Motivacija

Šta je sreća?

Baloni

Kao fenomen koji umnogome određuje kvalitet čovekovog života i za kojim svako od nas stremi, sreća je, razumljivo, predmet razmišljanja ljudskog roda vekovima unazad – traganje za srećom inspiracija je pesnicima i piscima; od antike do danas, o njoj mudruju mislioci različitih filozofskih pravaca; često neuhvatljiva i neobjašnjiva, sreća i misao o njoj prisutne su u svakodnevnom životu “običnog” čoveka.

A šta je zapravo sreća?

Uopštena definicija sreće kaže da je u pitanju stanje zasnovano na zadovoljstvu životnom situacijom, koje je u tesnoj vezi sa osećajem ispunjenosti i uživanja. Ipak, pokušamo li da načinimo neko detaljnije, konkretnije obrazloženje ove pojave, suočićemo se sa poteškoćom da je jednoznačno definišemo – jer je, čini se, sreća prilično subjektivan pojam.

Iako je najčešće vezujemo za dobro zdravlje, uzvraćenu ljubav / stabilnu vezu i(li) zadovoljavajuću materijalnu situaciju, jasno je da će nekoga zaista srećnim učiniti jedino ostvarenje u domenu porodičnih vrednosti, dok će drugome biti važnije da ostvari uspešnu poslovnu karijeru; dok nekoga usrećuje život u soliteru velegrada, drugi će iskusiti spokoj i zadovoljstvo tek u mirnom životu u prirodi; dok su jednoj osobi za sreću presudne stabilnost i sigurnost, za drugu su to sloboda i avantura.

Drugim rečima, svako od nas ima jednu ili više “stavki” koje su na lestvici činilaca sreće daleko iznad drugih – a njihov raspored razlikuje se, ponekad i drastično, od osobe do osobe. Ako se istinitom smatra izreka “koliko ljudi, toliko ćudi”, deluje da ne bi bilo prenagljeno reći i – “koliko ljudi, toliko sreća”. Ipak, čak i ako je sreća zaista individualan fenomen, mnogi veliki umovi od davnina tragaju upravo za univerzalnim principima sreće i njenog postizanja.

Koliko ljudi, toliko ćudi

O sreći su pisali i njenu suštinu tražili brojni antički i moderni mislioci

Epikur
Epikur

Za grčkog filozofa Demokrita, na primer, postizanje sreće leži u čovekovoj unutrašnjoj želji za spoznajom, ali i u održavanju harmoničnog života, do kakvog se dolazi pre svega umerenošću i suzdržanošću. Prema njegovom učenju, čovek se može odati dvema vrstama zadovoljstva – nestalnim i varljivim čulnim, i onim pravim, duševnim, koja su, ako ne remete duševni mir, jedan od osnova za sreću.

Pripadnici tzv. kiničke škole, koja se u okviru antičke filozofije razvila kao jedna od sokratskih škola, tvrde da je osnovni uslov za sreću – vrlina. Vrlina je, dalje, zasnovana na razumu i tesno povezana sa voljom i snagom karaktera, a svom nosiocu pored sreće, donosi i mudrost.

Grčki filozof Epikur veruje da je sreća, zajedno sa spokojstvom – životni ideal. Da bismo postigli sreću, treba da se klonimo bola, a težimo zadovoljstvu, i to ne onim užicima koji su telesni i materijalni, pa samim tim i trenutni, kratkotrajni i(li) prolazni, već zadovoljstvima koja su trajna i neprolazna, zasnovana na razumu.

Pitanje prirode sreće zanimalo je i Aristotela, koji je ovom problemu posvetio pažnju u svom delu “Nikomahova etika”. Čuveni filozof zaključuje da je sreća najveće, vrhunsko dobro u ljudskom životu, te da su svi ciljevi ka kojima čovek u životu teži zapravo podređeni sreći i usmereni upravo ka njenom postizanju: kada streme ka uspehu i slavi, ka materijalnom bogatstvu, ili uživanjima bilo koje vrste, ljudi date ciljeve u stvari vide kao preduslove za ostvarenje srećnog života. Verujući da sreća zavisi od nas samih, mogućnost za postizanje sreće Aristotel vidi i u tzv. autarkeji – individualnoj nezavisnosti i zadovoljstvu samim sobom.

Ako napravimo jedan poveći vremenski skok i iz starog zavirimo u novi vek, jasno je da razmišljanje o sreći kao jednom od ključnih faktora ljudskog bivstvovanja i dalje ne jenjava. U različitim filozofskim pravcima, pojam sreće vrlo često se povezuje sa moralnim delovanjem čoveka. Tako, na primer, posmatrajući sreću kao jedan od principa etike, engleski filozof empirista Džon Stjuart Mil između ostalog naglašava da svako treba da bude slobodan da sam traži svoju sreću, ne stajući pri tom na put drugima u njihovim ličnim potragama.

Utilitarista Džeremi Bentam smatra da je, takođe iz perspektive etike, veoma važno raditi i na svojoj i na tuđoj sreći, pa se za njega cilj moralnog delovanja može sažeti u rečenicu:

“unapređuj opšte dobro ili radi u cilju što veće sreće što većeg broja ljudi”.

Za holandskog filozofa Baruha Spinozu put do sreće i unutrašnjeg mira polazi upravo od duboke moralnosti koja čoveka povezuje sa transcedentnim izvorom Prirode, što dovodi do spoznaje Istine i najvišeg Dobra. O sreći, među ostalima, razmišlja i rodonačelnik klasičnog nemačkog idealizma Imanuel Kant, koji smatra da

“sreća nije ideal razuma, već imaginacije”,

te ističe da svako od nas treba da uloži trud kako bi usrećio sebe, umesto da sreću posmatra kao božju volju.

A šta o sreći kaže nauka?

Kao što psihologija i medicina imaju nimalo romantična objašnjenja ljubavi i “leptirića u stomaku”, tako se i osećanje sreće, makar donekle, može obrazložiti i sa naučnog stanovišta.

hormoni-srece

Sigurno ste čuli za termin “hormon sreće”, koji se često koristi kao slikovit naziv za nekoliko vrsta hormona – endorfin, serotonin, dopamin i oksitocin.

  • Endorfini su vrsta enzima i neurotransmitera koji nastaju u hipotalamusu, pri čemu imaju sličnosti sa opijatima, te njihovo oslobađanje pomaže umanjenju bola, smirivanju, a može podstaći i euforiju.
  • Serotonin kao važan neurotransmiter ima sličan efekat, utičući na čovekovo raspoloženje, a njegovo oslobađanje u nedovoljnim količinama jedan je od uzroka depresije i anksioznosti.
  • Dopamin, hormon koji luči hipotalamus, vezuje se za osećanje zadovoljstva i uzbuđenja, a njegov “manjak” može dovesti do tuge, bezvoljnosti, nesanice…
  • “Dolazeći” iz zadnjeg režnja hipofize, oksitocin nam donosi osećanje zadovoljstva, nežnosti i privrženosti, oslobađajući se prvenstveno prilikom seksualnog odnosa.

Dakle, stanje koje smo skloni da nazivamo srećom moglo bi se objasniti i kao rezultat hemijskih procesa u našem organizmu – ukoliko se određene vrste hormona luče u dovoljnoj količini, veće su šanse da se i naše raspoloženje lakše održava na višem nivou i da se samim tim osećamo srećnim, i obrnuto. Stoga se i lečenje različitih depresivnih stanja zasniva upravo na lekovima koji podstiču lučenje nekih od ovih hormona.

Sreća je u malim stvarima

Ako iz filozofije i nauke zavirimo u svakodnevni život, verovatno ćemo se već na prvom koraku susresti sa poznatom mudrošću – “sreća je u malim stvarima”. I zaista, neretko nam upravo “male stvari” mogu razvedriti dan – bilo da je reč o kafi sa prijateljicom, odlasku na utakmicu sa drugovima, izletu u prirodu, opuštanju uz dobar film i omiljenu poslasticu, ili bilo kojoj aktivnosti u kojoj možemo da uživamo.

Male stvari u ruci

Iako dostizanje  ovakvih “malih sreća” deluje lako izvodljivo i svima dostupno, čovek uglavnom ganja neku vrstu “velike sreće” – sreću koja će biti prisutna u njemu i kada nema direktnih uzročnika ovog stanja, pa čak i kada životne okolnosti kao takve ne idu naruku postizanju potpunog spokoja i zadovoljstva.

Čini se, takođe, kao da nam to ganjanje baš i ne ide od ruke i da u savremeno doba sreća postaje neka vrsta retkosti. Štaviše, kao da nam je prirodnije da čujemo i lakše da poverujemo u činjenicu da je neko razočaran, tužan ili nezadovoljan, nego da je svojim životom ispunjen i srećan. Ljudi prihvataju činjenicu da nisu srećni kao nešto nepromenljivo, navikavajući se pritom na takvo stanje kao jedino moguće.

Da li se sreća može naučiti?

Manje straha, više sreće
Manje straha, više sreće

Sve nas ovo navodi na pitanje – da li je sreća nešto nezavisno od naše volje, neka vrsta dara koji ili imamo, ili nemamo, ili je reč o svojevrsnoj veštini koja se može učiti i usavršavati?

Savremeni motivacioni govornici i “life coach” stručnjaci (ali i pojedini antički i novovekovni mislioci) uče nas upravo poslednjoj navedenoj ideji – da na sreću ne treba čekati da nam “padne s neba”, već predano raditi na tome da je sami stvorimo.

Glavno pitanje je – kako?

Ako se vratimo ranije pomenutim “hormonima sreće” kao svojevrsnim “proizvođačima” ovog prijatnog i uvek željenog stanja, lako ćemo doći do zaključka da ćemo verovatno biti srećniji ukoliko uspemo da podstaknemo njihovo oslobađanje.

Da li je i koliko ovo moguće?

Nauka kaže da jeste, i to na različite načine – proizvodnja endorfina u mozgu se, recimo, povećava kada se intenzivnije bavimo raznim sportskim aktivnostima, kada meditiramo, ili se izlažemo metodama kakve su masaža, akupunktura ili akupresura.

Takođe, lučenje endorfina mogu da izazovu i neki prehrambeni proizvodi, kao što su čokolada ili ljuta papričica, dok će nam dodatni serotonin “prizvati” i namirnice koje u sebi sadrže aminokiselinu triptofan, vitamine B grupe i složene ugljene hidrate.

Sreća se, dakle, može označiti i kao stanje na koje možemo povoljno da utičemo negovanjem aktivnog, zdravog načina života i prilagođenom ishranom. I naravno, stvari bi bile krajnje jednostavne da je ovo dovoljno za potpunu sreću – kao što uglavnom nije.

Način razmišljanja

Postizanje sreće vezuje se i za sam način razmišljanja, za savladavanje sposobnosti da svoje misli i osećanja usmerimo ka pozitivnim aspektima života, a da ih u suočavanju sa problemima učinimo konstruktivnim u pronalaženju rešenja – jer, budimo iskreni, i nema baš mnogo smisla u situaciji u kojoj se svesno okupiramo isključivo negativnostima i pritom se pitamo zašto, zaboga, nismo srećni.

Za činjenicu da je ovakav “trening” moguć i delotvoran, dokaz je i budistički sveštenik, pisac i fotograf Matje Rikar, koji živi u jednom manastiru u Nepalu i, ako je verovati nauci, najsrećniji je čovek na svetu.

Najsrećniji čovek na svetu

5 puteva ka sreći

Skeniranje za vreme meditacije je, naime, pokazalo da Rikarov mozak proizvodi količinu elektromagnetnog zračenja koja u naučnim istraživanjima dosad nije zabeležena, a kako su ovi zraci u vezi sa svesnošću, pažnjom, učenjem i pamćenjem, to ovom čoveku omogućava da se lakše otrgne od negativnosti i okrene sreći.

Kontrola uma koju može da postigne je na zapanjujućem nivou, ali opet – nije reč o talentu ili daru “viših sila”, već o rezultatu predane i dugogodišnje vežbe.

Kako vežbati sreću?

Kako biti srećan? Rikar navodi nekoliko metoda, među kojima su i sledeće: eliminisanje brige o problemima koji se ne mogu rešiti (što na prvi pogled deluje teško, ali svakako nije nemoguće); rad na razvijanju osobina i stanja kao što su brižnost, dobrota, ljubav, unutrašnja sloboda i mir; pronalaženje životne strasti, aktivnosti kojom se možemo baviti tako da nas to ispunjava i inspiriše; negovanje altruističkih vrednosti i iskrena želja da i drugi budu srećni, kao i težnja za pomaganjem drugim ljudima.

Devojka uči citate o sreći

Danas sve brojniji “učitelji života” propagiraju slične ideje o mogućnosti dostizanja sreće ličnim naporima. Renomirani trener za lični razvoj, health, life i business coach Dragana Jovanović ovoj temi posvetila je i svoju knjigu “Sreća je u nama”.

Prema njenim idejama, iako se u današnje vreme uspeh u različitim poljima uzima kao preduslov sreće, zapravo je obrnuto – tek se srećan čovek može smatrati istinski uspešnim, pri čemu se ni do sreće ni do uspeha ne može doći bez rada na sebi i ličnog razvoja. Razvoj niza ličnih osobina i stanja, kao što su samopouzdanje, smirenost, formiranje pozitivnih stavova, suočavanje sa realnošću, usmeravanje ka ostvarivim ciljevima i tome slično u svetu life coachinga uglavnom se ističu kao neki od koraka na putu ka sreći.

Iz svega navedenog proizilazi da ćemo biti srećniji ukoliko radimo na sebi, razvoju svoje ličnosti i svesti – što svakako nije put koji se može preći u roku od nekoliko dana, te moramo biti spremni da u “izgradnju” sopstvene sreće uložimo vreme, volju i trud. Ako se sreća uči, treba imati na umu i da je učenje često neprekidan proces koji traje čitavog života.

Ipak, nemoguće je ne zapitati se u kojoj to meri na sreću pojedinca utiču i spoljašnji faktori, ili drugim rečima, koliko sama sredina, društvene norme ili ustaljeni način života mogu da uslove stanje sreće individue.

Da li se, shodno tome, može govoriti i o ideji da su neki narodi srećniji od drugih?

Zanimljivo istraživanje stručnjaka sa njujorškog univerziteta Kolumbija pokazalo je da su najsrećniji narod na svetu – Danci. Po čemu se to način života Danaca razlikuje od načina na koji se živi u našoj zemlji, za koju smo često skloni da tvrdimo da su je sreća i blagostanje napustili?

Evo samo nekih od odgovora na ovo pitanje. Odgajajući svoj podmladak, Danci rade na tome da dete ne razmaze, već da ga nauče da samo brine o sebi i bude individualac. Umesto birokratije i papirologije bez kraja i konca, imaju samo jedan dokument o kome treba da brinu – malu žutu karticu koja čuva sve potrebne podatke o njima, a sve što žele, mogu da obave putem interneta.

Danci, najsrecniji ljudi

Iako se u Danskoj radi vredno i odgovorno, nema prekovremenog rada, a radno vreme je strogo razgraničeno od slobodnog, koje je rezervisano za lične planove i uživanja. Drugačiji je i ritam života – dok se kod nas sreća vikendima traži u „bančenju“ do jutarnjih sati, ovde je uobičajeno da se sva dešavanja završavaju do 18h.

Ako se rezultati ovog istraživanja uznu kao relevantni, dolazi se do zaključka da na sreću utiču i faktori koji ne zavise lično od nas – kao što su način na koji smo odmalena vaspitavani i celokupni sistem organizacije jednog društva i države. Ipak, da li bi se baš svaki Danac “deklarisao” kao srećan čovek, ostaje nam samo da nagađamo.

Dejl Karnegi, pak, jedan je od onih koji negiraju značaj uticaja “sa strane” na ljudsku sreću:

“Sreća ne zavisi ni od kakvih spoljašnjih faktora, već isključivo od našeg mentalnog stava”,

tvrdi ovaj poznati američki pisac i predavač. Ako je verovati njegovim učenjima, deluje da možemo biti srećni bez obzira na negativnosti koje proizvodi okolina, društvo ili država, i da nas nervozna šalterska službenica i plata koja kasni ne mogu učiniti manje srećnim – osim ako im sami to ne dozvolimo.

Ko misli da je srećan, on je zaista srećan”, rekao je poznati pesnik srpskog modernizma Jovan Dučić. Uzmemo li ovu misao kao istinitu, ostaje nam da verujemo da je sreća, kao prijatno stanje zadovoljstva, spokoja i ispunjenosti, zaista u nama – i da je možemo otkriti, razviti i(li) dostići predanim ličnim razvojem i načinom života, pa makar se, u cilju potrage za srećom, i ne preselili u Dansku.

Dijana Jelenkov

Dijana Jelenkov

Dijana Jelenkov je master profesor srpskog jezika i književnosti. Bavi se pisanjem poezije i proze, kao i lekturom i prevođenjem. Svoje radove objavljivala je u časopisima “Majdan”, “Trag” i “Nedogledi”, a neki od njih su i nagrađivani. Koautor je prozno-pesničke zbirke “Dodir”.

komentar

Klikni ovde da bi postavio komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Prijavi se!

Preporuka

Nastavimo zajedno samoobrazovanje!

Unesite email adresu za korisne porcije aktuelnog znanja!

Aktivni smo i na Fejsbuku!