Psihologija

Šta je Kapgrasov sindrom (iluzija dvojnika)

anima-i-animus

Kapgrasov sindrom je dobio naziv po Džozefu Kapgrasu, francuskom psihijatru koji ga je sa svojim kolegom Rebul-Lašaom prvi put opisao 1923. godine, prvobitno ga nazvavši „iluzija dvojnika“. Reč je o psihološkom poremećaju kod kog obolela osoba čvrsto veruje da su njoj bliske osobe zamenjene dvojnicima.

Najčešće se javlja kao dominantan ili jedan od simptoma u sklopu afektivnog, psihoorganskog ili shizofrenog poremećaja, a život osoba koje boluju od ovog sindroma često se upoređuje sa horor filmovima. Kapgrasov sindrom spada u retke poremećaje i teško se dijagnostikuje. Njegova priroda još uvek nije dovoljno rasvetljena i ima puno nedoumica o njegovom poreklu i manifestacijama, kao i u pogledu njegovog lečenja. Međutim, zahvaljujući višedecenijskim iscrpnim istraživanjima, nauka je uspela da dođe do nekih saznanja.

Simptomi Kapgrasovog sindroma

Kapgrasov sindrom predstavlja sadržajni poremećaj mišljenja koji se odlikuje pogrešnim prepoznavanjem bliskih osoba i tvrdokornim, čvrstim ubeđenjem da se u telu bliske osobe krije neko drugi, njegov dvojnik. Najpre se javlja kao ubeđenje da je samo jedna bliska osoba „zamenjena“, a nakon izvesnog vremena stanje postaje složenije, tako da se kasniji tok bolesti odlikuje pogoršanjem, a oboleli počinje da veruje da su i ostali članovi njene porodice, kao i bliski prijatelji „zamenjeni dvojnicima“.

Kod ovog sindroma simptomi se ispoljavaju na planu mišljenja i ponašanja, ali za razliku od većine psiholoških poremećaja, oni se odnose samo na osobu za koju pacijent veruje da je „dvojnik“. U najvećem broju slučajeva to je član porodice, na primer bračni partner ili roditelji. Tako su simptomi Kapgrasovog sindroma frustrirajući i zbunjujući za obolelog, a u isto vreme su nejasni i uznemirujući za njegovu porodicu.

Kada se pojavi poremećaj, nastaju i brojni problemi koji ometaju normalno funkcionisanje porodice. Bolesna osoba često ulazi u sukob sa ljudima iz neposrednog okruženja i to obično onda kada oni pokušaju da joj ukažu na to šta je realno a šta ne. U odnosima sa ostalim ljudima iz svoje okoline, „Kapgrasovci“ najčešće nemaju problema.

Vremenom, kod osobe obolele od Kapgrasovog sindroma smetnje i problemi postaju složeniji jer se doživljaj zamene identiteta postepeno širi i na druge članove porodice i sve je više ljudi koje oboleli doživljava kao „dvojnike“. Teškoće u odnosima i funkcionisanju, kao i nemoć okoline da obolelog razuveri i da ga suoči sa realnošću, bivaju jedan od povoda za obraćanje psihijatru.

Na emocionalnom planu oboleli doživljava snažnu traumu i emocionalni bol, jer „osoba koja je njemu bliska biva zamenjena potpunim strancem“. Usled ovakvog doživljaja javlja se čitav niz negativnih emocija koje se teško kanališu zbog svog inteziteta, te odaju sliku paranoidnog poremećaja gde postoji i rizik od suicida. Doživljaj zamene identiteta dragih i značajnih osoba kod obolelih izaziva snažnu uznemirenost i anksioznost te se usled takvog stanja često povlače i osamljuju.

Ponekad obolela osoba  biva opsednuta „oslobođenjem“ i uporna u svom nastojanju da traga za stvarnom osobom koju je „dvojnik“ oteo, uklonio. Ovo je izvor snažnog stresa i ljutnje, što može  dovesti i do konflikta.

Nekoliko primera različitih oblika Kapgrasovog sindroma

Jedan muškarac starosti 59 godina, koji je već nekoliko godina imao smetnje  u govoru i bio je opsednut ličnom higijenom, uz povišen nemir i napetost počeo je da vidi i doživljava svoju suprugu kao „dvojnika“, kao nekog ko samo izgleda kao njegova supruga. Ovakav doživljaj javio se jer se ona  njemu obraćala na „sumnjiv“ način. Iz tog razloga ovaj pacijent je utrošio dosta svoga vremena i energije tragajući za suprugom koja je nestala. Inače, u komunikaciji sa suprugom i okolinom ovaj muškarac nije ispoljavao ljutito i agresivno ponašanje. U odnosu na ostale ljude, nije imao nikakve probleme u vezi prepoznavanja.

Jedna majka je verovala da je njeno dete oteto i zamenjeno od strane službe za zaštitu dece sa detetom koje je „osiromašeno“. Majci je dijagnostikovan Kapgrasov sindrom te ni nakon bolničkog lečenja psihofarmakoterapijom nije bilo moguće uveriti je u identitet njenog deteta, koje je inače tokom lečenja majke bilo udaljeno od nje i zbrinuto zbog zabrinutosti za njegovu bezbednost. Zanimljivo je da je kod Kapgrasovog sindroma najčešći poremećaj doživljaja identiteta supružnika ili roditelja, a vrlo retko se dešava da poremećaj uključuje dete. Ali se ipak dešava, kao što pokazuje ovaj primer.

Još jedan poznat primer Kapgrasovog sindroma je čovek koji nije mogao da prepozna svoje roditelje kada se nađe sa njima licem u lice. Tada je sumnjao da su zamenjeni dvojnicima, dok u situacijama kada razgovara sa njima preko telefona nije imao smetnji i sumnji u njihov identitet. U ovom slučaju je utvrđeno da je reč o organskom oštećenju u regiji nervnog sistema koja se odnosi na vizuelizaciju i prepoznavanje lica, dok je sposobnost prepoznavanja auditivnih stimulusa ostala očuvana.

Uzroci Kapgrasovog sindroma

Etiologija Kapgrasovog  sindroma je još uvek nepoznata. Ne postoje podaci i saznanja koja mogu nedvosmisleno da tvrde da je neki konkretan činilac okidač za pojavu ovog poremećaja. Ipak, na osnovu dosadašnjih istraživanja utvrđeno je da je za razvoj Kapgrasovog sindroma ključna neurobiološka osnova.

Po jednoj teoriji uzrok je oštećenje mozga, najčešće usled fizičke povrede. U svetlu ove teorije je i podatak da su traumatske lezije u mozgu dijagnostikovane kod jedne trećine od ukupnog broja osoba sa Kapgrasovim sindromom.

Druga teorija navodi da je poreklo ovog sindroma isto kao i kod Alchajmerove bolesti i demencije i da su u njihovoj osnovi isti uzroci, jer se kod svih ovih bolesti menja način na koji osoba doživljava svet oko sebe uz opadanje memorijskih sposobnosti.

Nije nađena veza između pola i ovog poremećaja, ali statistika kaže da žene češće obolevaju od Kapgrasovog sindroma i to u najvećem broju slučajeva u poznim godinama. Kod mlađe populacije simptomi Kapgrasovog sindroma se najčešće javljaju u sklopu nekih psihijatrijskih bolesti.

Psihijatrijska istraživanja Kapgrasovog sindroma

U istraživanju  iz 2015.godine koje je objavljeno u časopisu „Žurnal psihijatrijske prakse“ navedeno je da smanjene ili minimalne aktivnosti tiroidne žlezde mogu doprineti nastanku Kapgrasovog sindroma. Hipotireodizam je povezan sa nekim psihijatrijskim stanjima, a u najvećem broju slučajeva sa depresijom i oštećenjima kognitivnih regija centralnog nervnog sistema. Kod oko 5-10 procenata pacijenata  sa dijagnozom hipotireodizma može da se javi neki oblik nespecifičnih  psihoza, a do sada je zabeležen i izvestan (mali) broj slučajeva sa simptomatologijom Kapgrasovog sindroma. U ovoj studiji se navodi da je patofiziologija Kapgrasovog sindroma i dalje nejasna, ali da se da pretpostaviti povezanost nivoa hormona štitaste žlezde i ovog sindroma.

Dr Kerol Berman, psihijatar sa Univerziteta u Njujorku, koja je istraživala ovaj poremećaj, smatra da je Kapgrasov sindrom izazvan fiziološkim stanjem mozga. Uz pomoć kompjuterskog tomografa (CT) nađeno je da je kod osoba koje boluju od shizofrenije i Kapgrasovog sindroma prisutna veća aktivnost zadnjeg dela mozga u odnosu na prednji. Ovo je značajno otkriće, ali i pored toga, diferencijalna dijagnoza se još uvek ne može postaviti samo klinički. Kerol Berman veruje da rezultati dobijeni u ispitivanjima ovog sindroma mogu pomoći u postupku lečenja. Po njoj, kada se pravilno dijagnostikuje i leči, ovaj sindrom ima dobru prognozu.  Međutim, ona ističe da danas u čitavom svetu postoji svega nekoliko stručnjaka za lečenje Kapgrasovog sindroma.

zamena dentiteta bliske osobe

Lečenje Kapgrasovog sindroma

Trenutno ne postoji standardan tretman za lečenje Kapgrasovog sindroma. Neophodno je uraditi još puno istraživanja kako bi se bolje upoznali priroda ovog poremećaja i njegovi uzroci, na osnovu čega bi se odredio najefikasniji tretman za osobe pogođene ovim sindromom.

U nekim slučajevima, lečenje osnovnog oboljenja može ublažiti ili otkloniti simptome Kapgrasovog sindroma, kao na primer kod Alchajmerove bolesti. U takvoj praksi, kada se Kapgrasov sindrom javlja uz primarnu bolest poput Alchajmerove bolesti ili uz neki od oblika demencije, tretman može da uključuje antipsihotike, vežbanje i očuvanje memorije, kao i medikamente za očuvanje fizioloških kapaciteta nervnog sistema.

U suštini, kod nekih obolelih nikada ne dođe do potpunog oporavka, ali se uz dosta razumevanja i strpljenja porodice, kao i uz psihoterapijski tretman, može postići ublažavanje stanja anksioznosti i straha, kao glavnih pratećih manifestacija Kapgrasovog sindroma.

Ponekad se koristi terapija prihvatanja i saglašavanja, odnosno potvrđivanja. Kod ove terapije, u fokusu je osoba koja prihvata pogrešnu identifikaciju dvojnika, a sve sa ciljem da se ublaže napetost i anksioznost kod obolelog.

Za svakog ko doživljava simptome Kapgrasovog  sindroma ili se sa njima suočava posredno, preko bliske osobe koja je obolela, preporuka je da se obavezno, što pre, obrati za stručnu pomoć.

Ana Zlatković Antić

Ana Zlatković Antić

Diplomirala 2011. godine na Filozofskom fakultetu u Nišu, Departman za psihologiju, stekla zvanje dipl. psiholog. Najveća interesovanja dečja i razvojna psihologija. Najveća ljubav porodica. Ljubitelj poezije Miroslava Antića i ruske klasične književnosti.

Vaš komentar

Klikni ovde da bi postavio komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Preporuka

Nastavimo zajedno samoobrazovanje!

Unesite email adresu za korisne porcije aktuelnog znanja!

Aktivni smo i na Fejsbuku!