Trend

Šta je inkluzivno obrazovanje?

ženske oči

Džulijan Lin je koreograf iz Velike Britanije. Svi znaju za dve njene kareografije, a to su Mačke i Fantom iz opere. Ona je osnovala svoju vlastitu školu plesa, zaslužna je za neka od najuspešnijih pozorišnih produkcija u istoiji, ponudila je užitak milionima ljudi na svetu, nosilac Ordena britanskog carstva i multimilionerka.

Međutim, iza ove priče krije se jedna značajnija. Njen talenat otkrio je doktor.

S obzirom na to da je imala jako loše rezultate u školi, majka ju je odvela kod doktora i objasnila kako Lin ima problema sa koncentracijom i ne fokusira se na gradivo.

Doktor je zamolio majku da na trenutak ostane sam sa Lin, a kada ju je pozvao nazad, pustio je radio dok je Lin za to vreme igrala. Rekao je njenoj majci: Lin nije bolesna, ona je plesačica.

Da li znamo šta je tačno inkluzivno obrazovanje?

Svi oni koji se bave obrazovanjem ili koji imaju decu u školi, a verovatno i po neko ko je dodatno zainteresovan za ovu temu, sigurno je čuo pojam inkluzivno obrazovanje.

Međutim, da li znamo šta je tačno inkluzivno obrazovanje?

Osnovno značenje pojma inkluzivno obrazovanje se odnosi na uključivanje deteta sa teškoćama u redovan vaspitno-obrazovni sistem.

Nešto šire shvatanje i možda prihvatljivije je uključivanje učenika sa teškoćama u društveni život zajednice na svim nivoima.

Škola koja sprovodi ovakav postupak u obrazovanju naziva se inkluzivna škola.

To je škola koja je uspela da za svakog učenika (obdarenog, prosečnih ili smanjenih sposobnosti) stvori uslove da se razvija u granicama svojih sposobnosti.

Ovo je važno jer se najviše problema može upravo tu javiti – neprihvatanje sredine, neposedovanje sredstava za rad, nespremnost nastavnika za taj oblik rada itd. Takođe je veoma važno da škola realno postavi ciljeve, prati ostvarenje istih, ima dobru saradnju sa roditeljima, podržava one koji su realizatori i obezbedi adekvatna sredstava.

Svetska organizacija UNESKO takođe stavlja akcenat na uređivanje neophodnih uslova da bi se ovakva nastava uspešno izvodila. Prema njihovoj definiciji, inkluzivno obrazovanje se odnosi na mogućnost škole da obezbedi kvalitetno obrazovanje svoj deci, bez obzira na njihove različitosti.

To je proces prepoznavanja i odgovaranja na različite potrebe dece kroz povećanje učešća u učenju, kulturnom životu i životu zajednice. U ovu grupu spadaju učenici sa smetnjama, učenici iz marginalizovanih grupa, daroviti učenici.

Prava svakog učenika moraju da budu uvažena i poštovana, a na državama je da obezbede jednake uslove za svu decu da se obrazuju.

Ostvarenje prava na individulni obrazovni plan u ustanovama kod nas je regulisano ZOSOV-om (Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja) i Pravilnikom o bližim uputstvima za utvrđivanje pravila na IOP (Individualni obrazovni plan), ali i mnogim dodatnim pravilnicima.

Važno je naglasiti da se kod podučavanja inkluzivnog obrazovanja ne radi o podučavanju učenika tome kako da se izbore sa obrazovnim sistemom koji ne odgovara na njihove potrebe, već o fokusu na diferencirano područje. Diferencijacija podučavanja predstavlja sredstvo kojim se nastavne metode, nastavni planovi i programi, nastavno osoblje i pedagoška podrška prilagođavaju učenju svih učenika, uključujući decu tipičnog razvoja, decu sa teškoćama i decu koja su nadarena.

Kako inkluzija izgleda u praksi

Da bismo razumeli kako inkluzija izgleda u praksi, neophodno je da na prvom mestu razjasnimo nekoliko stvari o podelama sposobnosti, teškoćama i načinima njihovog prevazilaženja.

Odmah uviđamo da bi bilo potrebno da napravimo podelu na one učenike koji otežano usvajaju nastavne sadržaje i one koji se vode pod učenike sa graničnim sposobnostima što podrazumeva učenike iz najčešće ekonomskih, kulturno i socijalno nepovoljnih sredina.

Zatim zapažamo da postoje oni učenici čiji su intelektualni potencijali očuvani i tu spadaju telesno individualna deca, deca sa senzornim oštećenjem, emocijalnim teškoćama, teškoćama u socijalnom ponašanju itd.

I na kraju postoje učenici koji imaju otežano uspostavljanje motivacije za učenje.

To mogu biti i izuzeno daroviti učenici, a na onima koji rade sa decom profesionalno je da pronađu te jake strane i postave oslonac na njih.

Postoje razne vrste poteškoća kod učenika – od oštećenja senzornih funkcija, poremećaja pažnje, kognitivnih, intelektualnih, poremećaja kontrole mišića, hronični oblici bolesti, emocijalni dečji poremećaji, spoljašnji faktori koji ometaju dečju sposobnost da adekvatno funkcioniše, pa do višestruke teškoće u razvoju (pamćenju i razumevanju uputstvara za rad, teškoće u čitanju teksta, vremenu za rešavanje zadataka, usmenom izražavanju, učenju putem slušanja, teškoće u grupnom radu, zaključivanju, pamćenju itd.).

Škola može da prilagodi prostor i uslove, dakle uklanjanje fizičkih barijera, može da ubaci dodatne i posebne aktivnosti ili poseban raspored aktivnosti. Sa druge strane imamo prilagođavanje metoda i nastavnih stredstava, a ovo se odnosi na način na koji nastavnik zadaje zadatak, način na koji se sadržaji usvajaju, nastavnik treba da prati napredovanje, proverava znanje, organizuje učenje učenika i koncentriše se na pravila ponašanja i komunikacije učenika.

Nastavnik ima mogućnost da prilagođava ciljeve i sadržaje nastave, uputstva koja daje učenicima, nastavni materijal, kao i proces ocenjivanja učenika. Ovo prilagođavanje treba da ima za cilj jačanje samopouzdanja učenika, njegovo socijalno uključivanje, učenje i ostvarivanje potencijala učenika.

Interresorna komisija

Pored škole kao institucije koja je ključna za sprovođenje inkluzivnog obrazovanja, važnu ulogu ima i interresorna komisija. Rad komisije je značajan jer on može znatno da olakša rad škole i može da ponudi neka rešenja sa kojima se susrećemo.

Ovu komisiju čine:

  • predstavnik zdravstvene zaštite (pedijatar),
  • predstavnik obrazovanja (školski psiholog),
  • predstavnik socijalne zaštite (socijalni radnik) i
  • kooridinator iz Gradske/opštinske uprave.

Od komisije škola može da traži udžbenike (npr. na Brajevom pismu), individualni obrazovni plan (sa izmenjenim standardima), angažovanje pedagoškog asistenta, obezbeđivanje obuke za učenike za korišćenje alternativnih načina komunikacije (znakovni jezik) itd.

Inkluzivno obrazovanje u nastavi srpskog jezika i književnosti

Časovi maternjeg jezika i književnosti su od velike važnosti bilo gde na svetu i u svakom obrazovnom sistemu. Svaka škola na svetu ima sličnu hijerarhiju predmeta (na vrhu se nalaze jezici i matematika).

To je ono što je duboko usađeno u čoveka i za čim postoji potreba uvek da se dodatno razvija i napreduje, jer je to njegova baza od koje može da se širi dalje.

Za inkluzivnu nastavu, časovi maternjeg jezika i književnosti ne samo da su od primarne važnosti, već predstavljaju i stalni izvor materijala za ovakvu nastavu.

Inkluzija ima za cilj da učenike uključi u zajednicu, a to se postiže na taj način što se oni obučavaju da uspešno funkcionišu samostalno i mogu da obavljaju osnovne, svakodnevne aktivnosti trenutno i u daljem životu.

Prvo od čega u tom smislu polazimo je osnovna pismenost pojedinca, njegovo usmeno i pismeno izražavanje.

Još jedan od osnovnih ciljeva ove vrste obrazovanja je otklanjanje izolovanosti učenika sa teškoćama u razvoju. Od svih nastavnih materijala i sadržaja iz predmeta koji se uče u osnovnoj školi, najsnažnije dejstvo zasigurno imaju udžbenici iz maternjeg jezika i literatura. Oni na razne načine pružaju mogućnost da se gradivo što kvalitetnije savlada, a sa druge strane oni pružaju neka univerzalna iskustva učenicima (snovi, izazovi, usponi, padovi i sl.) i na taj način mogu biti moćno sredstvo posebno u današnjim inkluzivnim učionicama.

Literatura takođe u sebi može da ima potencijal da smanji osećaj usamljenosti i izolacije među učenicima.

U literaturi u kojoj se javljaju protagonisti koji imaju neki oblik poteškoća sa kojima učenici mogu da se poistovete, može da podstakne sve učenike. Od velikog značaja za nastavnike je da budu upoznati i koriste literaturu za podsticanje pozitivnih vršnjačkih odnosa među učenicima različitih sposobnosti. Stavovi nastavnika i njegovi izbori su u srcu uspešne učionice.

Međutim, ovde moramo da napravimo jednu digresiju i da kažemo kako ovo sve zaista izgleda u praksi. Ne možemo da izostavimo činjenicu da iskustvo govori da je to u određenim situacijama nemoguće izvesti u potpunosti i da jednako zadaci na času budu zastupljeni u svim kategorijama.

Najviše učenika u razredu ima onih koji su prosečnih sposobnosti i kojima je potrebna minimalna podrška da bi zablistali, ali veliki je izazov da upravo oni ne „nestanu“ na časovima. Daroviti nadglasaju razred, nastavnik mora da se posveti učenicima sa teškoćama, ali ne sme izostaviti prosečnog učenika. Ovih učenika ima najviše, a to predstavlja veliki izazov za nastavnika i podrazumeva veliku spretnost i dobre pedagoške osobine koje treba da poseduje.

Inkluzivno obrazovanje u Srbiji je tek u razvoju i pred nama je važan zadatak koji treba da se realizuje.

Na prvom mestu uvođenjem mnogo više kurseva obuke nastavnog kadra, a zatim i obezbeđivanje sredstava za rad. Moramo priznati da postoji veliki broj škola koje su veoma slabo obezbeđene i osnovnim sredstvima za rad (poput kompjutera, video-bima, pametne table i slično) i da je ozbiljan zadatak uvesti inkluzivnu učionicu.

Za ovakav tip obrazovanja je neophodno da se otrgnemo od linearnog modela, od industrijskog modela učenika i da se okrenemo ka modelu koji se više bazira na principima poljoprivrede.

Obrazovni sistem treba da veruje u to da procvat jednog učenika nije mehanički proces, već je to organski proces.

Ne može se predvideti ishod njegovog razvoja i školski kadar je poput poljoprivrednika koji treba da stvori uslove pod kojima će učenici početi da cvetaju.

Dakle, kao što smo rekli, važno je da nastavnik ne pokušava da poduči učenika kako da se izbori sa obrazovnim sistemom koji možda njemu ne odgovara, već treba da se skoncentriše na diferencijalno učenje, da se planovi i programi, nastavno osoblje i pedagoška podrška prilagodi učenju koje odgovara učeniku, a da se pritom teži što boljem ostvarenju standarda.

Učenici treba da imaju prostora da istraže svoje talente, a ne samo jedan uzorak njih.

Jedna od karakteristika čovekove inteligencije je da je ona raznovrsna, odnosno da o svetu razmišljamo na sve načine na koji ga doživljavamo – mislimo vizualno, mislimo kroz zvuk, kroz dodir, mislimo apstraktno i u pokretu i to moramo da imamo u vidu kako bismo učenicima dali mogućnost da pronađu sebe.

Zadatak obrazovanja je da mu na tom putu pomogne, ne time što će njegovo znanje biti veće, već što će ga upućivati kako da istražuje sebe i kasnije to koristi. Zato nasava treba da nam bude što raznovrsnija, sa što više medija i neophodno je da se svi učenici stalno savetuju, stimulišu, izazivaju, ukljucuju i podučavaju.

Nastavnik treba da otkrije način na koji pojedinačan učenik usvaja znanje, jer na kraju je ipak najviši cilj obrazovanja proces učenja.

Preporuka
  • Ocena:
5

Siže:

Za ovakav tip obrazovanja je neophodno da se otrgnemo od linearnog modela, od industrijskog modela učenika i da se okrenemo ka modelu koji se više bazira na principima poljoprivrede.

Obrazovni sistem treba da veruje u to da procvat jednog učenika nije mehanički proces, već je to organski proces.

Sending
User Review
5 (1 vote)
Sofija Antonić

Sofija Antonić

Diplomirani profesor srpskog jezika i književnosti. Trenutno završava mater studije na svom matičnom fakultetu, Filološkom fakultetu u Beogradu i kurseve sa tim u vezi na lokalnom fakultetu u Vašingtonu, DC. Ljubitelj učionice, pozorišta, muzeja, bioskopa, ali i putovanja, prirode i istrazivanja.

Vaš komentar

Klikni ovde da bi postavio komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Preporuka

Nastavimo zajedno samoobrazovanje!

Unesite email adresu za korisne porcije aktuelnog znanja!

Aktivni smo i na Fejsbuku!