Šta je avangarda?

Već od 1910. postali su veoma vidljivi u javnosti stavovi pesnika modernista koji su tražili obnovu stvaralačkog subjekta i volje, obogaćivanje forme.

Oni koriste pojmove aktivizam, borba, suprostavljanje. Takva situacija je tražila nove puteve, kako u umetnosti tako i u društvu.

Umetnici i književnici (avangardni stvaraoci) teže ka otvorenim strukturama, fragmentaciji, uvođenju tzv. „ne-književenih“ elemenata u književnost. Dovodi se u pitanje stara funkcija književnosti i sopstvena egzistencija. Odnos prema tradiciji postao je negativan.

Adrijan Marino u knjizi „Poetika avnagarde“ definiše pojam avangarde ovako: Novi čovek pokazaće novu osećajnost, a psihološka stvarnost takođe je objektivna datost. Svugde isti ključni pojmovi, suština, čistota, spontatnost, tehnika rekonstrukcije stvarnosti, novog početka i večnog vraćanja na čiste oblike koji su stalni i večni.

Posle I svetskog rata postalo je jasno koliko je apsurdno ljudsko postojanje. Umetniku više nije  dovoljno da kroz svoja dela izražava svoje utiske o stvarnosti. On traži novi način da izrazi to nepodnošljivo stanje, novi načini izražavanja postali su multimedijalni, a smisao je traženje potpune slobode.

Etimologija reči avangarda i njene izvedenice

„Merriam-Webster“ rečnik daje sinonime pridevu avangardno, avangardni: progresivan, napredan, vanredan, smeo.

Što se etimologije reči „avant-gard“ tiče, ovaj eminentan rečnik navodi da je u rečnike francuskog jezika reč ušla 1849. kao vojnički termin i označavala „prethodnicu„, vojnu formaciju koja juriša prva u napadu.

„Merriam-Webster“ navodi  izvedenice: avant-gardism (avangarda) i avant-gardist (pripadnik pokreta ili pravca). Avangardist je umetnik (pisac, muzičar, vajar…) čije su tehnike i ideje izrazito eksperimentalne. Avangardisti su lideri novih i nekonvencionalnih pokreta, naročito u umetnosti.

„Cambridge Dictionary“ definiše pripadnika pokreta avangarde kao umetnika (slikar, pisac, muzičar) čije su ideje, stilovi, metode i dela potpuno originalni i moderni u odnosu na vreme i okolnosti u kojem živi.

„Collins Dictionary“ daje sličnu definiciju: avangarda je pokret u umetnosti i književnosti koji pronalazi i koristi nove i iznenađujuće metode i ideje u svom izrazu.

Da rezimiramo: konotacija reči avangarda uvek ima ova značenja: inovativno, originalno, eksperimentalno, inventivno, novo, moderno i  ultramoderno, pionirsko, progresivno, revolucionarno.

Avangarda u umetnosti

Avangarda u likovnoj umetnosti

U likovnoj umetnosti izraz „avangarda“ tradicionalno se koristi za opisivanje bilo koje nove tehnike i ideje. Neodređena definicija avangarde u umetnosti bila bi „stil ili pokret koji u svom izrazu koristi tehnike i nove predmete rada koji se značajno razlikuju od prethodnih“, međutim, nikad nismo sigurni da li je definicija konačna i jasna. Naime, nema jasnog konsenzusa o tome ko odlučuje je li umetnik ispred svog vremena, i na šta se odnosi fraza ispred vremena?

To nešto drugačije se ovde može odnositi na činjenicu da avangarda podrazumeva istraživanje novih umetničkih metoda ili eksperimentisanje sa novim tehnikama, u cilju dostizanja/postizanja jačeg umetničkog dojma.

Ali šta je čini boljom umetnošću? Da li to znači, da je npr. slikarstvo estetski ugodnije? Ili da ono ima više smisla? Ova pitanja ostaju za večnost.

Renesansa

Italijanska renesansa bila je verovatno prva po svom izrazu i uticaju „avangardistička“ epoha u slikarstvu i vajarstvu. Figure i likovi iz Biblije (članovi svete porodice) su zastupljene na sasvim prirodan način – radikalni otklon od vizantijskog, pa čak i gotskog izraza umetnika.

Osim toga, golotinja je postala ne samo prihvatljiva, već i plemeniti detalj slike – poput hipermoderne bronzane skulpture Davida (vajar Donatelo, oko 1440, Muzej Bargello, Firenca). Kasnije su velike evropske akademije likovnih umetnosti bile podržavane od strane katoličke crkve, postojala su stroga pravila koje su umetnici morali poštovati pa je devijantima zabranjeno da ulaze u salone i na službene izložbe.

Možda je samo u Holandiji došlo do istinskog procvata duha umetničkog istraživanja (portreti Rembranta i žanrovsko slikarstvo Jana Vermera).

Vreme posle francuske revolucije. Novo doba

Tek nakon Francuske revolucije, umetnici ponovno počinju da eksperimentišu. Prvo sa pejsažima, kasnije i sa likovima i scenama Tarner (J. M. W. Turner), Kaspar Fridrih (Caspar D. Friedrich), Goya (Goja). Slike postaju medij preko koga se šalju poruke.

Sledeća avangardna škola bila je impresionizam – prvi veliki pokret savremene umetnosti kada odjednom postaje poželjno da trava na slici bude crvena, stog sena plave boje, zavisno od trenutnog efekta sunčeve svetlosti koju umetnik percipira. Impresionizam se može posmatrati kao najveća avangardna struja umetnosti, ali te davne 1870-ih javnost, kao i umetnička elita, bili su zaprepašteni. Što se njih ticalo, trava je bila zelena, a seno je žuto – i to je bilo to.

XX vek

Od 1905. počinje definisanje pravaca u avangardi poput fovizma, analitičkog kubizma, futurizma. Najkontroverzniji pokret XX veka u umetnosti je bio „Dada„- pravac koji je pokrenuo rumunsko-francuski umetnik Tristan Cara (Tristan Tzara) 1916. u Cirihu, kasnije i u Parizu, Berlinu i Njujorku.

Dadaisti odbacuju većinu, ako ne i sve buržoaske vrednosti u korist zaglušne mešavine anarhizma i hipermodernih inovacija. Bilo je tu i subverzivnih ideja. Ništa im ne znače pojmovi logičan, razuman inteligentan već šire granice stvarnosti i žude za postizanjem slobode duha i teže beskraju. Može se reći da su umetnici „Dade“ izmislili performans i hepening (Performance Art, Happenings) kao i konceptualnu umetnost, pedeset godina pre svojih postmodernističkih naslednika.

Kroz ceo XX vek dominiraju boje, razni materijali, kombinacije nespojivog, Endi Vorhol postaje pop-ikona, njegov dizajn stvar prestiža, i tako pri kraju veka, tačnije, sedamdesetih godina, počinje savremena umetnost koja je sama po sebi avangarda. Ovi mladi postmodernistički umetnici privukli su ogromne kontroverze zbog izazovnog, pa čak i subverzivnog pristupa i korišćenju sirovog materijala (krzna, delova životnja, ljudske krvi i kose itd.).

Velika imena avangarde u umetnosti

Nemoguće je odgovoriti na pitanje koje u umetnosti poput slikarstva i vajarstva bili najveći avangardisti svog vremena, to su možda veliki slikar slikar Tarner, Klod Mone (revolucionar modernog slikarstva); Ilja (lya) Repin (prvi koji je slikao autentičan život u Rusiji); Pikaso, majstor figurativne i apstraktne umetnosti u gotovo svim medijima; Marsel Dišamp (Marcel Duchamp , pionir pokreta „Dada“), Endi Vorhol (Andy Warhol, verovatno najveći postmodernist).

U arhitekturi su predstavnici avangarde: Le Korbizije (Le Corbusier, Charles-Edouard Jeanneret) funkcionalistički utopijski arhitekt i pionir brutalizma; Frenk Geri (Frank O. Gehry , pionir dekonstruktivizma)

Književnosti i avangrada

Avangardni pokreti razlog su što se u književnosti pojavio nov pravac početkom i u prvoj polovini 20. veka. U dadaističkom pokretu pesnik Tristan Cara je svojim manifestima koristio novinske isečke i eksperimentalnu tipografiju. Futuristički autor F.T. Marineti je u novinama

„Le figaro“ objavio svoj „Futuristički manifest“ 1909. Pisci, pesnici i umetnici povezani s nadrealističkim pokretom koristili su niz neobičnih tehnika kako bi u svojim pesmama, romanima i proznim delima izazvali „mistične i sanjive doživljaje svesti„.

Tokom rata, i deceniju posle, književni eksperimentalizam je izbledeo iz javnosti sve do pedesetih godina kada se pojavljuju bitnici (Beat Generation) – pisci koji svojim tekstovima reaguju  na kvalitet poezije i proze svoga doba.

Takvi avangardisti / bitnici bili su Džek Keruak (Jack Kerouac), A.Ginsberg (Allen Ginsberg), Vilijam Barouz (William S. Burroughs), Gregori Korso (Gregory Corso) i ostali. Odlučno se suprotstavljaju militarizmu, ekonomskom materijalizmu i seksualnoj represiji. Ona jedna potka koja ih povezuje je: nepristajanje na sumornu stvarnost koja ih okružuje. Pišu nekonvencionalim stilom, koriste mešavinu fantastičnog, fikcije, mistike i novinarskog stila.

Najpoznatiji pisci avangarde u svetu bili su Ernest Hemingvej, Berthold Breht, Andre Breton, Tomas Man, Džon Bart, Horhe Luis Borhes, Italo Kalvino, Hulio Kortazar, Boris Pastenamk, Vladimir Majakovski. Na prostoru Jugoslavije to su bili sjajni književnici: Rastko Petrović, Stanislav Vinaver, Miloš Crnjanski, Rade Drainac, Miroslav Krleža, Dušan Vasiljev, Aleksandar Vučo, Oskar Davičo.