Nemojte da se kajete zbog kajanja

Naučeni smo da živimo život bez kajanja. Ali zašto? Zar to nije sastavni deo života koji treba da nas nauči nekim važnim lekcijama?

Glupe odluke i kajanje

Džoni Dep se 1990. godine verio sa Vinonom Rajder i na svom desnom ramenu je istetovirao „Vinona zauvek“. Tri godine kasnije su raskinuli i on je uradio malu prepravku. Sad mu na ramenu piše „Wino forever„ („zauvek pijandura“).

Čak 25% Amerikanaca između 16. i 50. godine ima tetovažu. Mnogi koji su se tetovirali od 17. do 23. godine su zažalili zbog toga dok su napunili 30.

Mnogi od nas se tokom života ponose što se ne kaju ni zbog čega. Mada, hteli mi to da priznamo ili ne, sigurno je bilo i biće situacija kada smo mnogo pogrešili i kada smo doneli neku zaista glupu odluku. Tada smo se uvek tešili kako smo doneli najbolji izbor u skladu sa svojom ličnošću i informacijama koje smo imali. Opravdavamo se da tada nismo umeli bolje i trudimo se da iz toga naučimo lekciju. To nas je sve i dovelo do mesta gde smo sada. Da nas neko pita, većina nas bi odgovorila da ništa od toga ne bismo menjali.

Naša kultura nam govori da je razmišljanje o događajima iz prošlosti potpuno gubljenje vremena i da bi uvek trebalo da gledamo napred, a ne nazad, i da je jedna od najboljih stvari težnja ka životu bez kajanja.

Ta ideja je lepo sročena u ovom citatu:

„Niko se ne obazire na ono čemu nema leka: šta je bilo, bilo je“.

Ovo isprva deluje kao filozofija vredna divljenja, nešto što bismo svi odmah prihvatili… Ali ovo je izgovorila Ledi Makbet dok je govorila svom mužu da prestane da bude šonja, jer se oseća loše zato što ubija ljude.

Nesposobnost osećanja kajanja je jedna od dijagnostičkih osobina sociopata. Takođe je i karakteristika nekih moždanih oštećenja. Dakle, izgleda da osobe sa oštećenjima na čeonom režnju mozga ne mogu da osećaju kajanje suočeni čak i sa najlošijim odlukama.

U stvari, ako želimo da živimo bez kajanja, postoji opcija – zove se lobotomija. Ali ako želimo u potpunosti da funkcionišemo kao ljudsko biće, da budemo humani, moramo da naučimo da živimo sa kajanjem, a ne bez njega.

Šta je kajanje?

Kajanje je osećanje koje doživljavamo kada mislimo da bi naša trenutna situacija mogla biti bolja ili srećnija da smo u prošlosti nešto uradili drugačije.

Kajanje zahteva dve stvari:

• Sposobnost – jer prvo treba da donesemo odluku.
• Maštu – jer moramo da zamislimo da nešto činimo drugačije, a onda da tu zamisao prenesemo u sadašnjost i zamislimo kako bi se stvari odvijale.

Zapravo, što imamo više sposobnosti i mašte u odnosu na određeno kajanje, to će ono biti intenzivnije.

Na primer, recimo da idemo na venčanje najboljeg prijatelja i dok pokušavamo da stignemo na aerodrom, zaglavimo se u saobraćaju i na kraju stižemo na terminal, ali propuštamo let.

U toj situaciji ćemo se više kajati ako smo propustili let za 3 minuta, nego da smo ga propustili za 20 min. Zašto?

Ako propustimo let za 3 minuta lako je zamisliti da smo mogli da donesemo drugačije odluke koje bi dovele do boljeg ishoda. „Trebalo je da idem preko mosta,a ne kroz tunel“, „Trebalo je da prođem kroz ono žuto svetlo.“ Ovo su klasični uslovi za stvaranje kajanja.

Kajemo se kad mislimo da smo odgovorni za odluku koja je ispala loša, ali zamalo da je bila dobra.

Zbog čega se najviše kajemo?

Kajanje možemo iskusiti zbog mnogo različitih stvari. Većina onoga što znamo o kajanju dolazi nam iz domena bihejvioralne ekonomije. Postoji opširna literatura o potrošačkim i finansijskim odlukama i kajanjima u vezi s njima – kajanje kupca.

Konačno je nekim istraživačima palo na pamet da razmisle šta je to zbog čega se u životu najviše kajemo. Evo šest stvari zbog kojih se najviše kajemo:

1. Obrazovanje – čak 32% svih naših kajanja se odnose na odluke koje smo doneli u vezi sa obrazovanjem. Hteli bismo da smo obrazovaniji. Voleli bismo da je ono koje imamo bolje iskorišćeno. Žalimo što nismo studirali nešto drugo.
2. Karijera – 22 % svih naših kajanja se odnosi na odluke koje smo doneli u vezi sa karijerom. Žao nam je što nismo prihvatili drugi posao. Žalimo što smo dali otkaz i otišli na gore radno mesto. Hteli smo da pokrenemo svoj biznis, ali nismo imali hrabrosti.
3. Ljubav – 15% kajanja dolazi iz pogrešnih odluka o ljubavi. Žao nam je što smo se ružno ponašali prema partneru, pa nas je napustio. Kajemo se jer smo odabrali pogrešnu osobu.
4. Roditeljstvo – Na ovo se odnosi 10% kajanja. Pitamo se gde smo zakazali kao roditelji. Žao nam je što ne provodimo dovoljno vremena sa decom.
5. Različite odluke i izbori u vezi sa sobom (5,47%).
6. Način na koji provodimo slobodno vreme ili preciznije, kako ne koristimo dobro naše slobodno vreme (2,55%).

Ostali razlozi odnose se na novac, druge porodične stvari (pored ljubavi i roditeljstva), zdravlje, prijatelje, duhovnost i zajednicu.

O kajanju najviše znamo iz studija o finansijama. Ali kad pogledamo generalno za čim ljudi žale, finansijske odluke se čak i ne nalaze na listi. One obuhvataju manje od 3% naših ukupnih kajanja.

Faze kajanja

Kakvo je iskustvo kajanja u vezi sa stvarima do kojih nam je zaista stalo i zbog kojih osećamo duboko kajanje? Svi znamo da je osećaj užasan. Kajanje izaziva grozan osećaj na četiri specifična i dosledna načina:

1. Poricanje

Prva komponenta kajanja je poricanje. Tada je stalno u našoj glavi samo jedna misao, kao što je „Neka nestane!“ Ovo je neverovatno primitivan emocionalni odgovor. Nalazi se na istom nivou sa rečenicom: „Hoću moju mamu!“ Mi u ovom stanju ne pokušavamo da rešimo problem, ne pokušavamo da razumemo kako je on nastao. Samo želimo da on nestane.

2. Zbunjenost

Druga karakteristika kajanja je osećaj zbunjenosti. Pitamo se: „Kako sam mogao to da uradim? O čemu sam razmišljao?“ To je osećaj otuđenosti od dela sebe koji je doneo odluku zbog koje se kajemo. Ne možemo da se poistovetimo s tim delom. Ne razumemo ga, a pogotovo nemamo saosećanja za taj deo.

3. Želja za samokažnjavanjem

Treća karakteristika kajanja je intenzivna želja da sami sebe kaznimo. Zbog toga, suočeni sa kajanjem, uporno govorimo: „Trebalo je da lupim šamar sebi.“

4. Perservacija

Četvrta karakteristika kajanja je da ima osobinu perseveracije. Perseveracija znači opsesivno i ponavljano fokusiranje na jednu te istu stvar. Efekat perseveracije je praktično beskonačno ponavljanje ove prve tri komponente. Onda u našim mislima ponavljamo rečenicu: „Neka nestane! Neka nestane! Neka nestane! Neka nestane!“

Problem suočavanja

Ovo je veoma bolno iskustvo, pogotovo zato što smo naviknuti da ne moramo da se suočavamo sa surovom realnošću. Mislimo da problem možemo rešiti novcem ili tehnologijom – možemo da poništimo i izbrišemo prijatelje i prestanemo da ih pratimo.

Problem je u tome što se u životu dese neke stvari koje očajnički želimo da promenimo, a ne možemo. Ponekad, umesto opcije „poništi“ (undo), poništene su nam opcije. Za one koji su perfekcionisti i koji vole da kontrolišu ovo je veoma teško, jer sve žele da urade sami i onako kako treba.

Intenzitet i upornost s kojima doživljavamo ove emocionalne komponente kajanja mogu da variraju u zavisnosti od povoda kajanja.

Na primer, dugme „Reply to all“ (Odgovori svima) je neverovatno podmukla tehnološka inovacija, jer sa njom možemo doživeti čitav spektar kajanja. Možemo slučajno stisnuti „odgovori svima“ u e-mailu i uništiti neki odnos brzinom svetlosti ili doživeti užasno sraman dan na poslu (ili možda doživeti poslednji dan na poslu).

A ovo nije ni blizu zaista dubokih životnih kajanja, jer ponekad donosimo odluke koje imaju bespovratne i užasne posledice, bilo po naše zdravlje, sreću ili posao drugih, a u najgorem slučaju čak i po njihove živote. Takva kajanja su užasno bolna i dugotrajna. Čak i glupa kajanja zbog „odgovori svima“ mogu nas držati u izjedajućoj agoniji danima.

Kako bi trebalo da živimo sa kajanjem?

Postoje tri stvari koje nam mogu pomoći da se pomirimo sa kajanjem:

1. Univerzalnost kajanja

Ako guglamo „kajanje“ i „tetovaža“ dobićemo 11,5 miliona rezultata. Američka Komisija za hranu i lekove procenjuje da od svih Amerikanaca koji su se tetovirali, 17% njih se kaje zbog toga. Biće vam lakše kad znate da niste sam sa tim osećajem.

2. Smejmo se sami sebi

Drugi način da se pomirimo s kajanjem je da se smejemo sami sebi. Možda ovo izgleda kao grub i površan predlog kada se radi o dubljim kajanjima, ali svi mi koji smo iskusili kajanje koje sadrži istinski bol i tugu, razumemo da humor, čak i crni humor, igra važnu ulogu u pomaganju da preživimo. Humor spaja polove naših života (pozitivni i negativni) i šalje životnu energiju nazad u nas.

3. Vreme leči sve

Treći način na koji se možemo pomiriti s kajanjem je prolazak vremena, koje, kao što znamo, leči sve rane.

Neka od naših kajanja nisu toliko ružna kao što mislimo. Najvažnija lekcija koju kajanje može da nas nauči je i najvažnija lekcija kojom nas uči život. Ako imamo ciljeve i snove i želimo da damo najbolje od sebe i ako volimo ljude i ne želimo da ih povredimo ili izgubimo, trebalo bi da osećamo bol kada nešto nije u redu. Poenta nije živeti bez kajanja. Poenta je da ne mrzimo sebe zato što se kajemo.

Moramo naučiti da volimo pogrešne, nesavršene stvari koje činimo i da oprostimo sebi zbog toga. Kajanje nas ne podseća na ono što smo uradili loše. Podseća nas da znamo da možemo bolje.

Da li se i vi zbog nečega kajete? Kako se nosite sa tim?

Izvor