Usavršavanje

Javni govor – od frustracije do izazova

Neka istraživanja pokazuju da je strah od javnog nastupa veći od straha od smrti, bolesti, visine, dubine, letenja, finansijskih problema. Koliko god bila začuđujuća ovakva gradacija, jasno je da se strah od govorenja pred publikom javlja kao posledica neizvesnosti i to je potpuno prirodno, čak je umeren strah neophodno osećanje.

Kako je trema (drhtanje, groznučavo uzbuđenje, strah) prva asocijacija na pomen javnog nastupa, upravo Nju (tremu) bi trebalo najpre savladati. Mark Tven ističe da na svetu postoje samo dva tipa govornika: prvi su nervozni, a drugi su lažljivci. Naime, određena količina treme je normalna i dugogodišnje iskustvo je ne može potreti u potpunosti.

Pre svega:

Govornik treba imati na umu tri stvari: šta govori, kome govori i kako govori (Ciceron).

Preusmeravajući pažnju na temu, odnosno ono o čemu se govori, na ciljeve, odnosno ono što želite postići, ostavljate tremu po strani. Ne dajete joj vreme i prostor jer vas zaokupljaju važnija pitanja. Važnija za o no što vas očekuje. Neki bi rekli, počnite od kraja – šta želim postići! Motivišite sebe odgovarajući na pitanje – šta sam spreman učiniti za svoj cilj?

Trema i kako je izbeći?

  • Temeljnom pripremom i vežbom možete smanjiti visok procenat treme (čak 75%), oko 15% vežbama disanja, a pozitivnim stavom ostatak;
  • Nemojte svoj govor učiti napamet, samo ključne teze i argumente koje možete zabeležiti kako biste izbegli mođućnost da ih zaboravite ili strah da ćete ih zaboraviti;
  • Vežbajte svoj nastup;
  • Nemojte poklanjati pažnju telesnim signalima, spolja je vidljivo samo 10% onoga što osećate;
  • Gledajte slušaoce u lice i održavajte kontakt očima;
  • Usmerite svoju pažnju na ono o čemu govorite, a ne na način izvođenja.
  • Ne pripremajte se do poslednjeg momenta… (Kako savladati tremu?, M. Rijavec, D. Miljković)

„Samo pripremljen govornik zaslužuje samopouzdanje“ (Dejl Karnegi)

Javni govor, kao sastavni deo javnog nastupa, takođe predstavlja problem onome (govorniku) koji bi trebalo da ga iznese, ali je ujedno i polje na kojem se može mnogo toga uraditi pre samog izvođenja. Da ne bi bilo zabune, javni govor, pored privatnog, u najširem smislu podrazumeva obraćanje manje poznatim ili nepoznatim ljudima. To je svaki nastup koji u sebi sadrži osobinu javnosti.

Govor koji izlazi iz privatnog kruga se menja i usmerava prema sagovornicima. U javnosti treba izbegavati familijaran način govora; poželjan je govor koji se uči, vežba i unapređuje.

Teorijski modeli javnog komuniciranja izgrađeni su u antičkoj Grčkoj, a prvi teoretičar jezika javne komunikacije bio je Aristotel. Kako odlike javnoga govora zavise od odnosa među učesnicima javne jezične komunikacije, možemo govoriti o tipovima govora: politički, publicistički, sakralni. Među vrstama govora u antičkoj Grčkoj izdvajali su se savetodavni, govor pred sudom i pohvalni govor.

Razlikujemo, takođe, spontani govor (nepripremljeni govor), improvizirani govor (koji počiva na ključnim tačkama), čitani govor (za koji postoji doslovni predložak) i pripremljeni govor (koji je detaljno razrađen), a o kojem će u daljem tekstu biti više reči.

Tri su glavna elementa govorništva: govornik (besednik), auditorijum (slušaoci i ambijent) i govor (beseda). Svaki od ovih elemenata je podjednako važan. Mnogo faktora utiče na uspeh govora.

Ključ uspeha je sam govornik (besednik), odnosno njegova ličnost koju određuju pojava, ugled, inteligencija, mudrost, znanje, karakter, temperament, motivisanost, stil, glas, dikcija i dr. Posebno bi se moglo govoriti o neverbalnoj komunikaciji koja zauzima važno mesto u javnom nastupu i znatno utiče na uspeh govornika. Korisno je znati da izraz lica prenosi 55%, glas 38%, a sama reč 7% informacije (Albert Mehrabian).

Prema učenju klasične retorike razlikujemo pet kvaliteta govora: inventio, dispositio, elocutio, memoria i actio.

  1. Inventio (pronalaženje, prikupljanje) – faza definisanja predmeta, cilja i priprema govora (besede); Nakon što ste izabrali temu i definisali cilj koji želite postići, potrebno je prikupiti odgovarajuću argumentaciju kojom će se potkrepiti teze koje se tokom govora iznose. Najčešće se koriste sl. argumenti: argumenti koji se zasnivaju na analogiji, na uzročnosti, na primeru, na dokazu, na stručnom mišljenju, na opažanju, na posledičnoj vezi i sa njima treba biti obazriv. Istražite sve aspekte teme o kojoj ćete govoriti. Proverite svoje znanje o onom o čemu govorite. Pri odabiru teme važno je imati u vidu publiku kojoj se obraća, kao i ambijent i mesto. Nekada je bolje birati aktuelne teme. Stav govornika mora biti jasan. Ne sme se izlaziti iz okvira teme, a glavna ideja mora se provlačiti tokom celog govora.
  2. Dispositio (raspoređivanje) – faza organizovanja govora, odnosno određivanja uvoda, razrade i zaključka (kao i kod pismenog izlaganja), dakle sređivanja prikupljene građe. U antičko vreme vladalo je pravilo da govor treba da ima pet etapa: uvod, izlaganje, dokazivanje, pobijanje i zaključak, a ovakva struktura proizašla je iz sudskih govora (beseda) koji su bili zastupljeniji od političkih. Savremena retorika ne preporučuje stroge podele sadržaja govora uzimajući u obzir da razlikujemo više vrsta beseda (verske, sudske, političke, vojničke, filozofsko-predavačke i prigodne), pripremljene ili improvizovane govore, i sl.
  3. Elocutio (sastavljanje, jezično oblikovanje) – faza koja se odnosi na jezičko izražavanje u govoru; Jezik kojim govorite ima tri osnovne funkcije: komunikativnu (prenošenje poruke, sporazumevanje), ekspresivnu (izražavanje vlastitih misli i osećanja) i simboličku (svakom izgovorenom rečju određujemo sebe kao predstavnike određene govorne ili društvene zajednice, pokazujemo stepen svog obrazovanja, kulture, inteligencije). Usmeni govor ima svoje prateće vrednosti: intonaciju, intenzitet, rečenični tempo, pauzu, gest, mimiku i stvarni kontekst. Poželjno je posedovati kulturu govora, zapravo, ovladati veštinom pravilnog, tačnog i tečnog iskazivanja vlastitih misli i osećanja. Osnovna svojstva dobrog govora: pravilnost, jasnoća, jezgrovitost, tečnost i svrsishodnost. Rečitost je i mač i štit.
  4. Memoria (pamćenje) – faza u kojoj pamtite plan koji ste osmislili. Važno je zapamtiti glavne crte izlaganja. Ne bi trebalo govor učiti napamet.
  5. Actio (izvođenje, govorna aktivnost) – faza izvođenja, a posebno se u ovoj fazi akcenat stavlja na neverbalnu komunikaciju: gestikulacija, ekspresivnost, držanje, pokreti (gledajte ravno u publiku i uvek ponekog drugog obuhvatite pogledom, pokažite rukom na nekog u publici, nasmešite se i vodite računa da ne držite prekrštene ruke na grudima, da su vam dlanovi otvoreni i okrenuti napred, da ne popravljate garderobu dok govorite, da ne govorite brzo, da stojite na mestu sa kojega će vas najbolje videti i sa kojega ćete vi najbolje videti publiku…)

VAŽNO JE ZNATI: Količina informacija koju publika može primiti, u punoj koncentraciji, veoma je mala. Studije pokazuju da imate svega 20 minuta na raspolaganju za svoju prezentaciju.

Pri struktuiranju govora ključno pitanje je uspostavljanje veze govornika i publike i upostavljanje veze sa temom – odnosno, UVOD. Najveće greške se javljaju zapravo u uvodu. Uvod ne bi trebalo da traje duže od petine govora (antički savet).

Uspostavljanje veze sa publikom ostvaruje se kroz: elemente koji se odnose na publiku – oslovljavanje, hvaljenje publike i sl., elemente koji se odnose na govornika – verodostojnost, skromnost i sl. i buđenje interesovanja za temu – izricanje središnje misli, navođenje prigode govora, postavljanje retoričkog pitanja, citat, priča (opisivanje aktualnog događaja, prepričavanje pojedinačnih sudbina, alegorijska priča s poentom i sl.), provokativne izjave – na primer: ironija, zastrašujuće činjenice i sl. (E. Pletikos i J. Vlašić Duić). Slušaocima treba pokazati, upravo u uvodu, zašto je za njih tema o kojoj se govori važna.

Izrazito je važan i zaključak govora. Poželjno bi bilo vratiti se na početnu tvrdnju i ponoviti glavnu tezu; završiti, na primer, pozitivnom porukom, odgovarajućim citatom, isticanjem prednosti od prihvatanja vaše ideje, ilustrovanjem glavne misli kraćom pričom, isticanjem opasnosti od nečinjenja…

“Delotvoran govornik uvek na početku skupa izloži posebnu svrhu i doprinos koji bi trebalo da ostvari. On se uvek na sastanku vrati na uvodnu, početnu izjavu i povezuje zaključke sa prvobitnom namerom” Piter Draker.

Još jedan osvrt na planirano:

  • Izostavite nebitno
  • Argumenata možete imati koliko god želite, ali najbolje je da o nekoj temi ne iznosite više od tri najjača
  • Pažljivo sa anegdotama ili pričama
  • Izbegnite improvizacije
  • Izbegnite humor – pokušavajući da nasmejete publiku, najlakše ćete pogrešiti
  • Ne postavljajte pitanja na koja ne možete predvideti odgovor publike
  • Pauze su potrebne (normalne, dramaturške, empatijske, kada publika sama nastavlja rečenicu) – oko tri sekunde
  • Prateći materijal (npr. multimedijalna prezentacija) jeste nešto što vam služi, a ne gospodari vama
  • Nemojte preceniti sebe ni potceniti publiku
  • Planirajte vreme

Rad rađa ideje

Demosten, najveći antički govornik i jedan od prvih značajnih ljudi koji je shvatio moć govora u postizanju odrđenih ciljeva, patio je od mucanja u mladost. Doživeo je da ga publika u sudnici ismeje i izviždi. Potražio je pomoć učitelja besedništva, a svoje nedostatke otklonio je vežbama koje je sam osmišljavao. Neki kažu da je govorio ustima punim kamenčića kako bi popravio svoju dikciju.

Kada su najvećeg govornika svih vremena (uz Cicerona) pitali šta je najvažnije u govorničkoj veštini, odgovarao je: Najvažnije su tri stvari: kako se nešto kaže, kako se nešto kaže i kako se nešto kaže.

Dakle, govorništvo (besedništvo) je veština i starije je od retorike – teorije, nauke koja je proistekla iz govorničke prakse i obuhvata pravila o lepom i ubedljivom govoru. Retorika nam daje teorijsku osnovu govorništva, podstiče ga i usmerava i samim ti pomaže svakome ko ovu veštinu želi savladati.

Zapamtite – Najbolji govornik je onaj čovek koji (…) poučava i oduševljava, pri tome pokreće umove svojih slušalaca   (Ciceron).

Nataša Živković

Nataša Živković

Nataša Živković, master profesor srpskog jezika i književnosti, obrazovanje je stekla na Filološkom fakiltetu Univerziteta u Beogradu. Od 2002. godine radi kao srednjoškolski profesor. Svoja znanja
proširuje i usavršava pohađajući struče seminare iz oblasti srpskog jezika i književnosti, kao i iz oblasti društvenih nauka, opštih pitanja nastave, informatike, upravljanja i rukovođenja. Poslednjih godina se
intenzivno bavi lekturom. Autor je više tekstova na blogovima: prevodioci.co.rs, samoobrazovanje.rs, tt-group.net; Živi i radi u Beogradu.

Vaš komentar

Klikni ovde da bi postavio komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Preporuka

Nastavimo zajedno samoobrazovanje!

Unesite email adresu za korisne porcije aktuelnog znanja!

Aktivni smo i na Fejsbuku!