Šta je temperament?

Reč temperament često se može čuti, kako u svakodnevnoj neformalnoj komunikaciji između članova porodice, prijatelja i partnera ili u formalnijem kontekstu, između kolega, pri naučnim diskusijama ili na poslovnim sastancima, kad god osetimo potrebu da odredimo nekoga na neki način, da mu pripišemo određene osobine ili obrasce ponašanja, što je valjda univerzalna ljudska potreba i deo učenja kao evolutivno nezaobilaznog procesa.

Da li smo sasvim sigurni da znamo šta ova tako često korišćena reč podrazumeva i znači?

Temperament se najčešće koristi kao jedan od najvažnijih parametara pri opisivanju nečije ličnosti.

Temperament je način na koji odgovaramo na svet koji nas okružuje, on je rezultat i mesto susreta našeg Ja i spoljnog sveta – zapravo – fenomenologija našeg reagovanja.

Pod temperamentom najčešće podrazumevamo nečiju prirodu, narav ili urođene odnosno ustaljene obrasce ponašanja i stupanja u odnose sa drugima. Isto tako, može da označava sklonost ka određenom raspoloženju, kao i način odnošenja prema tom raspoloženju. U pitanju je sklop mentalnih, fizičkih i emocionalnih crta nečije ličnosti.

Tako, na primer, često se mogu čuti izjave poput:

On ima baš vatren temperament – što bi trebalo da znači da burno reaguje na određene spoljašnje stimuluse, ili: On je tako flegmatičan – što znači da ga ništa ne dotiče.

U domenu psihologije, pod temperamentom se podrazumevaju preovlađujući kvalitet ili kvaliteti koji razdvajaju osobu od osobe ili grupu od grupe; dosledne razlike u ponašanju pojedinaca koje negde imaju biološku (evolutivno i genetski određenu) osnovu i prilično su nezavisne od procesa učenja u toku života, sistema usvojenih vrednosti i zauzetih stavova, koji ih mogu tek donekle izmeniti i prilagoditi društveno nametnutim normama.

Temperament je spoj reaktivnosti i samoregulacije, pri čemu reaktivnost podrazumeva spontano reagovanje izazvano spoljašnjim stimulusima, a samoregulacija pokušaj uticanja na tu reaktivnost.

Temperament kao parametar pokazuje značajnu stabilnost tokom čitavog života, počev od detinjstva pa nadalje. U pitanju je baza, srž, suština koja predstavlja konstantu i određuje nečiju ličnost, ispod svih tih društveno ustanovljenih i nametnutih velova obrazaca ponašanja.

Uspostavljanje razlika i klasifikacija među ljudima bilo je predmet različitih verovanja, učenja, teorija i posmatranja, iz kojih su se razvile čitave naučne discipline.

Načini definisanja temperamenta

Načini definisanja temperamenta su tokom istorije svakako zavisili od raspoloživih saznanja, civilizacijskog nivoa razvoja, kao i naučnih dostignuća. Prvi pokušaji definisanja temperamenta predstavljali su produžetke teorija makrokosmosa, odnosno shvatanja prirodnih elemenata od kojih je sačinjen svet, a koji se ogledaju i u čoveku, kao mikrosvetu, u skladu sa načelom izomorfizma.

Jedan od prethodnika učenja o temperamentu bio je Empedokle (oko 495-435. PNE), koji je govorio o četiri elementa od kojih je sastavljen svet: zemlji, vodi, vazduhu i vatri, odnosno o četiri kvaliteta koja ih opisuju: suvoća, vlaga, hladnoća i toplota.

Grčki hilozoisti bavili su se mogućim uzrocima bolesti i funkcionisanju telesnih tečnosti, o čemu svedoče Anaksagorini (oko 500-428. PNE) i Demokritovi (oko 460-370. PNE) zapisi.

Prvu teoriju temperamenata najzad je formulisao, u skladu sa učenjima i saznanjima prethodnika, antički grčki lekar, fizičar i filozof, Hipokrat (oko 460-370. PNE) koji se smatra ocem medicine. Ova teorija je veoma značajna, o čemu svedoči njena popularnost i primena i u današnje vreme.

U pitanju je teorija o raspoloženjima prema kojoj postoje četiri vrste telesnih tečnosti (krv, limfa-flegma, žuta i crna žuč), a njihova mešavina određuje zdravstveno stanje pojedinca i emocionalne predispozicije za temperament.

Ukoliko su ove tečnosti u savršenoj srazmeri čovek je zdrav, a ako preovlada jedna od njih, savršena ravnoteža je narušena i nastupa stanje neprijatnosti ili bolesti. Terapija bi se sastojala od lečenja suprotstavljenom tečnošću. Ljudi se prema Hipokratovoj teoriji dele na sangvinike (krv kao preovlađujuća telesna tečnost), melanholike (limfa kao preovlađujući element), kolerike (žuta žuč dominira) i flegmatik (crna žuč preovlađuje).

Sangviničan temperament

Sangviničan temperament obeležen je krvlju, a vezuje se za element vazduha; u pitanju su druželjubive osobe koje vole ljude, veoma energične i optimistične, koje unose život u grupu ljudi u kojoj se nalaze, ali im disciplina nije jača strana; lako se naljute, ali brzo i odljute i sklone su preterivanjima;

Koleričan temperament

Koleričan temperament obeležen je žutom žuči, a vezuje se za element vatre; u pitanju su autoritativne osobe, koje vole da vladaju, brzo se ljute i otvoreno pokazuju ljutnju koja duže traje, njihova osećanja su snažna i duboka; pesimisti su;

Melanholičan temperament

Melanholičan temperament određen je crnom žuči, a njegov element je zemlja; kod njih preovlađuju mračna i tužna raspoloženja; nisu preterano druželjubivi, imaju duboka i negativna osećanja;

Flegmatičan temperament

Flegmatičan temperament obeležen je limfom ili flegmom, a njegov element je voda; flegmatici imaju znatno pozitivnija osećanja od melanholika, ali su hladnokrvni, njihov sistem reagovanja na spoljašnje nadražaje je usporen, oni su spori, mirni i uravnoteženi.

Temperament u istočnjačkim tradicijama

Istočnoindijska ajurvedska medicina, koja je danas umnogome široko priznata grana alternativne medicine, zasnovana je na učenju o telesnim sokovima i njihovoj srazmeri kao osnovi zdravlja.

Prema ovom alternativnom učenju, ljudsko telo je mikrokosmos u kojem se ogleda makrokosmos.

U ljudskom telu postoji sedam supstanci: kosti, meso, mast, krv, seme, srž i hilusi-kanali limfnih žlezda i tri osnovne tečnosti ili soka: flegma ili kapha, žuč ili pitta i vetar–vazduh ili vata.

Zdravlje zavisi od ravnoteže ovih tečnosti, a bolest predstavlja stanje nihove poremećene ravnoteže. Prema ajurveda učenju, ispijanje tople vode jedan je od najboljih lekova za detoksikaciju, jer se voda smatra tekućim elementom koji odnosi i spira sve što je loše.

Temperament u književnosti i nauci

Teorije temperamenata spominju se sporadično tokom istorije evropske književnosti. Tako se u Propovedima engleskog teologa i skolastičara, Džona Vajklifa (oko 1320 – 1384), koje su objavljene 1380. godine, aludira na temperamente ili raspoloženja.

Nekoliko vekova kasnije, u Anatomiji melanholije (1621) Roberta Burtona dat je detaljan opis doktrine o temperamentima.

Velika naučna otkrića koja su usledila i bila preteče mnogih naučnih revolucija uticala su i na teorije temperamenta. Pri tom imamo na umu naučne doprinose poput onih koje su dali pruski renesansni matematičar i astronom Nikolas Kopernik (1473-1543) koji je formulisao heliocentrični model svemira – model u kojem se Sunce nalazi u središtu našeg dela svemira, umesto Zemlje kao do tada, zatim, italijanski astronom Galileo Galilej (1564-1642) koji je potvrdio teoriju o tome da je Zemlja okrugla, a među njima možda najznačajniji za ovu temu, engleski fizičar i anatom, Vilijem Harvi (1578-1657) koji je prvi put detaljno opisao sistemsku cirkulaciju i kruženje krvi kroz ljudsko telo.

Sa Harvijevim objašnjenjem cirkulacije naglasak u teorijama temperamenta stavljen je na pokretljivost krvi kao determinantu razlika u temperamentu. Pri tom su on i njegovi nastavljači (Haler) uzimali u obzir tri faktora: sastav krvi, poroznost tkiva i širina krvnih sudova, kao odrednice nečijeg temperamenta.

Tako su nastale dve kategorije na osnovu kombinovanja četiri telesne tečnosti: koleričko-sangvinički i melanholično-flegmatični tip.

Istraživanja u nervnoj fiziologiji unapredila su dalja istraživanja temperamenta.

Frenologija

Frenologija je jedna od pseudonaučnih disciplina čiji je osnivač bečki fizičar Franc Jozef Gal (1758-1828), a zasnovana je na proučavanju oblika i proporcija ljudske lobanje, na osnovu kojih se izvode zaključci o sklonostima, sposobnostima i temperamentu pojedinca.

Osnova ovog učenja je zamisao da su različiti delovi mozga, koji je smešten u lobanji, zaduženi za različite mentalne, emocionalne i kognitivne sposobnosti, što nije daleko od učenja moderne anatomije.

Frenologija se uglavnom bavi ličnošću i karakterom. Ovo učenje je bilo prilično popularno u to vreme, tako da je u 19. veku čak osnovano Frenološko društvo u Edinburgu.

Frenologija razvrstava temperamente u tzv. mišićni (preovladavanje mišićnog sklopa kod pojedinca), vitalni, koji ukazuje na preovladavanje prehrambenog – digestivnog sistema i  mentalni temperament (preovladava jačina nervnog sistema).

Francuski fizičar Žan Noel Hal (1754-1822) razdvajao je opšti temperament, parcijalne temperamente i stečene temperamente. Opšti temperament bio je povezan sa vaskularnim, nervnim i motornim sistemom. Parcijalni temperamenti ticali su se različitih oblasti tela i tečnosti, krvi i žuči. Stečeni temperamenti proizilazili su iz uticaja okruženja na pomenute primarne temperamente.

Temperament u filozofiji

Proučavanje temperamente u 19. veku predstavlja otelovljenje i usavršavanje ideja iz prethodnih perioda. Tako nemački filozof Šeling (1775-1854), pod uticajem učenja o elektricitetu, razgraničava dva međusobno suprotstavljena ili polarizovana temperamenta, u skladu sa načelima gravitacije i svetla (supstance i pokreta).

Čuveni nemački pesnik i filozof, Fridrih Šiler (1759-1805) bio je tvorac dva psihološka tipa, tzv. idealiste i realiste, verovatno pod uticajem romantičarskih estetičkih teorija.

Nemački filozof Fridrih Niče (1844-1900) u svojoj prvoj knjizi Rođenje tragedije (1872) uveo je čuvenu distinkciju između apolonskog i dionizijskog principa.

Apolonski temperament odnosi se na dominaciju racionalnog, uzvišenog elementa u ljudskoj prirodi, dok se dionizijsko odnosi na nagone i strast, što predstavlja jasnu reminiscenciju na grčke bogove Apolona (bog lepote i razuma) i Dionisa (bog vina i bahanalija).

Jung o temperamentu: introverti i ekstroverti

Možda je najznačajniji doprinos teorijama temperamenta dao čuveni švajcarski psihijatar i filozof, Karl Gustav Jung (1875-1961).

On je oduvek osećao u sebi prisustvo dveju razdvojenih ličnosti: spoljašnje Ja, koje je stupalo u odnos sa drugim ljudima – porodicom i prijateljima i tajno unutrašnje Ja, koje je osećalo posebnu bliskost i privrženost ideji Boga.

Ove dve krajnosti težile su da stupe u kontakt. Na razmeđi ova dva aspekta ličnosti odvija se čitavo učenje Karla Junga, pri čemu u svakom čoveku postoji težnja ka njihovom konačnom spajanju i ujedinjenju.

Jedan od rukovodećih pokretača čovekovog delovanja je libido ili životna sila, a dva osnovna pravca kretanja libida su ekstroverzija (usmerenost ka spolja, ka svetu drugih ljudi i predmeta) i introverzija (okrenutost ka unutra, ka oblasti slika, ideja, umetnosti i nesvesnog).

Ljudi u kojima preovlađuje prvi smer su ekstrovertni, a u kojima drugi su introvertovani.

Na osnovu fine smene i odnosa udela ovih smerova u svakom od nas, Jung je predložio tipizaciju temperamenata na osnovu četiri psihološke funkcije kojima su regulisani ovi smerovi kretanja libida: mišljenje, osećanje, čulna osetljivost i intuicija.

Tako postoje misleći introvertovani ili osećajni ekstrovertovani tip, kao i mnogi drugi tipovi, čiji konačan broj zavisi od varijanti ili kombinovanja ova dva smera i četiri psihološke funkcije.

Brojna današnja psihološka testiranja zasnovana su na Hipokratovoj teoriji o četiri temperamenta i Jungovoj podeli na ekstrovertan/introvertan pravac, odnosno misleći, osećajni, osetljivi i intuitivni tip u okviru navedene dihotomije.

Ubrzo nakon objavljivanja Jungove knjige Psihološki tipovi (1921), nemački psihijatar i tvorac moderne teorije telesne konstitucije na kojoj je zasnovana tipologija ličnosti, Ernest Krečmer (1888-1964) je 1925. godine objavio knjigu Fizika i karakter u kojoj je opisao temperamente na osnovu tri telesna tipa: piknički, astenički i atletski.

Imanuel Kant o temperamentu

Temperamentom se nisu bavili samo anatomi, doktori, fizičari i psiholozi, već i filozofi. Tako je čuveni nemački filozof Imanuel Kant (1724-1804) u svojim Antropologijama (1798) govorio o čitavom nizu temperamenata.

On je smatrao da su temperamenti prevashodno psihološki, ali da na njih značajno utiče fiziologija čoveka. Klasifikovao je temperamente prema osećanjima i aktivnostima: sangvinični i melanholični su spadali u tzv. osećajni kontinuum, dok su kolerični i flegmatični spadali u kontinuum aktivnosti.

Govorio je o sangviničnom temperamentu koji ima brze i kratkotrajne čulne impresije, dok melanholični temperament ima dublje i trajnije impresije.

Kolerici su obeleženi velikom aktivnošću i nestalnim ponašanjem, dok su flegmatici apatični i teško pokretljivi na akciju. Kant govori o temperamentima sa fiziološke tačke gledišta, povezujući ih sa različitim tipovima krvi. Tako, na primer, sangvinici su „lakokrvni“, melanholici „teškokrvni“,  kolerici su „toplokrvni“, a flegmatici „hladnokrvni“.

U Kantovom sistemu prisutna je određena elegancija forme i jasno je da se utemeljen na grčkoj teoriji temperamenata

Imagologija

Možemo reći da se imagologija (lat. Imago – slika, predstava) kao disciplina društvenih nauka bavi proučavanjem kulturnih stereotipa i razlika između kultura, na osnovu onoga kako su predstavljeni prvenstveno u književnosti, ali i u dokumentarnim ili umetničkim filmovima.

U pitanju su nacionalno odnosno teritorijalno zasnovane crte temperamenta.

Tako, na primer, narodi koje nazivamo južnjacima, poput Španaca, Italijana, Grka, Portugalaca, Brazilaca, Argentinaca, Meksikanaca imaju određene bihejvioralne konstante koje bi se mogle okarakterisati kao vatreni temperament koji uključuje izraženiju druželjubivost, spontanost, glasniji i brži govor, burnije reagovanje u određenim situacijama, ljudsku toplinu i povećanu dozu međuljudske interaktivnosti, dok, s druge strane severniji narodi, poput Šveđana, Engleza, Nemaca, Kanađana, pokazuju veći stepen suzdržanosti, usporenosti, promišljenosti, saobraženosti društvenim normama, pa i određeni stepen izolacije.

Individualizam-kolektivizam takođe predstavljaju osu prema kojoj se uspostavljaju razlike između naroda. Tako, recimo zapadnjački narodi su skloniji individualizmu (usmerenost na sebe i sopstvenu porodicu), dok su istočnjački narodi više kolektivisti (bave se širom slikom).

Iz ovoga bismo mogli da zaključimo da i samo geografsko okruženje, teritorija i uslovi života imaju određeni uticaj na formiranje ličnosti odnosno temperamenta kao njegove važne odrednice.

Da li su i u kojoj meri ovi kolektivni stereotipi realni ostaje na svakom od nas da zaključi, u skladu sa ličnim iskustvom i životnim saznanjima.

U svakom slučaju, čovek jeste i prirodno i društveno biće i ne može da živi van tih zadatih okvira, a svako od nas poseduje sopstveni temperament, kao evolutivno, biološki i sociološki najbolji odgovor na svet koji nas okružuje i u kojem prebivamo.