Da li ste se nekada zapitali kako pamtimo ono što vidimo i doživimo? Da li naš svet i našu memoriju oblikuju lažna sećanja? Kako nam sećanja utiču na život?
U svom Ted govoru Elizabet Loftus priča nam o tome kako su naša sećanja nesavršena i kako ih menjamo svaki put kada se istog događaja opet prisetimo. Dobili smo i odličan primer da je naše pamćenje kao stranica na Vikipediji i kako isto kao stranica na Vikipediji može da se proizvoljno menja, kako od strane nas samih, tako i od drugih ljudi.
Ispod možete pogledati video i pročitati tekst na temu naše nepouzdane memorije.
Priča o Stivu Tajtusu.
Ekspert manipulacije pamćenja Elizabeth Loftus je radila na jednom pravnom slučaju u kom je učestvovao čovek koji se zvao Stiv Tajtus. Imao je 31 godinu, živeo u Sijetlu i bio je veren sa ljubavlju njegovog života.
Jedne večeri su Stiv i njegova verenica izašli u restoran. Na putu do kuće ih je zaustavio policajac. Tajtusov auto je ličio na jedan auto koji je ranije te večeri vozio čovek za kojeg se sumnjalo da je silovao jednu autostoperku. Tajtus je ličio na njega.
Policija ga je fotografisala i kasnije pokazala fotografiju žrtvi. Žena je rekla da je on najsličniji silovatelju. Pokrenut je proces, a kasnije je rekla da je potpuno sigurna da je to čovek koji je silovao. I tako je Tajtus osuđen.
Rekao je da je nevin, njegova porodica je vrištala na porotu, verenica se srušila na pod, a Tajtus je odveden u zatvor.
Tajtus je potpuno izgubio veru u pravni sistem, ali je ipak imao ideju. Pozvao je jednog novinara istraživača koji je pronašao pravog silovatelja. On je već imao 50 slučajeva silovanja iza sebe. Priznao je da je kriv i kada su te informacije predate sudiji, Tajtus je bio oslobođen.
Nakon toga, Tajtus je bio jako ogorčen. Izgubio je posao i verenicu, jer nije mogla da trpi njegov bes. Izgubio je celu ušteđevinu, pa je odlučio da pokrene parnicu protiv policije i drugih za koje je mislio da su odgovorni za njegovu patnju.
Elizabeth Loftus je pokušavala da utvrdi kako je žrtva došla od trenutka „Taj je najsličniji“ do „Potpuno sam sigurna da je to on“.
Istraživanja lažnih sećanja.
Elizabeth Loftus proučava lažna sećanja, jer, nažalost, Tajtus nije jedina osoba koja je osuđena zbog falične memorije.
Jedan projekat u SAD-u je prikupio informacije o 300 nevinih ljudi koji su osuđeni za zločine koje nisu počinili. Proveli su 10, 20, 30 godina u zatvoru, a onda je DNK testiranje dokazalo da su nevini. Kada su ti slučajevi analizirani, tri četvrtine njih je nastalo zbog netačnog pamćenja svedoka. Kako dolazi do netačnog pamćenja?
Mnogi ljudi veruju da pamćenje radi kao uređaj za snimanje. Samo snimimo informacije, prizovemo ih i pustimo kada želimo da odgovorimo na pitanja ili identifikujemo slike. Ovo nije istina.
Naša sećanja su konstruktivna i rekonstruktivna. Pamćenje funkcioniše kao stranica Vikipedije: možemo mu pristupiti i promeniti ga, ali to mogu i drugi ljudi.
Kako izgleda proces konstruktivnog pamćenja?
Elizabeth Loftus je eksperimentisala puštajući ljudima simulirane zločine i nesreće i kasnije im postavljala pitanja o tome čega se sećaju. U jednom eksperimentu je prikazana simulirana nesreća, gde su učesnici pitani koliko su brzo automobili išli kada su se sudarili.
Druga grupa ljudi je upitana koliko brzo su automobili išli kada su se razvalili. Kada je postavljeno pitanje u kome je korišćena reč „razvalili“, svedoci su govorili da su automobili išli brže; čak ih je takvo pitanje navelo da kažu da su videli razbijeno staklo na mestu nesreće, gde razbijenog stakla nije ni bilo.
U drugom istraživanju je prikazana simulirana nesreća gde je auto prošao kroz raskrsnicu sa „stop“ znakom, i kada je postavljeno pitanje koje ukazuje da je u pitanju bio trougao, a ne znak stop, mnogi svedoci su potvrdili da se sećaju da su videli trougao na raskrsnici, a ne „stop“ znak.
Međutim, da li bi iste greške prilikom prizivanja sećanja nastale kada bi učesnici bili podvrgnuti zaista stresnim događajima?
Učesnici nedavnog istraživanja su bili članovi američke vojske, koji su prolazili kroz užasan trening koji ih uči kako će im biti ako ikada postanu ratni zarobljenici. Vojnici su ispitivani na agresivan, neprijateljski i nasilan način 30 minuta, a kasnije je trebalo da identifikuju osobu koja je sprovodila ispitivanje.
Kada su im date sugestivne informacije koje navode na osobu koja ih nije ispitivala, mnogi od njih su pogrešno identifikovali svog ispitivača – čak su identifikovali nekoga ko nimalo ne liči na onog ‘pravog’.
Dakle, kada su ljudima date pogrešne informacije o nekom iskustvu kroz koje su možda prošli, to sećanje može se iskriviti, zatrovati ili promeniti.
Pogrešne informacije dobijamo ne samo kada smo navođeni u nekom ispitivanju, nego i kada razgovaramo sa drugim ljudima i pri tome često i nesvesno menjamo sećanja.
Recimo kada se pri razgovoru sa starim prijateljem prisećamo nekih dečijih nestašluka, često će doći do različitog prisećanja nekih događaja, no isto tako će sećanje jednog od prijatelja postati sećanje koja kao istinito prihvataju oba prijatelja.
Isto se dešava i kada vidimo medijski izveštaj o nekom događaju koji smo doživeli i pri tome se odjednom ‘setimo’ situacije drugačije nego do trenutka dok nismo videli izveštaj.
Moć psihoterapije.
Devedesetih godina su pacijenti odlazili na terapiju sa jednim problemom, a sa terapije izlazili sa drugim problemom i to su bila u pitanju ekstremna sećanja užasnih brutalizacija, ponekad satanističkih rituala, itd.
Jedna žena je otišla sa psihoterapije verujući da je pretrpela godine ritualističkih mučenja, gde je naterana na trudnoću i gde joj je beba isečena iz stomaka, iako nisu postojali bilo kakvi fizički dokazi koji bi potkrepili njenu priču.
Kada je Elizabeth Loftus počela da istražuje ove slučajeve pitala se odakle dolaze ova bizarna sećanja? Shvatila je da većina ovih situacija uključuje neku određenu vrstu psihoterapije.
Osmislila je neke eksperimente kako bi pokušala da prouči procese koji su se koristili u toj psihoterapiji i da shvati razvoj kristalno čistih lažnih sećanja.
U jednom od prvih eksperimenata je korišćena sugestija i usađeno je lažno sećanje, da se osoba, kad je bila dete sa pet ili šest godina, izgubila u tržnom centru. Bila je uplašena, plakala je. Na kraju ju je spasila starija osoba i vratila porodici. Ovo sećanje je uspelo da se usadi u umove oko četvrtine učesnika.
Pri narednom eksperimentu, istraživači su usadili lažno sećanje da se osoba kao dete skoro udavila i da je morao da joj pomogne spasilac. U trećem istraživanju su istraživači usadili lažno sećanje da se učesnicima kad su bili deca desilo nešto strašno, kao što je napad divlje životinje, i to su uspeli da urade kod čak oko polovine učesnika istraživanja.
A u istraživanju u Italiji je učesnicima usađeno lažno sećanje da je osoba, kao dete, bila svedok demonske zaposednutosti.
Ako se u naš um ubaci lažno sećanje, da li to ima dugoročnih posledica?
Da li lažno sećanje utiče na naše kasnije misli i naša kasnija ponašanja? Prvi eksperimentator na ovu temu je ubacio lažno sećanje u umove učesnika da su se kao deca razbolela jedući određenu hranu – tvrdo kuvana jaja, turšiju, sladoled od jagoda.
Kada su učesnicima eksperimenta ubačena ta sećanja, nisu više želeli da jedu tu hranu.
Međutim, lažna sećanja nisu obavezno loša ili neprijatna.
Ako se ubaci toplo, prijatno sećanje koje uključuje neku zdravu hranu, ljudi se mogu navesti da žele da jedu više te hrane.
Ova istraživanja pokazuju da se mogu ubaciti lažna sećanja i imati posledice na ponašanje mnogo vremena kasnije.
Kada bi trebalo da koristimo ovu tehnologiju uma?
Terapeuti ne mogu etički da ubacuju lažna sećanja u umove pacijenata, čak i kada bi to pacijentu pomoglo, ali ništa ne sprečava roditelja da ovo isproba na svom gojaznom tinejdžeru.
Kada je Elizabeth Loftus ovo javno rekla, to je stvorilo pobunu, jer je ispalo da zagovara roditelje da lažu svoju decu. A šta je sa time što roditelji pričaju deci da Deda Mraz postoji?
Da li bi radije imali gojazno dete sa dijabetesom i kraćim životnim vekom ili dete sa jednim lažnim sećanjem više?
Samo zato što nam neko nešto kaže sa poverenjem, mnogo detalja i mnogo emocija, ne mora da znači da se to zaista dogodilo. Ne možemo pouzdano razlikovati istinita od lažnih sećanja. Potrebni su nam nezavisni dokazi.
Ovo otkriće treba da nas učini tolerantnijim na svakodnevne greške u pamćenju koje činimo mi, a čine ih i naši prijatelji i porodica. Ovo otkriće je moglo da spase Stiva Tajtusa, čoveka čiju je celu budućnost oduzelo jedno lažno sećanje.
Vaš komentar