Trend

Složenost dečije igre (iz ugla dečijih igraonica)

Dečiju igru mnogi smatraju samo vidom zabave za najmlađe. Ona je zapravo mnogo više od toga ali je potrebno raditi na osvešćivanju te činjenice i kod roditelja i kod dece.

Dečija igra ima ulogu učenja, socijalizacije, razvoja emocionalne inteligencije. To je aktivnost koja je u isto vreme i igra i rad, jer igra utiče na sve aspekte razvoja deteta-senzomotorni, kognitivni, emocionalni, moralni, socijalni, kao i na razvoj govora. Kroz igru dete se upoznaje sa kvalitetom i karakteristikama stvari i predmeta u svojoj neposrednoj blizini.

Igre se razlikuju u odnosu na uzrast dece i na vrstu igre. Postoje različite vrste igara koje se pojavljuju ili su dominantno prisutne kod dece određenog uzrasta. Kognitivni razvoj deteta (razvoj mišljenja i inteligencije) je preduslov razvoja dečije igre, a određene vrste igara razlikuju se po kognitivnoj složenosti.

Funkcionalne igre

Funkcionalne igre  preovlađuju u periodu razvoja novorođenčeta i ranom predškolskom uzrastu.

To su igre u kojima dete voljno aktivira pojedine funkcije koje izazivaju  zadovoljstvo. Dete nastoji da takve igre ponavlja, a one doprinose daljem razvoju igrom aktiviranih funkcija. Između 8. meseca i prve godine, postojeće funkcionalne igre se nastavljaju i javljaju se nove (brbljanje, sisanje prsta, njihanje).

Dakle pre prvih igračaka, dete se igra svojim pokretima i glasom, podstičući senzomotorne aktivnosti i kontrolu jezika. Razvoj današnjeg pojma igračke počinje između 1550. i 1750. godine, kada je nova zamisao industrijske mašine počela da menja prirodu sveta.

Funkcionalne igre  preovlađuju u periodu razvoja novorođenčeta i ranog predškolskog uzrasta.
Nastanak domišljatih igračaka vezan je tek za početak 18 veka. Savremene igračke 20 veka, javljaju se u kulturi koja je usmerena na kompetetivnost i na donošenje odluka i zauzimanje strategija. Igračke su u savremenom društvu postale lična imovina , a ujedno i prvi pravi oblik dečijeg privatnog vlasništva.

Konstruktivne igre

Konstruktivne igre nastaju u trećoj godini, a najčešća su oko šeste godine. Neke od tih igara su crtanje, gradnja, izrada predmeta, pravljenje igračaka od papira, itd. Stvaralačke igre se razlikuju od ostalih igara po tome što je detetu stalo do uspeha i tada se razvija kompetitivnost. Pored toga, izazov kod dece rađa veliku intrigu i motivaciju.

Prve godine života doktorka, pedagog i filozof Marija Montesori vidi kao period od rođenja do šeste godine, ispunjene su igrom. Period se odlikuje ubrzanim razvojem pokretljivosti, koordinacije i komunikacije, koji prati sticanje autonomije i inicijative, kao i buktanje mišljenja. Dete tada ne razlikuje racionalno od iracionalnog, ali upravo to dovodi da istražuje sebe i okoline kroz igru.

„Kao da“

Čuvene igre pretvaranja („kao da”) veoma su značajne u proučavanjima uloge igre u dečijem razvoju. Porast učestalosti i složenosti ove vrste igara pozitivno utiče na detetov i saznajni i socijalni razvoj.

Ove igre pomažu usvajanju rodnih modela i socijalnih uloga. U igrama uloga, u kojima dete glumi, imitira i izmišlja reflektuju način na koji ono vidi i shvata svoje okruženje i tako izviruju prve naznake sopstvenog identiteta.

Igre s pravilima

Larva, lutka i odrasli leptir toliko se razlikuju da su međusobno neprepoznatljivi.
U uzrastu između 6. i 7. godine najučestalije su igre s pravilima. Kod ovih igara deca treba da prepoznaju pravila, prihvate ih i prate.

Ova vrsta igara pojavljuje se već od treće godine nadalje, ali su dominantne u pripremnom predškolskom uzrastu jer tada deca moraju razviti disciplinovanost i prvi put imaju određene dnevne obaveze.

Kako to vidi Marija Montesori, razvoj se tada usmerava od individualnog ka razvoju socijalnog bića. Marija Montesori je prirodu njihovog razvoja videla kao metamorfozu leptira. Larva, lutka i odrasli leptir toliko se razlikuju da su međusobno neprepoznatljivi.

Na isti način, razlike u svakom periodu dečijeg razvoja toliko su velike da mlada osoba u svakom izgleda kao ponovo stvoreno biće.

Gde deca najviše provode vremena?

Dečije igraonice su, pored vrtića i predškolskog-škole, mesta na kojima mlađa deca provode najviše vremena u toku dana. Veoma je važno da to bude postor u kom će moći slobodno da se igraju, a da pritom budu potpuno bezbedni.

Igraonice imaju višestruku namenu: one su dnevni boravak za decu, igrališta zatvorenog tipa, ali i rođendaonice.

U dečijim igraonicama pored slobode dečije igre, raznovrsnosti i bezbednosti veoma je značajna uloga onih koji su zaduženi za decu tokom boravka.

Od velike je važnosti da te osobe budu tolerantne, energične, ljubazne, kreativne, pravedne, dosledne i autoritativne. Njihova uloga nije samo da čuvaju decu u igraonici već i da ih motivišu za igru i istraživanje, da podstiču socijalizaciju i poštovanje pravila.

Decu treba poticati na igru i ohrabrivati i naučiti da sami preuzimaju inicijativu i organizuju igru. Pored toga, treba ih postepeno učiti kako da budu spremna na prihvatanje uloga koje  ne biraju samo oni, nego koje im dodjeljuju druga deca.

Jedno istraživanja pokazalo je da većina dece spremno da učestvuje u organizaciji igre , ali samo 40% dece je samostalno predlaže i organizuje igru, dok je 55% dece ima inicijativu za igru ali im je bila potrebna pomoć ostale dece ili vaspitača kako bi organizovali igru.

Pored izbora pravih zaposlenih u dečijim igraonicama, bezbednih podloga, mašina i građevina za igranje velika uloga u kvalitetu igraonice je kao što sam reč kaže i na igračkama koje ona poseduje. Ideja o tome da se igračkama može podučavati nastala je još u vreme filozofa Džona Loka. Lok je prvi ukazao na to da o njima treba razmisljati kao o objektima koje deci treba davati da bi se obrazovala.

Krajem 18 veka postojao je veći broj poučnih i edukativnih igračaka kao što su karte za učenje, geografije, istorije i slično. Marija Montesori u 20 veku zastupala je sličnu zamisao o delotvornosti igračke u obrazovanju. Njene igračke služe kultivisanju dečijih čula.

Rezimirano, dečiju igru treba posmatrati kao složenu i višestruko korisnu aktivnost koju treba podsticati od najranijeg doba. Dečije igraonice kao mesto na kome roditelju ostavljaju svoju decu kako bi pobudila svoje potrebe i afinitete ka orgaizovanoj igri treba pažljivo birati u skladu sa razvojim potrebama deteta, bezbednosnim karakteristikama igraonica, raspoloživim materijalom i zaposlenima koji rade sa decom.

Nažalost, razvoj tehnologije i savremena tehničko-tehnološka dostignuća dovela su do raznih negativnih promena u prirodi dečije igre. Mogu se primetiti promene koje stvaraju otuđenost i komunikaciju koja se svodi na digitalnu komunikaciju preko društvenih mreža. Društvene igre kao i igre na otvorenom, koje zahtevaju fizičku aktivnost, zamenilo je igranje kompijuterskih igara.

Veoma je značajno decu upućivati na takozvane stare igre od pre kompjuterske ere.

Preporuka
  • Ocena:
Sending
User Review
5 (2 votes)

Liza Piščević

Liza Piščević je master psiholog na Filozofskom Fakultetu, na katedri za psihologiju obrazovanja. Sertifikovani je trener asertivne komunikacije sa diplomama online kurseva Stanford Univerziteta.

Trenutno je zaposlena u Domu zdravlja Clinicanova kao psiholog u medicini rada i menadžer ljudskih resursa. Dve godine bila je saradnik u nastavi na Fakultetu za medije i komunikacije. Redovni je saradnik-psiholog u emisji Polarotor na KCN1 televiziji. Sarađuje sa UNICEF-om, DEAPS-om i UNDP-em na raznim projektima. Redovno piše za nekoliko psiholoških blogova.

Vaš komentar

Klikni ovde da bi postavio komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Preporuka

Ovo vredi znati o ishrani

Nastavimo zajedno samoobrazovanje!

Unesite email adresu za korisne porcije aktuelnog znanja!

Aktivni smo i na Fejsbuku!