboda volje, volja za smislom i smisao života.
#1 Sloboda volje
Objašnjavajući pojam slobode, Viktor Frankl je negirao postojanje društvene krivice i društvene odgovornosti, smatrajući da je čovek sam odgovoran za svoje ponašanje.
Čoveka određuju slobodna volja i savest. Čovekova sloboda je ograničena uslovima koje okruženje i okolnosti nameću. Međutim, uprkos tome, čovek može da zauzme stav prema tim ograničenjima kao biće koje neprestano donosi odluke. U ovome se krije suština slobode. Odnosno, čovek ima moć da zauzme stav prema svim okolnostima i da se odupre nepovoljnoj sudbini. Onda kada ne može da promeni okolnosti, čovek ima slobodu da zauzme stav prema tim okolnostima i da se na taj način nosi sa njima i prevlada ih tako što će odrediti značenje datim okolnostima i pronaći smisao i svrhu sopstvene egzistencije.
Viktor Frankl naglašava da svaka osoba ima ličnu odgovornost u traganju za smislom egzistencije, odnosno da u sebi razvije i očuva „bezuslovnu veru u bezuslovni smisao života“.
„Čovek je aktivno, a ne reaktivno biće koje samo prihvata okolnosti onakve kakve su date“ .
Čovek kreira svoj život čak i pod najtežim okolnostima. Onda kada nema moć da ih promeni, čovek ima slobodu da zauzme stav prema njiima i da tim okolnostima odredi značenje i svrhu.
#2 Volja za smislom
Frankl smatra da je volja za smislom osnovna životna potreba čoveka koja ga poput brane štiti od bujice besmisla, beznadežnosti i unutrašnje praznine. Volja za smislom je toliko snažna da u drugi plan stavlja sve ostale potrebe i motive. Neophodna je čoveku za preživljavanje u ekstremno teškim situacijama, ali i u svakodnevici.
Usled doživljaja nepostojanja smisla i cilja, čoveku je teško da pronađe razloge za život. Svaka životna situacija čoveku postavlja zadatak da pripremi odgovor na nju. Osmišljavanje je individualno i razlikuje se od osobe do osobe.
Viktor Frankl objašnjava da onda kada je kod osobe volja za smislom osujećena, nastaje neuroza besmisla koja se ispoljava kroz doživljavanje sopstvenog života kao besciljnog, praznog, besmislenog. Sa ovim osećanjima osoba se nosi, tačnije odgovara na njih ponašanjem kojim povređuje druge, sebe ili društvo. Najčešća metafora kojom Frankl opisuje neurozu besmisla je egzistencijalni vakuum, koji je praznina u životu poput provalije bez dna, a dosada je najčešći indikator praznine.
Onda kada u određenom periodu života ljudi imaju vremena da se bave onim što vole, na primer kada ostvare pravo na penziju, oni tek tada nemaju ideju šta će sa sobom i svojim slobodnim vremenom. Tada se javlja dosada koja poput nevidljive magnetne sile postepeno uvlači čoveka u neurozu besmisla. Isto se događa i sa mladim ljudima koji doživljaj praznine pokušavajući da svoj život ispune zadovoljstvima koja su kratkog daha, te konzumiraju hranu više no što im je to potrebno, posežu za alkoholom, drogom, upuštaju se u promiskuitetne seksualne odnose i sl.
#3 Smisao
Životni smisao nije nešto što je dato, već se za njim treba tragati. Dar slobode čoveku omogućava da njegovo ponašanje ne bude determinisano spoljašnjim okolnostima, već da može da bira kakav će stav zauzeti prema njima. Sa druge strane, sloboda ide rame uz rame sa odgovornošću.
„Čovek ima odgovornost da u svom životu traži smisao“.
”Čovek koji je postao svestan te odgovornosti koju ima pred delom koje ga čeka ili prema voljenoj osobi koja ga čeka, nikada neće moći da se odrekne svog života”.
Viktor Frankl smatra da opšti smisao i ciljevi nisu toliko važni kao što su važni pojedinačni ciljevi koji se menjaju iz dana u dan, zavisno od životnih okolnosti. On objašnjava tri načina da se otkrije smisao života, odnosno da se osmisli život.
Prvi način je nalaženje smisla života kroz stvaralaštvo i rad.
Frankl poistovećuje intuiciju sa iracionalnim stvaranjem umetničkog dela, smatrajući da je to jedan od puteva da se otkriju vrednosti. Tokom kreativnog procesa stvaranja, odnosno slikanja, pisanja, sviranja, komponovanja i sl, čovek otkriva smisao. Kroz rad i stvaralaštvo čovek može osmisliti sopstveni život, a kao primer najčešće se navode naučnici i istraživači koji usled sopstvene posvećenosti poslu bivaju ispunjeni i ostvareni, ili pak u teškim okolnostima imaju snagu da ih prežive i prevladaju, da podnesu bol i patnju.
Drugi način je otkrivati smisao života kroz susretanje i odnose, kroz iskustvo vrednosti poput ljubavi.
Istinska ljubav je moguća samo onda kada doživljavamo i sagledavamo voljenu osobu kao jedinstvenu i neponovljivu sa svim njenim potencijalima koje poseduje kao ljudsko biće. Kroz ljubav mi voljenu osobu vidimo onakvu kakva jeste i kakva bi mogla biti, te tako nju i sebe pokrećemo na rast i razvoj.
Viktor Frankl smatra da je ljubav čuvar smisla u najtežim životnim okolnostima.
U svojoj knjizi „Zašto se niste ubili“ Frankl kaže:
„Po prvi put u životu sam osetio istinitost onoga što su toliki mislioci izrekli kao poslednju mudrost svog života i što su toliki pesnici opevali: da je ljubav poslednje i najviše do čega se ljudska egzistencija može vinuti”.
Treći put kojim se dolazi do smisla je trpljenje, podnošenje teških okolnost.
Onda kada su životne okolnosti teške i kada se ne mogu izmeniti, čovek ima slobudu da osmisli svoju stvarnost dajući aktuelnim okolnostima smisao i značenje. Viktor Frankl navodi da:
„Kada konkretna sudbina čoveku nametne patnju on će morati da u patnji vidi zadatak, i to neponovljiv zadatak. I naočigled patnje, čovek mora borbom da dođe do svesti, da je on u njoj takoreći na celom svetu neponovljiv i jedinstven. Niko ne može da mu otkloni patnju, niti da umesto njega trpi. Ali, u tome kako on podnosi svoju patnju sadržana je i neponovljiva šansa za jedinstveno ostvarenje, neponovljivosti i jedinstvenosti koje obeležavaju svakog čoveka i daju smisao svakoj pojedinačnoj egzistenciji“.
Viktor Frankl o logoterapiji i radu u praksi
Frankl je svoju teoriju i praksu objedinio u nazivu Logoterapija (od grčke reči logos – smisao, značenje). Razloge za takav izbor naziva, on objašnjava na sledeći način:
„Logoterapija se usredsređuje na smisao čovekove egzistencije i njegovo traženje tog smisla. Nastojanje da se u životu pronađe smisao je primarna motivaciona snaga u čoveku. Zato govorimo o „volji za smislom“ nasuprot principu uživanja, odnosno „volji za uživanjem“ – na koju se usredsređuje Frojdova psihoanaliza; takođe i nasuprot „volji za moć“ – koju naglašava Adlerova individualna psihologija. Ljudsko biće nije stvar kakve su ostale stvari. Stvari determinišu jedna drugu, a čovek konačno sam sebe determiniše”.
Logoterapija je u odnosu na psihoanalitiču praksu manje retrospektivna, u smislu da se mnogo manje bavi istraživanjem prošlosti pacijenta i manje je introspektivna, odnosno u manjoj meri ispituje svest. Ona je pretežno orijentisana ka budućnosti, ka smislu koji pacijent treba da ispuni u vremenu koje je pred njim.
Viktor Frankl je ukazivao na tendenciju da se previše značaja pridaje samorefleksiji , a posebno u psihoanalizi, pa kasnije usled dominacije psihoanalitičke teorije ljudi su podsticani da podrobno i uporno zaviruju u sebe i tragaju za motivima svojih postupaka. Ovu tendenciju Frankl naziva kolektivnom opsesivnom neurozom, koja zapravo udaljava čoveka od smisla. Tehnike poput ovih, koje se zasnivaju na introspekciji i orijentisane su na prošlo iskustvo, dobre su za početak terapijskog procesa, ali ih Frankl ne smatra dobrim načinom za postizanje cilja.
Kako bi ljudima, ali i svojim pacijentima objasnio koncepte svoje logoterapije, Viktor Frankl je najčešće koristio sopstvena životna iskustva.
Logoterapijska praksa odvija se kroz metode: paradoksalnu intenciju i derefleksiju.
„Stvarni strah (npr. strah od smrti) se ne može obuzdati tako što ćemo ga psihodinamički interpretirati; sa druge strane neurotični strah (npr.agorafobija) se ne može izlečiti filozofskim razmišljanjem. Kao polazište uzimamo stanje koje se kod neurotičara često sreće – anticipatorni (unapred očekivani) strah.
Logoterapija je za takve slučajeve razvila posebnu tehniku. Za taj strah je karakteristično da stvara upravo ono čega se pacijent plaši. Na primer, čovek koji se plaši da će pocrveneti kada uđe u prostoriju punu ljudi zaista će pocrveneti. Ironija je u tome da strah prouzrokuje ono čega se čovek plaši. Sa druge strane, ironično je i to da preterana namera sprečava da se dogodi ono što se silno želi.
Ta preterana namera (hiperintencija) se može posmatrati npr. na slučajevima seksualne neuroze. Što više čovek nastoji da dokaže svoju seksualnu potenciju ili žena svoju sposobnost orgazma, u tome će manje uspeti. Zadovoljstvo je, i to mora da ostane, propratni efekat ili nusprodukt, pa se ono pokvari ili uništi u onolikoj meri koliko je postalo samo sebi strah.”
Paradoksalna intencija (paradoksalna namera)
To je tehnika koja je bazična za logoterapijsku praksu. Frankl, a kasnije i njegovi sledbenici, koristili su je sa ciljem da se kod pacijenta neurotični krug, koji je nastao usled anticipatorne anksioznosti ili hiperefleksije, raščlani i samim tim postepeno eliminiše.
Najčešći primer hiperrefleksije koji navodi Viktor Frankl je primer pacijentkinje koja je u detinjstvu imala loša seksualna iskustva. Uprkos negativnom iskustvu, ona je uspela da se formira u zdravu ličnost. Tek kada se u odraslom dobu upoznala sa psihološkom literaturom koja je objašnjavala da traumatska seksualna iskustva u detinjstvu i mladosti dovode do poremećaja u seksualnom životu, ona se suočila sa problemom nemogućnosti postizanja seksualnog zadovoljstva. Dakle, ona je usled hiperrefleksije stvorila sebi problem.
Paradoksalna namera se ogleda u tome da se pacijentu sugeriše da želi upravo ono od čega strahuje. Suština ove tehnike ogleda se u zadavanju apsurdnog zadatka pacijetu. Na primer, ukoliko pacijent ima problem sa nesanicom, logoterapeut će mu dati zadatak da se potrudi da ne spava koliko god je to moguće, umesto da ulaže sve svoje napore prevrćući se po krevetu tokom noći ne bi li se uspavao. Za veoma kratak vremenski period pacijent će osetiti potrebu za snom.
Derefleksija
Derefleksija je logoterapijska tehnika tokom koje terapeut podstiče pacijenta da fokus sa sebe prebaci na druge ljude, ili na pozitivne aspekte svog života. Pomeranje pažnje sa sebe ka drugima pokazalo se kao efikasna tehnika, jer u najvećem broju slučajeva simptomi nestaju. Najčešće se koristi u tretmanu poremećaja seksualne funkcije (kod osoba oba pola) i kod insomnije. Na primer, kada pacijent ima teškoće u vidu nemogućnosti postizanja orgazma, psihoterapeut ga savetuje da svoju pažnju i nameru usmeri na to da zadovolji svog partnera, a da istovremeno ne razmišlja o postizanju sopstvenog seksualnog užitka.
Kako Viktor Frankl objašnjava psihopatologiju?
U korenu većine bolesti današnjeg doba leži nedostatak ili gubljenje smisla života, što stvara duševni nemir praćen osećanjima besmisla, praznine i besciljnosti. U suštini, logoterapija se bavi smislom postojanja, dok su terapijske tehnike usmerene ka traganju za tim smislom, a naročito u momentu nastanka egzistencijalne krize kod osobe.
Terapijski cilj tehnike bazirane na Franklovim teorijskim postavkama nije redukovanje unutrašnje napetosti, jer unutrašnja napetost nije indikator duševne bolesti već je nužna komponenta duševnog zdravlja, ukoliko se traga za nekim ciljem.
Kada govori o psihopatološkim poremećajima, Frankl depresiju tumači kao nedostatak psihičke energije, dok je na duhovnom nivou uzrok depresije smešten u osećanju nedovoljnosti da se odgovori na zadatke koji prevazilaze mogućnosti. Tada dolazi do porasta napetosti zbog jaza između onoga što osoba jeste i onoga što bi mogla biti. Usled doživljavanja postavljenih ciljeva kao nemogućih i nedostižnih, osoba gubi perspektivu, sebe potcenjuje i prezire, prema sebi oseća odvratnost, a ta odvratnost biva projektovana na okolinu. Konstantni jaz između onoga što jeste i što bi morala da bude podstiče ponor u koji osoba postepeno tone.
Uz pomoć logoterapeuta, depresivni pacijent otkriva smisao i postepeno izlazi iz depresije, vraća mu se osećanje da njegov život opet vredi. Viktor Frankl objašnjava da je osećanje nedostatka smisla, egzistencijalni vakuum, u osnovi opsesivno kompulzivnog poremećaja, kao i neurotične anksioznosti, te na putu rešavanja problema pacijent kroz logoterapiju ponovo pronalazi smisao u svom životu.
Frankl ističe da se logoterapijska praksa pokazala veoma efikasnom u otklanjanj problema neurotične anksioznosti, opsesivno kompulzivnih neuroza, seksualnih neuroza i sl. Sa druge strane, za lečenje ozbiljnih psihoza logoterapija je nedovoljna, ali može da bude pomoćna praksa u smislu da se shizofreni bolesnik kroz logoterapijske tehnike nauči da ignoriše slušne halucinacije i da smanji obim samoposmatranja.
Umesto zaključka
I za sam kraj, može se reći da se suštinska ideja celokupne logoterapije Viktora Frankla ogleda u njegovim rečima :
„Moramo naučiti očajnike da zaista nije važno šta mi očekujemo od života, već je naprotiv važno šta život očekuje od nas! Filozofskim rečnikom bi se moglo reći da se ovde radi o svojevrsnom kopernikanskom obrtu: naime, više ne pitamo za smisao života, već sebe doživljavamo kao da smo pitani, da smo oni kojima život svakog dana i svakog časa postavlja pitanja na koja treba da odgovorimo, i to ne mozganjem, retorikom, već svojim delima i pravim ponašanjem.
Živeti, na kraju krajeva znači: biti odgovoran za davanje pravih odgovora na životna pitanja, za ispunjavanje zadataka koje život postavlja pred svakog pojedinca, za ispunjavanje zahteva svakog trenutka.“
Literatura:
- „Zašto se niste ubili“ (Žarko Abulj, Beograd, 1994.)
- „Nečujni vapaj za smislom“ (Žarko Abulj, Beograd, 2007.)
- „Ubijanje duše“Bruno Betelhajm i V.Frankl (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003.)
Веома поучно. Хвала.