,,Veru ću da krepim, pravoslavlje širim
kroz tu maglu sivu;
temelj ću da gradim, crkvu ću da zidam,
ali crkvu živu.“
I ta nam je vera spasavala oce
od mnogih propasti;
ta će ista vera – o hvala ti, Savo! –
i unuke spasti.
Jovan Jovanović Zmaj
Rastko Nemanjić, najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje i Ane, rođen je oko 1174. godine. Imao je dvojicu braće – Vukana i Stefana i svi su živeli u Rasu u dvoru. Od malih nogu Rastko je pokazivao ljubav prema knjizi. Čitao je žitija svetog Jovana Rilskog, Jovana Osogovskog, Gavrila Lesnovskog i Prohora Pčinjskog. Međutim, najviše zainteresovanosti je pokazivao za žitije svetog i ravnoapostolnog Kirila, prosvetitelja Slovena, koje je veoma često pominjano na Nemanjinom dvoru.
Srpska pravoslavna crkva slavi Savu kao sveca 27. januara po gregorijanskom kalendaru. Nakon Prvog svetskog rata Sveti Sava postaje školska slava u sklopu stvaranja ‘svetosavlja’.
,,Sveti Sava je svojim jevanđelskim djelima postao, i navijek ostao, najmudriji i najveći srpski filozof.“, Justin Popović
Savin kult se razvio u srpskom narodu, posebno u manastiru Mileševa i njegovoj bližoj okolini.
Sveti Sava je među Srbima nazvan učiteljem, prosvetiteljem i novim apostolom. Njegov kult se širio izvan granica naše zemlje. Zaharije Kopistenski, ruski pisac, u jednom polemičkom spisu pominje svetog Savu kao ličnost na koju se treba ugledati. Svetog Savu danas nazivaju utemeljivačem srpske crkve, prosvete, kulture i ,,celokupne srpske ideje“. Njega smatramo i utemeljivačem obrazovanja i začetnikom srpske srednjovekovne književnosti. Sveti Sava se do danas smatra zaštitnikom i pokroviteljem srpskih škola u Srbiji, Dalmaciji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini…
Najznačajniji tekstovi o svetom Savi su dva žitija koja su napisali Domentijan i Teodosije. Oni mu u svojim delima pripisuju versku posvećenost, državotvorni rad i čuda, te kasnije upravo ove osobenosti čine okosnicu književne obrade Savine ličnosti. Takođe, izazov za književna tumačenja lika Svetog Save činila je i uloga zaštitnika sirotinje i zastupnika pravde. Ova uloga mu se pripisuje već kod Teodosija. Vojislav Đurić smatra da su oni – Domentijan i Teodosije ,,ne samo potpunošću nego i sugestivnošću izlaganja nadmašili sve kasnije pisce i tvorce narodnih umotvorina.“
O Savi su pisali Vojislav Ilić, Jovan Jovanović Zmaj, Miloš Crnjanski i mnogi drugi. Među modernim delima u današnje vreme, posebno se izdvaja pesma Matije Bećkovića ,,Priča o Svetom Savi“. Takođe, u nastavku bih pomenula deo iz besede Matije Bećkovića na svečanoj akademiji 2011. godine povodom 125. godina postojanja Društva „Sveti Sava“.
,,Bilo je Srba i pre Svetog Save, ali je Sveti Sava prvi Srbin koji je znao ko je.
Bilo je crkve i pre Svetog Save, ali je Sveti Sava osnovao crkvu i nazvao je srpskom.
Bilo je manastira i pre Svetog Sava, ali je Hilandar najdonji kamen našeg duhovnog postojanja.
Bilo je dece i pre Svetog Save, ali ni jedno nije zavolelo Boga koliko je on voleo nas, prelazeći put od hrasta, Rastka, Rasa – do Hrista, nebeskog građanstva i graditeljstva. I dokazao da se ne može biti svet, a ne biti svetski, da se ne može biti čovek, a ne biti svečovek, da se ne može biti nebeski, a ne biti svečovečanski.
Bilo je očeva i sinova i pre Svetog Save i Simeona Nemanje, ali su njih dvojica postali sveta dvojica, sinonimi sinstva i očinstva.Oni su prešli put od oca i sina do Sveoca i Očenaša, od zemaljske do nebeske crkve, od bratstva jednog naroda do bratstva čitavog čovečanstva.
Bilo je pisaca i pre Svetog Save, ali je Sveti Sava prvi srpski pisac čije ime i prezime znamo.
Bilo je srpskog jezika i pre Svetog Save, ali on je napisao prvu zdravu rečenicu na srpskom jeziku.
Bilo je molitvi i pre Svetog Sava, ali se on prvi pomolio na srpskom jeziku i dokazao da je svaka plemenita misao i svaka jasna rečenica samo drugo ime za molitvu.
Bilo je pismenosti i pre Svetog Save, ali se sve što mu je prethodilo u njemu ponovo rodilo i preporodilo.
Bilo je pre Svetog Save i bolnica i učionica i biblioteka, ali je prvu bolnicu, prvu učionicu i prvu biblioteku osnovao Sveti Sava.
Bilo je pre Svetog Save i krsta i slova i pisma i jezika i puta i imena, ali je Sveti Sava odredio i krst kojim se krstimo i jezik kojim govorimo, i pismo kojim pišemo i put kojim idemo i ime kojim se zovemo.“
Priču o Svetom Savi ne bih mogla da završim bez ličnih impresija i sećanja na školske dane. Posebno sam volela zimski period u kojima profesori muzičke kulture organizuju školski hor i spremaju priredbe za proslavu školske slave 27. januara. Mislim da su svi đaci u januaru u posebnom raspoloženju, jer nakon svih školskih obaveza na probama za priredbe uvek bude lepo druženje u zajedničkom interesu. Mnogo anegdota, smešnih situacija, nerviranja, ali svi smo imali jedan cilj – da 27. januara zablistamo i svojim prisustvom, recitacijama, skečevima i muzičkim programom očuvamo kult Svetog Save.
I taj dan nikada ne bih mogla da zamislim bez stihova, prema mom mišljenju, najlepše pesme o Svetom Savi koju je napisao Vojislav Ilić, pa ću u tom maniru njenim završnim stihovima ovaj tekst privesti kraju:
,,Vekovi su prohujali od čudesne one noći,
vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći.
Al` to dete jošte živi, jer njegova živi slava,
jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin – Sveti Sava.“
Autor teksta: Dubravka Karadarević
Vaš komentar