U to кoliko rad sa mentorom, o kojoj god oblasti rada i stvaralaštva da je reč, ima prednosti u odnosu na samostalno ili samouko učenje, uverio sam se na primeru moje starije ćerke Milice, koja je u školi crtanja Da Vinči oslobodila svoj slikarski talenat i probudila strast ka linkovnoj umetnosti. Onda sam saznao da Da Vinči u Nišu organizuje i časove, odnosno školu programiranja i robotike za decu.
Budući da sam završio automatiku i robotiku na Elektronskom fakultetu u Nišu u klasi profestora Gorana Đorđevića, poželeo sam da u cilju popularizacije nauke među najmlađima postavim nekoliko zanimljivih pitanja Ivanu Radosavljeviću i tako je nastao ovaj intervju.
Ukoliko ste roditelj koji ozbiljno razume investiciju u obrazovanje, pogotovo u ovo vreme ultrabrzog življenja i još bržeg napredovanja nauke, posebno one vezane za programiranje i robotiku, preporučujem vašoj pažnji ovaj intervju.
1. Poštovanje Ivane. Kada ste počeli sa školom programiranja u Nišu i odakle ta ideja?
Škola Da Vinci postoji od 2008. godine i tad smo krenuli sa radom kao porodična firma tj škola crtanja, slikanja i vajanja za decu jer je moj otac akademski vajar.
S obzirom da sam ja završio Elektronski fakultet i da se bavim programiranjem ideja škole programiranja za decu je nekako sve vreme bila u vazduhu, ali je prošlo par godina dok se ideja nije malo iskristalisala. Svemu je doprinelo i to da su po svetu počele da se javljaju platforme specijalizovane za učenje programiranja u ranijem dobu i da sve to bude baš popularno u inostranstvu.
Sve zajedno je imalo uticaj da odlučimo da ćemo krenuti i u taj poduhvat tj. školu programiranja i robotike za decu. Malo više od godinu dana nam je trebalo da napišemo program i prve grupe su krenule 2019. godine. Tada smo u ponudi imali 5 kurseva, za decu od 3. razreda i starije.
Trenutno imamo aktivnih 10 kurseva, za decu od 1. razreda pa naviše, i tu raspoređujemo decu u zavisnosti od uzrasta, interesovanja, predznanja…
2. Koje programske jezike ili koje vrste programiranja deca mogu da uče u vašoj školi?
Najmlađi polaznici kreću sa kursem koji mi zovemo Scratch junior. To je nešto što je baš prilagođeno njima, gde se oni dosta fokusiraju na algoritamsko razmišljanje, kako da razlože problem, vide da uvek postoji više načina da se dođe do rešenja i tu nam je akcenat da oni počnu da razmišljaju.
Posle toga imamo Scratch koji je vizuelni programski jezik, dva nivoa robotike gde koristimo mikrobitove i arduino, programiranje android aplikacija gde deca prave programčiće i igrice za android telefone i odmah ih instaliraju na svoje telefone. Posle toga dolazimo do nekih malo ozbiljnijih stvari kao što je Python i Web programiranje gde uče nešto što je totalno aktuelno tj html, css i javascript.
3. Šta je to Scratch?
Pritom se oni toliko zabavljaju jer prave recimo igricu ili neku animaciju, da uopše nemaju utisak da uče. Scratch je zaista obiman i može svašta da se uradi u njemu tako da ga mi radimo baš detaljno i to nam posle olakšava jer kad dođemo do Pythona recimo, vrlo malo nam vremena treba za objašnjavanje nekih zadataka ili funkcija, a deca čim vide zadatak već imaju ideju kako bi to rešili i onda kad vide sintaksu skoro da je reakcija “aha to se tako piše”.
Ideja nam je da se cela materija i logika razjasne i usvoje što ranije jer je većina toga zajednička za veliki deo programskih jezika. Inače, Scratch je razvio MIT, koristi se skoro svuda u svetu, a od pre par godina je i u programu osnovnih škola u Srbiji.
4. Robotika za decu, nije li malo futuristički?
Svakodnevni život svih nas zavisi od različitih elektronskih uređaja, a sve veći broj tih uređaja su pametni tj “smart” uređaji koji iz godine u godinu imaju sve više mogućnosti i opcija. Svetla se sama pale kad dođemo kući, parking senzori na kolima pište kad se suviše približimo drugom autu, a mini pekara se sama uključi u toku noći kako bi nas ujutru kad ustanemo čekao vruć hleb.
Kurs robotika omogućava polaznicima da razumeju sve ove uređaje i na tom kursu se deca upoznaju i sa hardverom i sa softverom. Na ovom kursu učimo malo o elektronskim komponentama tako da radimo vežbice gde zatvorimo strujno kolo, upalimo neku led diodu i naravno sve ovo radimo praktično.
Što se platformi tiče prvo koristimo micro:bit, a zatim prelazimo na arduino. Uz obe ove platforme koristimo različite senzore pa tako pravimo staklenu baštu gde se saksija navodnjava kap po kap kad senzor javi da zemlja nije dovoljno vlažna, pravimo pametnu kuću gde se recimo prozori sami zatvaraju kad senzor vlage detektuje “kišu”.
Na kraju kursa dolazimo do mBot-a. To je robot koji radi na arduino platformi. Radeći sa njim vidimo da robot jeste pametan, kao i svi smart uređaji, ali da bi on bio pametan to moramo mi da ga naučimo tj isprogramiramo. Kako robot ne udari u zid, kako ga vidi? Tu se recimo igramo sa ultra zvučnim senzorom, istim onim senzorom koji se koristi u auto industriji tj koriste se za parking senzore na automobilima. Koristeći taj senzor recimo možemo da isprogramiramo mBot-a da izađe iz lavirinta. Ovo je ogormna oblast i skoro pa neiscrpna tema, jedino ograničenje u vežbama je uzrast dece.
5. Ko su predavači u Da Vinči školi programiranja?
Ovde imamo spoj formalnog obrazovanja i prakse. Svi predavači su ljudi sa završenim elektronskim fakultetom ili prirodno matematičkim smer informatika ili studenti završnih godina ovih fakulteta sa određenih smerova. Kurseve bliže programiranju drže programeri, kurseve robotike drže predavači kojima je to usko stručno. Ovog se držimo još od početka. Tu je malo olakšalo to što sam ja iz te branše pa poznajem dosta ljudi koji se ovim bave. Još prvi put kada sam spomenuo ideju škole programiranja kolegama, mnogima se dopao koncept uvođenja dece u svet programiranja i odmah su se ponudili da bi voleli da učestvuju i drže neki od kurseva.
6. Kad je po vama idealno da deca krenu u izazov programiranja?
Kod nas trenutno primamo decu od 1. razreda osnovne škole, mada nam je u planu još jedan kurs kojim bi spustili granicu i na predškolce. Celo progrmiranje je dosta apstraktno, ima dosta stvari koje treba prihvatiti tj usvojiti ili što bi stariji rekli mora da se slegne. Kao što sam već rekao mi smo krenuli sa kursevima za decu od 3. razreda, ali smo vremenom spuštali granicu i pravili nove kurseve da bi deca što ranije usvojila određeni način razmišljanja te su im tako napredniji kursevi lakši.
7. Šta je potrebno od opreme?
Što se opreme tiče, sem naravno računara, u zavisnosti od kursa do kursa koristimo različite robote, bluebot za najmlađe, mBot-ove, koristimo micro:bit-ove, arduino uno i zaista ogroman broj senzora koji nam omogućavaju da radimo različite vežbe jer ne postoji ograničenje u broju kombinacija.
Recimo koristeći crvenu, žutu i zelenu led diodu možemo da napravimo semafor. Ali ako tu dodamo i “zujalicu” onda imamo semafor koji olakšava prelazak i slabovidim osobama jer se čuje zvučni signal dok svetli zeleno… Celu ovu opremu svaki polaznik ima na raspolaganju za sebe tako da se svako pojedinačno oproba i vežba.
Naravno neke velike projekte radimo i timski gde svaki član tima radi neki deo projekta. Na nekim kursevima polaznici programiraju dron.
Generalno, svu opremu obeuzbeđuje škola, tj. roditelji nemaju nikakve obaveze vezano za to. Jedino za kurs Programiranje android aplikacija, polaznici koriste svoj mobilni telefon ukoliko imaju, da bi instalirali aplikaciju koju su napravili. Naravno, ukoliko neko nema telefon ili nema android telefon, obezbeđen je telefon i za testiranje, tako da ne mora da se kupuje nov telefon zato što neko kreće na kurs, što je često pitanje.
8. Da li i koji nivo poznavanja engleskog je potreban?
Za mlađe uzraste nije potreban uopšte, jer je sav program i platforme na srpskom. Što se malo starijih tiče možda bude potrebna po neka reč ali to je par stručnih izraza koje oni nauče kad počnu da to koriste.
9. Kada je upisni rok i koliko traje, koliko košta i gde se održava ovaj vid edukacije?
Imamo dva upisna roka godišnje, prolećni i jesenji. Pre početka kurseva uvek organizujemo besplatne radionice, gde svako dete može da se prijavi i dođe na jednu radionicu da vidi šta mi tu radimo, kako izgleda kod nas, malo se zabavi, uradi neke vežbice koje smo pripremili, a mi sve to iskoristimo da testiramo i procenimo dete da bi videli da li može da se upiše i na koji kurs bi dete moglo da ide.
Imamo dosta kurseva u ponudi i trudimo se da za svakok na osnovu znanja i interesovanja nađemo odgovarajući kurs. Veliki je problem ukoliko dete upišete bilo na prelak ili pretežak kurs, izgubiće interesovanje i odustati u oba slučaja…
Dolazi se jednom nedeljno, čas traje 90min a ceo kurs traje 4 meseca, tj 16-18 dolazaka. Cena kursa je 14000rsd tj 3500rsd mesečno. Cena je ista za sve kurseve kao i trajanje. Oblasti koje su obimne smo podelili pa imamo kurs Scratch 1 i kurs Scratch 2 ili Python 1 i Python 2, tako da deca kojima se sviđa cela ova obalst i kojima ide programiranje posle jednog kursa upisuju sledeći…
10. Da li se dobija sertifikat škole programiranja za decu?
Na kraju kursa polaznici dobijaju diplome. Posle svakog kursa se konsultujemo sa roditeljima i dajemo predlog ko od dece može da nastavi i koji kurs predlažemo jer nekad postoji više opcija.
11. Kakve su koristi od učenja programiranja za decu?
Nije realno da se će se svi u budućnosti baviti programiranjem, ali je važno da svi mi razumemo svet koji nas okružuje. Deca se danas rađaju sa mobilnim telefonom u rukama, a verovatno će uskoro krenuti trend da laptop dobijaju za prvi rođendan. To je realnost, bez obzira da li se mi slažemo sa tim ili ne.
Naravno, zbog takvog okruženja oni se mnogo bolje snalaze sa tehnologijom nego starije generacije. Ali bez obzira što se snalaze, potrebno je malo razumeti kako sve to radi, da u računaru ne žive neki vilenjaci koji okreću pedale, kako bi računar uspeo da izvrši sve to što mi tražimo od njega.
Zatim, kako se robot kreće? Da bi se kretao potrebna mu je energija, baterija, zato mi i napravimo na časovima neko strujno kolo… Kako robot zna da nešto uradi? Neki programer je napisao kod jezikom koji robot razume tj isprogramirao ga. Sve će ovo uskoro ući u opšte tj osnovno obrazovanje, isto kao što ne mora neko biti geograf da bi znao koliko kontinenata postoji niti doktor medicine da bi znao da decu ne donose rode.
Najvažnija stvar, zbog koje bih ja svoje dete upisao na programiranje, bez obzira na to čime će se baviti kad odraste, jeste to što programiranje uči decu da razmišljaju. Prvo, programiranje nije samo učenje načina unosa koda, pre bih rekao da je to učenje dece da logički razmišljaju. Mora da se sagleda problem u celosti, da bi se razdelio na manje delove i lakše rešio.
Drugo, programiranje uči decu da eksperimentišu i daje im samopuzdanje za kreativnost. Svaki zadatak se može uraditi na mnogo načina. Mi na časovima potenciramo da svako dete da ideju rešenja zadatka. Nema veze ako je pogrešno, nema veze ako postoji lakše, brže ili manje komplikovano rešenje. Hoćemo da čujemo svačiju ideju pa ćemo onda diskutovati zašto je ona dobra ili nešto može brže ili drugačije.
Treće, možda najvažnije od svega bar po meni, programiranje uči decu upornosti i otpornosti. Ono nas uči da posle neuspeha nastavimo da radimo. Pokušali smo da rešimo zadatak, radili dva dana na njemu i posle dva dana shvatimo da to tako ne može. Ne, to nije kraj, nego kažemo “aha, ajde da sad pokušamo na ovaj način”.
Znači neuspeh nije katastrofa ili nužno loša stvar, već može da bude i pozitivan. Iz njega smo naučili nešto, makar smo naučili na svojim greškama kako se i najbolje uči, a progrmiranje omogućava deci da pokušavaju sve dok ne dobiju rezultat koji traže. Bilo koji programer će vam reći da je u programiranju “pola zabave” u ispravljanju grešaka. To je po meni jedna od najvažnijih stvari, da pad, prepreka ili zid nisu kraj puta, nego iskustvo iz kog shvatimo nešto, a mi naravno krećemo opet do rešenja.
Za više detalja pogledajte stranicu Da Vinči škole programiranja.
Vaš komentar