Piše: Ana Todorović-Radetić
Ljudski um neprestano stvara priče. Čim se rodimo, počinjemo da smišljamo priče o sebi, o tome gde pripadamo, šta nam se događa i šta sve to znači. Te priče, često nesvesne, počnu da upravljaju nama: oblikuju način na koji mislimo, utiču na izbore koje pravimo i, na kraju krajeva, usmeravaju tok naših života. Karl Gustav Jung, čuveni švajcarski psihijatar i psihoanalitičar, postavio je duboko pronicljivo pitanje na koje retko ko može odmah da odgovori: Po kom mitu zapravo živim?
Ovo pitanje nije samo filozofsko razmišljanje; spoznati odgovor na njega put je ka samospoznaji i ličnoj transformaciji. Po Jungu, mit je suštastvena istina, ne u spoljašnjem, fizičkom smislu, već u psihološkom i duhovnom. On je verovao da se ti mitovi nalaze u našem nesvesnom, da upravljaju našim ponašanjem i oblikuju naše sudbine. To su duboke, sveobuhvatne priče koje smo upili iz porodice, kulture i sopstvenih prošlih iskustava. Kako je i sam Jung objasnio:
„Svi mi živimo jedan mit, ali vrlo malo ljudi zna koji je to mit. A trebalo bi da znate koji je vaš mit, jer on može biti tragedija, a možda to ne želite.“
Treba imati na umu da ovde nije reč o starogrčkim mitovima ili bajkama, već o ličnim narativima koji diktiraju kako tumačimo događaje i komuniciramo sa svetom. Možemo da zamislimo, na primer, nekoga ko veruje da je svet neprijateljsko, takmičarsko mesto gde samo najjači preživljavaju. Ta osoba živi mit ratnika. Svaka interakcija sa ljudima se doživljava kao bitka, a njihov život je definisan stalnom borbom i sveprisutnim osećajem pretnje.
Nasuprot tome, neko ko veruje da ljubav pobeđuje sve živi mit romantičara. Njihovi izbori su vođeni težnjom za ljubavlju i vezom, a njihova sreća zavisi od prisustva romantičnog partnera. Ovakvi mitovi predstavljaju viziju sveta kroz koju procesuiramo ono što nam se događa.
Svi mi sebi stalno pričamo priče. Neke su očigledne, poput narativa koje svesno konstruišemo o dostignućima i neuspesima. Ali mnoge deluju kao suptilni nesvesni šapati u pozadini našeg uma, utičući na naše izbore i oblikujući naša iskustva. Upravo ovi unutrašnji narativi definišu putanju naših života. I još nešto, iako deluju izuzetno stvarno, često su izmišljotine našeg sopstvenog uma.
Brene Braun , profesor i istraživač na Univerzitetu Hjuston, koja je objavila veliki broj radova o ranjivosti, hrabrosti, sramoti i stidu, naglašava opasnost priča koje sami sebi pričamo. Ona tvrdi da ovi unutrašnji narativi mogu biti štetniji od bilo koje spoljašnje kritike ili prepreke. Oni postaju samoispunjavajuća proročanstva koja oblikuju naše percepcije i utiču na naše postupke na načine koji pojačavaju naša negativna uverenja.
Priče koje sebi pričamo stvaraju našu stvarnost
Ako verujete da niste dovoljno vredni, na primer, vaš mozak će se fokusirati na slučajeve odbacivanja, zanemarujući slučajeve prihvatanja i povezanosti. Mitovi koje živimo utiču na svaki aspekt našeg života: kako se osećamo, kako mislimo i kako se ponašamo. Možda ćemo slediti određeni karijerni put zato što se poklapa sa društvenim mitom o uspehu, a da ne razmotrimo da li se on zaista poklapa sa našim sopstvenim vrednostima i željama. Možda ćemo juriti za materijalnim stvarima ili društvenim statusom verujući da će nam doneti sreću, da bismo na kraju shvatili da se osećamo prazno i neispunjeno.
Filtriramo sve što dovodi u pitanje naše osnovno uverenje, dodatno učvršćujući mit. Većina nas nije svesna mitova koje živimo. Jednostavno reagujemo na život na osnovu skrivenih uverenja, želja i subjektivnih pogleda na svet. Kao što je Jung jednom rekao svoju čuvenu misao: Dok ne učinite nesvesno svesnim, ono će upravljati vašim životom, a vi ćete to nazivati sudbinom. Tako ćemo i mi nastaviti da živimo po našem nesvesnom narativu, sve dok se ne zapitamo po kom mitu živimo i ne rešimo da ponovo napišemo mit koji bi nam pomogao da stvorimo život koji je istinski u skladu sa našim autentičnim bićem.
To je proces koji terapeuti često zovu “reframing” (promena okvira sagledavanja). Reframing podrazumeva da se štetna ili ograničavajuća priča sagleda iz novog ugla i dobije drugačije, konstruktivnije značenje.
Jung je govorio da dugo nije bio svestan da je njegov život vodio jedan mit. A čak i da je znao da takav mit postoji, ne bi umeo da prepozna kakva je to priča, skrivena od njegove svesti, zapravo oblikovala njegove odluke i određivala pravac njegovog života. Kada je to uvideo, učinio je ono što mu se činilo jedinim prirodnim: odlučio je da upozna sopstveni mit i smatrao je to svojim najvažnijim zadatkom od svih zadataka.
Džozef Kembel, takođe, jedan od najznačajnijih američkih mitologa i proučavalaca uporedne religije, imao je ogroman uticaj na razumevanje mita u savremenom dobu. Pokazao je da mitovi nisu zastarele priče iz prošlosti, već živi obrasci ljudskog iskustva koji oblikuju način na koji razumemo sebe, krize kroz koje prolazimo i smisao sopstvenog života. Njegov koncept „putovanja junaka“ povezao je mitologiju, psihologiju i savremenu kulturu, nudeći univerzalnu mapu lične transformacije − od poziva i iskušenja, preko unutrašnje promene, do povratka u svet sa novim uvidom.
Mnogi ljudi izbegavaju da odgovore na pitanje po kom mitu žive, jer je često neprijatno i zahteva od nas da se suočimo sa našim ranama, strahovima i ograničavajućim uverenjima.
Najčešći mitovi po kojima živimo
Mit ratnika
U osnovi ovog mita nalazi se pretpostavka da je svet opasno mesto i da se opstanak obezbeđuje neprekidnom budnošću i snagom. Psihički sistem tada ostaje u stanju stalne pripravnosti, a posao, odnosi i porodična dinamika doživljavaju se kao polja borbe. Čak i kada spoljašnja pretnja izostane, unutrašnja napetost ostaje, jer je psiha organizovana oko ideje sukoba. Cena ovog mita često je hronični stres, iscrpljenost i usamljenost, jer se svet posmatra pre kao neprijatelj nego kao prostor odnosa.
U psihološkom smislu, ovaj obrazac je povezan sa hronično povišenim stresnim odgovorom („alostatsko opterećenje“), u kojem telo i um ostaju „na oprezu“, čak i kada realna opasnost ne postoji (Brus Mekjuen, 1998).
Jungovski gledano, reč je o snažnoj identifikaciji sa arhetipom Heroja, uz potiskivanje ranjivosti, što dugoročno iscrpljuje ličnost.
Mit romantičara
Ovaj mit ne vidi svet kao bojno polje, već kao prazninu koja se može ispuniti ljubavlju. Sopstvena celovitost tada se projektuje na drugog: na idealnog partnera, na odnos koji bi trebalo da donese smisao, spasenje ili ispunjenje. Život se često odlaže dok se ne pojavi „prava“ osoba; emocionalni život osciluje u skladu sa odnosima, a samoća se doživljava kao pretnja identitetu. Uobičajena posledica je gubitak unutrašnjeg centra.
Istraživanja vezanosti pokazuju da ovakav obrazac često prati nesigurna privrženost, gde se osećaj sigurnosti i vrednosti previše oslanja na prisustvo druge osobe (Džon Bolbi, 1988).
U jungovskom jeziku, reč je o projekciji unutrašnjih aspekata ličnosti na partnera, umesto njihovog postupnog razvoja iznutra.
Mit spasitelja
U ovom mitu se vrednost sopstva gradi kroz pomaganje drugima. Pojavljuje se sklonost ka preuzimanju tuđih problema, uz teškoću u postavljanju granica i osećaj krivice kada se kaže „ne“. Iza prividne nesebičnosti neretko stoji nesvesna potreba da se sopstvena vrednost potvrdi kroz tuđu zavisnost. Cena toga su iscrpljenost i često potisnuta ljutnja, jer se sopstvo stalno odriče u korist drugih.
U savremenoj psihoterapiji ovaj obrazac se opisuje kroz šemu „samopožrtvovanja“, gde se sopstvene potrebe hronično potiskuju radi očuvanja odnosa (Džefri Jang i saradnici, 2003).
Jung bi rekao da je ovde reč o „inflaciji“ negovateljske uloge, koja bez granica često prelazi u senku kontrole i nezadovoljstva.
Mit žrtve
Mit žrtve organizuje psihu oko ideje da se život događa spolja i da lična moć ima malo ili nimalo uticaja na tok događaja. Tada se javljaju osećaji nepravde, bespomoćnosti i ponavljanje istih obrazaca „loše sreće“, uz stalno traženje uzroka u spoljašnjim krivcima. Dugoročno, ovaj mit vodi u stagnaciju i ogorčenost, jer energija ostaje vezana za povrede umesto da se preobrazi u delovanje.
Psihološka istraživanja ovaj obrazac povezuju sa „naučenom bespomoćnošću“ − stanjem u kojem osoba prestaje da veruje da njeni postupci mogu napraviti razliku (Martin Seligman, 1975).
U analitičkom smislu, ego ostaje vezan za pasivnu poziciju, što otežava lični razvoj i promenu (Karl Gustav Jung).
Mit perfekcioniste
Perfekcionistički mit počiva na uverenju da vrednost zavisi od besprekornosti. Njegovo središte je unutrašnji sudija koji stalno pomera granicu „dovoljno dobrog“. Strah od greške vodi u odlaganje, a ponekad i u potpunu paralizu.
Posledica nije samo umor, već i gubitak radosti, jer se svaki čin meri prema idealu koji je po svojoj prirodi nedostižan.
Psihološka istraživanja razlikuju zdravu težnju ka kvalitetu od maladaptivnog perfekcionizma, koji je povezan sa anksioznošću i širim psihološkim tegobama (Rendi Frost i saradnici, 1990).
Dodatno, posebno je rizičan „socijalno propisani perfekcionizam“, gde osoba veruje da drugi zahtevaju besprekornost. (Pol Hjuit i Gordon Flet, 1991).
Mit večitog učenika / tragaoca
Ovaj mit drži život u stanju večite pripreme: uvek je potrebno još znanja, još uvida, još potvrda da je „pravo vreme“. Učenje često postaje zamena za primenu, a sadašnji trenutak se doživljava kao privremen. Cena ovog mita nisu dramatični padovi, već propuštanje života i odlaganje sopstvenog izbora.
Razvojna psihologija ovakav obrazac povezuje sa produženom fazom traženja identiteta, u kojoj potraga i priprema zamenjuju odluke i delovanje (Erik Erikson, 1968).
U jungovskom smislu, individucija ostaje „u glavi“ i u simbolima, bez potpunog ukorenjivanja u stvarni život (Karl Gustav Jung).
Mit buntovnika
Mit buntovnika gradi identitet kroz otpor. Sopstvo se određuje prvenstveno kroz ono čemu se suprotstavlja: autoritetima, normama, „drugima“. Bunt može imati vitalnu, oslobađajuću funkciju, ali kada postane trajni identitet, energija se troši na negaciju, a ne na stvaranje. Tada se često pojavljuje gubitak pravca, jer „protiv“ ostaje jače od „za“.
U psihodinamskom smislu, ovakav identitet često ostaje vezan za nerešeni odnos prema autoritetu: autoritet se ne integriše, već se stalno negira (psihodinamska tradicija).
Jung bi ovde govorio o snažnoj identifikaciji sa senkom, bez njenog svesnog uključivanja u celinu ličnosti. (Karl Gustav Jung).
Mit uspeha (društveni mit)
Savremeni kolektiv snažno podupire mit prema kojem vrednost zavisi od postignuća, statusa i posedovanja. Ciljevi se stalno pomeraju, poređenje sa drugima postaje neizbežno, a osećaj praznine se javlja upravo onda kada su spoljašnji kriterijumi ispunjeni. U raskoraku između spoljašnjeg priznanja i unutrašnjeg smisla otkriva se jedna od najdubljih kriza savremenog čoveka.
Istraživanja motivacije pokazuju da ciljevi zasnovani pretežno na spoljašnjim nagradama (novac, status, imidž) ređe donose trajno blagostanje od ciljeva koji su u skladu sa ličnim vrednostima i intrinzičnom motivacijom (Ričard Rajan i Edvard Desi, 2000).
Upravo u tom raskoraku postaje razumljiva savremena potraga za unutrašnjim kompasom, poput koncepta ikigaija. https://www.prevodioci.co.rs/blog/ikigai-individualna-online-radionica-otkrivanja-tvoje-svrhe/
Kako mit postaje vidljiv
Svi ovi mitovi deluju nesvesno, ali upravljaju životom s velikom doslednošću. Postaju vidljivi tek kada se ponavljajući obrasci sagledaju kao simboli, a ne kao slučajnosti. U tom trenutku mit prestaje da bude sudbina i postaje materijal za svesni rad na sopstvu.
Napomena o izvorima i ograničenjima
Ovaj pregled oslanja se na jungovsku analitičku psihologiju i individualni način razumevanja arhetipova, kompleksa i nesvesnih narativa.
Važno je naglasiti da ova lista nije sveobuhvatna niti „konačna mapa“ ljudskih mitova. Ona predstavlja praktičnu selekciju čestih obrazaca koji se u iskustvu i literaturi često pojavljuju, ali se u stvarnom životu mitovi mešaju, preklapaju i menjaju kroz vreme; pored navedenih postoje i mnogi drugi, poput mita napuštenog deteta, siročeta, mučenika, spasitelja, heroja, vladara/kontrolora, večite žrtve, perfekcioniste, večitog učenika ili tragaoca, buntovnika, proroka, genija, umetnika-patnika, hedoniste, deteta-čuda, cinika, lojalnog naslednika, žrtvovanog poziva, večitog čekanja, sudbinske ljubavi, kosmičke pravde, kao i brojnih drugih varijanti koje zavise od kulture, porodične istorije i lične biografije.
Umesto zaključka
Mitovi koje živimo najčešće ostaju nevidljivi upravo zato što deluju iznutra, iz nesvesnog dela naše ličnosti. Onog trenutka kada ih osvestimo, prestaju da budu neupitna sudbina i postaju materijal za izbor, odgovornost i promenu. U tom smislu, korisno je obratiti pažnju na obrasce koji se uporno ponavljaju: u odnosima, odlukama i emocionalnim reakcijama, jer upravo oni najčešće odaju mit koji je na delu.
I zato pitanje koje zaista menja našu sudbinu glasi: po kom mitu zapravo živimo?
Vaš komentar