Trend

Raša Popov: citati, intervjui, knjige, TV emisije i serijali

Detinjstvo je potpun susret sa stvarnošću

Ovom rečenicom Raše Popova počinjemo omaž večitom dečaku.

Uvek sam se pitala zašto je Raša u svakom intervjuu spominjao detinjstvo, odrastanje,Vojvodinu?

Poslagaćemo kockice sećanja iz njegovih knjiga i intrevjua ne bi li pronikli u taj istinski, potpuni doživljaj odrastanja u vojvođanskom selu pred početak Drugog svetskog rata, ne bi li razumeli njegov doživljaj umetnosti, nauke, prirode. Razotkrićemo u narednim rečenicama ovaj divan duh retke životne filozofije i prisetiti se ko je u stvari bio Raša Popov, taj neumorni, veseli, radoznali i prepametni večiti dečak?

Fenomen, sasvim sigurno

Neosporna je činjenica da je njegovo pojavljivanje u medijima svih ovih godina u ulozi šoumena i pripovedača u stvari bacilo u senku Rašu intelektualca i pesnika.

Milovan Vitezović je jednom rekao da je Raša više fenomen nego priznata vrednost.

Popov se rodio 1933. u banatskom selu Mokrinu, pored seoskog mlina. A svako vojvođansko selo u to vreme brojalo je konja i krava koliko i ljudi, gusaka i kokošaka mnogo više. U takvom Mokrinu mali Raša je sa dvojicom svoje starije braće uživao, saznavao, divio se i radoznalo upijalo svaki detalj seoskog života: setve i žetve,  poslove kočijaša, baštovana, mlinara, roditelja…zato su svi njegovi tekstovi o Vojvodini tako topli, slikoviti i beskrajno lični.

Rašine pesničke varijacije i raznolike improvizacije dominiraju u svakom retku koji je ikad napisao, a iskošena perspektiva poetike i kazivanje su slikovito tečni i ubedljivi.

„Raznolije“ Raše Popova

Bio je pisac raznoraznih žanrova: poezije, dramskih tekstova, eseja, romana, proze. Pisao je detaljno o svemu i svačemu, njegove teme su bile širokog dijapazona: od istorije preko biologije, hemije, matematike sve do fizike i astronomije.

Bio je govornik specifičnog stila i zabavljač pvog reda. Popov je počeo kao pisac poezije pa je tako objavio nekoliko zbirki pesama u periodu od 1963. do 1973. („Dva oka„, „Žabac koji ne zna da ćuti“ i druge). Nastavio je da radi osamdesetih kao novinar pišući kolumne, prikaze knjiga, eseje, a kasnije i drame i novinarske reportaže. Bio je novinar na radiju i na televiziji.

Osamdesetih i devedesetih godina XX veka pisao je stotine satiričnih tekstova i aforizama koje je objavljivao u novinama i časopisima. U Sremskoj Mitrovici je 2000. izašla jedina knjiga Rašinih TV majstorija, sve male priče i zavrzlame koje je prezentovao u dečjoj TV emisiji sakupio je u jedno izdanje: „Šešir bez dna, odabrane i dopunjene raznolije iz TV serije ‘Šešir bez dna’ emitovane od 1997. do 2000. godine

U narednim godinama Raša je pisao za decu, „Pravoslavna čitanka za osnovnu školu„, desetak zbirki pesama, prozne tekstove „Bajke za XXI vek„,“Pedagoški vampiri i anđeli„, roman  „Čarobnjakov SMS„.

Predstavićemo nekoliko zanimljivih naslova.

Bio sam srećan konj
Bio sam srećan konj, knjiga Raše Popov

Knjiga o filozofiji detinjstva, „Bio sam srećan konj“ je autobiografski roman u kome pored ostalog, čitamo o uranjanju Raše i njegove braće u šareni, beskrajni svet enciklopedije dajući odgovor na pitanje „šta je to sreća„. Ovaj mali roman beleži odrastanje u Mokrinu u periodu između 1933. i 1941. sa obaveznim digresijama na razne teme.

Bajkovit svet igre i dečje mašte pred nas pruža lične doživljaje događaja pred Drugi svetski rat (detalje o prvom bioskopu i Širli Templ, o Žilu Vernu, Pinokiu, Crvenkapi i dr.).

Ovo su  memoari starog dečaka koji je sačuvao dečju radoznalost i plemenitost i koji zrači dobrotom, o svojim roditeljima, učiteljima, rođacima. „Detinjstvo je totalni doživljaj sveta“ govoro je Raša. Roman za velike i male.

Zadimljena istorija
Zadimljena istorija

„Zadimljena istorija“ je knjiga o ljudskim sudbinama, o velikanima znanja i zvanja, po sopstvenim rečima pisca, nastala iz velike želje da prikaže neobične detalje iz života pojedinih ličnosti u istoriji kojima se divio i čijim je životom i delima bio fasciniran; njegovi junaci su carevi, umetnici, naučnici sveta i našeg podneblja.

Raša piše o Napoleonu, Gandiju, Dekartu, Zmaj Jovi, Mendeljejevu.

U jednoj od priča upoznajemo čudesno vrednog plemića Potemkina, kako je na jugu Rusije izgradio gradove Herson, Sevastopolj i Jekaterinoslav, modernizovao rusku armiju i izgradio crnomorsku flotu.

Jednom je čak is spasio Katarinu Veliku od atentata! Raša skida senku i sa neobične ličnosti- Antonija Salijerija, kompozitora iz 18. veka.

Knjiga o vaspitanju – preporuka za mlade roditelje

Dete kao zagonetke
Dete kao zagonetke

Ovde bih posebno preporučila mladim roditeljima mali bukvar dečjeg vaspitanja, mudro napisanu knjigu „Dete kao zagonetka„, omaž pedagogu Mariji Montesori.

Primenite sledeće Rašine vaspitne mere i savete: o detetu kao socijalnom biću, igri, razvoju njegovog intelekta, osećanju manje vrednosti i osećanju sigurnosti u sebe. Raša je na kraju knjige izabrao i popisao mali spisak pravila pedagoške škole Montesori koju je izuzetno poštovao.

„Duh paorske Vojvodine“

Možda jedina knjiga namenjena baš za (velike) odrasle. „Duh paorske Vojvodine“ je savršen i potpun album sećanja sa dirljivim slikama Vojvodine u formi etnološke, sociološke i kulturološke analize paorske ravnice. Junaci ovog proznog dela su dud, bagrem, oraj i lipa, paorski konj nonijus, kerovi pazikuće, žito banatsko i blato bačko, svatovske pesme, paori.

Uz svekoliko razumevanje prirode i društva upoznajemo Kikindu, Mokrin, Srem, Banat, salaše i stare zanate.

Raša Popov u uvodu piše:

„Pripadam paorskoj kulturi. Iako sam živeo u porodici knjigovođe u seoskom mlinu, bio sam okružen znacima agrarne stvarnosti. U svinjcu smo držali bele svinje, mama je sadila cveće pridkuću, pola bašte nam je bilo zasađeno vinogradom.“

TV serijali Raše Popova

Na televiziji Beograd je 1985. počela da se emituje serija za decu „Fazoni i fore“, po scenariju Ljubivoja Ršumovića, ali sa centralnom i velikom ulogom Raše pronalazača.

Struktura serije je bila mozaična – red skečeva na različite teme koje se tiču odrastanja, pa centralna pesma kao lajf motiv, red pričica iz istorije i centralni deo epizode u kojoj bi Raša pronalazač predstavio neko svoje genijalno otkriće (šešir sa ventilatorom za tople dane, blesave aparate za kuhinju i slično) Serija je do danas ostala neprevaziđena, mala edukativna razgledenica.

Uradio je Raša još jedan serijal za decu pod nazivom „Šešir bez dna“ koji je imao 46 emisije i bio za decu uzrasta do 6 godina. Popov je u tim polusatnim malim filmovima (osim što je pisao scenario) i sjajno glumio pred kamerama, a glumio je travara, dečjeg doktora, čuvara tvrđave, starog Beograđanina…

Intervjui u novinama

Čika Raša je uvek rado davo intervjue i odazivao se na novinarske pozive.

Intervju novosadskom „Dnevniku“ iz 2003. Raša Popov počinje rečenicom:

„Najvažniji događaj u mom životu bio je dolazak knjige „Sveznanje“ u našu kuću“.

Odatle je u stvari proizišao enciklopedijski pristup svakoj temi koje se dotakao.

Vitomir Teofilović u tekstu o Raši Popovu u časopisu „Letopis Matice sprske“ ističe da je „Popov umeo da ukrsti kolokvijalan govor i ozbiljne teme, tj. preplitanje svakodnevnog govora u literaturi sa poezijom. Učinio je jezik poezije dostupnim i zanimljivim i manje obrazovanim ljudima.“

Teofilović još kaže da je Raša imao osobeni izraz i luckastu potrebu za slobodnim duhom, kao i da je bio angažovan pisac.

„Popov nastoji da nas na nešto upozori ovde i sada, jasno i glasno“.

Njegova satira i aforistični stil pisanja odnosila se na rodoljublje, na umetničke forme, na stvarnost uopšte. Zaključuje: „Raša Popov nikad nije bio etabliran u kulturnu čaršiju, uvek je ostao van nje“.

U jednom intervjuu u „Borbi“ iz 2004. Raša kaže. „Najdraže priznanje sam dobio kad mi je u Novom Sadu na Zmajevim dečjim igrama dato da tri dana nosim Zmajev štap, a jednom sam u Zmaj Jovinoj kući zaneseno pričao o njemu da me je jedna devojčica pitala Čiko, jeste li vi poznavali Zmaj-Jovu?“

Citati Raše Popova

Vreme je relativno

„Brzo će ostariti ko leti sporo
Ko leti brzo neće ostariti skoro
Kad bi raketom brzom odleteo tata
Zatekao bi sina ko starijeg brata.“

Citati iz knjige „Bio sam srećan konj“:

„Kakva je civilizacija mog mokrinskog detinjstva? To je civilizacija 18. veka. Ja sam živeo u 18. veku. Voz za mene nije bi stvaran, voz je bio ono što noću čujemo, što zviždi. Konji su za mene bili stvarnost. Krave koje se vraćaju sa pašnjaka su moj život. Samo je taj voz bio iz 19. veka. Sentin taksi i kamioni kad su ono 1940. došli da donesu cement i čelične šipke za armirane betonske bunkere jesu moj 20. vek. Sve ostalo je iz 19. i 18. veka. Počevši od mog umivaonika. I on je iz 18. veka. Kad sam bio u Geteovoj kući u Frankfurtu bio sam ushićen, ta kuća je bila iz 18. veka, u njoj je Gete proveo detinjstvo! Tamo je sve bilo kao da sam ušao u neku mokrinsku kuću, deda Mladenovu, lepu, veliku, bogatu kuću, sa mnoštvom delova nameštaja, sa raznim hidrauličnim, nemotornim spravama. Pomislio sam – gle Getea, kanda je  u nekoj vezi sa starim Mokrinom iz mog detinjstva! A u stvari njegova rodna kuća bila je iz 18. veka.“

Čim uđeš u pozno detinjstvo i u svet odraslih ti si već zaboravio deo onog pakla, deo mračnih strahova i strašnih zabrana. Znači, samo dete oseća danteovsku trostruku viziju sveta. Samo u vremenu ranog detinjstva spojeno je opasno i lepo. Čim si razdvojio te dve stvari više nisi dete. Zato je detinjstvo najupečatljiviji doživljaj. Ono je potpun susret sa stvarnošću“

Deca vole kad nežive stvari oživljavaju. To znači, daj robota deci i deca će uživati. Deca više znaju o robotima nego mi odrasli. To mi je otkrio moj unuk Jova Topolac, lane, kad je imao tri godine. Deda, Pinokio je drveni robot! Pinokio robot? Čuj, Pinokio je robot! I stvarno jeste. Deca ga vole jer je to drveni robot koji je oživeo i kao robot postao human na kraju. To i jeste krajnji cilj robotike. Da se robot humanizuje. Isak Asimov, otac robotike, rekao je da će robot dobiti sve čovekove funkcije, prevazići čovekov intelekt i mišljenje, ali neće moći da se smeje. Biće strašno tužan. Zato ja kažem: najviše bih voleo da zasmejem ljude. Kad zasmejem publiku, kad zasmejem decu kao dečji govornik, dečji klovn, ja sam najsrećniji. Ja tada dajem deci ono što robot ne može da ima, a to je jedinstveno ljudsko osećanje radosti u životu. To je ono što sam rekao – da je dete stvor koji može da se raduje, može da se smeši, smeši se posle dve, tri nedelje čim se rodi. To je najčudnije. Ja gledam tu bebu, tek se rodilo pa već se smeši i raduje se. To je fantastično To je detinjstvo.“

Kao dete govorio sam pravim lalinskim govorom. Strašno sam se obradovao kad sam video mapu srpskih dijalekata i šumadijsko-vojvođanskih dijalekata. Tek tad sam razumeo da je naš lalinski govor srodan šumadijskom govoru. Pre nekoliko godina u prozi Mhajla Lalića pročitam ptice su na ogradi džedžale. Ja misio da se džedži samo u Mokrinu, a gle, džedže i u Crnoj Gori. U nekim krajevima govore gde stojiš, mi ne kažemo gde stanuješ nego gde sediš.“

„Zid do čijeg smo se vrha peli deli opančarevu avliju od avlije nemačkog kulturnog saveza – ‘Kulturbudna’. Kad Švabe slave Novi Godinu 31. decembra oni drže u kućerini veliki večeru.  Prethodne zime su jedne večeri dolazile našoj kući dve devojke da pozovu našeg oca, mlinskog knjigovođu i vođu sokola i delija da ih udostoji časti da dođe i večera sa njima. Nemice su mu rekle da će večera početi u sedam uveče na svetog Silvestera i da treba da ponese od kuće svoj beštek

(kašiku, viljušku i nož). Te smo večeri saznali detalj o Nemcima: kad te zovu na večeru moraš da poneseš svoju viljušku i kašiku.“

Knjiga Sveznanje je moj vršnjak. Mi smo je dobili 1936. Moj sadašnji primerak je datiran 1937. tako da ja i danas kad prelistavam Sveznanje prelistavam u stvari trajanje svog života. Mene je u toj knjizi privlačilo nekoliko izvora. Zastave na primer. Onda skeleti ili muskulatura. Prosto sam voleo da gledam pa to ti je! Zalepim se i gledam u svih dvesta deset koščica. Domaće životinje sam prepoznavao kao svoju svakodnevnu stvarnost. Patke, guske, konji, zečevi, kunići. Hiljadu puta smo braća i ja razgledali sve životinje, domaće i divlje. Mi smo uvek otvarali Sveznanje na slovo M da nađemo Mokrin, ali smo nalazili Mokrine u Hercegovini, i mokrice to su one bube što žive ispod cigala. Ali, Mokrina nije bilo i mi smo bili uvređeni što urednici Sveznanja stavili neka mesta sa tri hiljade stanovnika kao Metković, a nema našeg Mokrina koji ima blizu deset hilajda stanovnika!“

„Unoseći birane misli Marije Montesori u svoju knjigu saznao sam da za razliku od muškaraca, žene poseduju izvanredan dar za planiranje i organizaciju. Obično se misli da su glavni planeri u društvu muškarci, a to je zabluda. Ona i porodicu drži na okupu, neguje je, podiže.“

„Uvek sam pred nebom osećao jednu te istu stvar, a to je da ne znam tačno ko sam. Pred beskrajem neba imao sam iznenadno moćno osećanje da se smanjuje moje saznanje ko sam. Tačno znam da sam uvek povezivao nebo sa cvrčcima. Nikad nisam doživeo hladni sjaj zvezda kao tišinu, nego sam uvek doživljavao jedinstveno iskustvo. Zvezde trepere – i cvrčci trepere. U Mokrinu je zvezdano nebo lepše nego u gradovima, to se zna. Leti kad sam bio dete, stalno smo gledali Mlečni put. Sad kad sam ga gledao ovako sa trombom u očima, imam utisak da je pre šezdeset godina u Mlečnom putu bilo mnogo više zvezda nego danas. Gledao sam u zvezdano nebo i opet nisam znao ko sam.“

Preporuka
  • Ocena:
Sending
User Review
5 (8 votes)

Valentina Branković

Valentina je diplomirani bibliotekar i informatičar. Šesnaest godina radi sa knjigama i čitaocima. Zaposlena u Narodnoj biblioteci Srbije na poslovima katalogizacije serijskih publikacija u COBISS platformi.

Vaš komentar

Klikni ovde da bi postavio komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Preporuka

Ovo vredi znati o ishrani

Nastavimo zajedno samoobrazovanje!

Unesite email adresu za korisne porcije aktuelnog znanja!

Aktivni smo i na Fejsbuku!