JA ili ja, ko sam ja? – recenzija knjige

Lazar Trifunović, retko zanimljiv čovek.  Zapazio sam ga u sad već zaboravljenoj emisiji „Utisak nedelje“ kod Olje Bećković. Bio je gost i u meni omiljenoj emisiji „Agape„-u, kod Gajčeka.

Od tada, kad god bih na Youtub-u video neki od njegovih nastupa, uživao sam da pogledam, ili bolje rečeno preslušam njegove neobično zanimljive opservacije, redeći dnevne zadatke.

A onda se pronela vest da je Lazar napisao knjigu. Knjigu, čiji su recenzenti akademik Vladeta Jerotić i prof. dr Dejan Raković. Sumnjam da je još neko imao ovako uticajne recenzente.

Knjiga, za običnog čoveka možda šturog naslova „JA ili ja, ko sam ja?“ je odavno kupljena, ali trebalo je vremena da dođe na dnevni red. Za razliku od nekih ranijih vremena, danas je lako kupiti knjigu, ali ne i obezbediti vreme za njeno čitanje.

Pre nego iznesem neke od razloga zašto preporučujem ovu knjigu, najpre nekoliko digresija svojstvene mom uglu posmatranja.

Našom civilizacijom, hteli mi to da priznamo ili ne, sve više upravlja nauka. Taj trend je verovatno dobar, ali šta to znači? To znači (matematički računato) da je ljudski vek u proseku sve duži, da je broj ratova sve manji, da je broj gladnih sve manji, da je broj nepismenih sve manji, da su epidemije koje desetkuju stanovništvo sve ređe, da je količina znanja kojim čovečanstvo raspolaže sve veća…

Ali, da li su ljudi srećniji, opušteniji, radosniji? To već ostavljam vama da procenite i razmislite da li je postinformatičko društvo uspelo da usled te ogromne brzine obrade i prenosa informacije razvija našu civilizaciju u pravom smeru ili samo multiplicira uticaj i brzinu širenja stresa. Kao da smo uveliko odškrinuli vrata svojevrsne pandemije psihosomatskih bolesti.

I dotakoh taj stres. Šta god on bio, to je neki oblik informacije. I onda, kad se on akumulira u kapacitetu većem od podnošljivog, počinje drama koju neki nazivaju depresija, drugi neuroza, treći psihoza…

Životne krize

Ne bih se usudio da pored cenjenih  recenzenata dodajem svoja zapažanja. Moj zadatak je da samo malo učinim vidljivijim teme kojima se ova knjiga bavi. I to ću da uradim u svom stilu.

Centralni element knjige su životne krize kojih niko nije pošteđen. Mamci i klanci opasnosti koje vrebaju naš ego ili naše malo „ja“ i ne daju mu da iz njih izađe.

U tom smislu, Lazar na jedan neverovatno razumljiv način objašnjava veoma složen koncept psihosinteze, uobličen kroz učenje profesora Asađolija.

Zatim se tu prepliću i postulati analitičke psihologije jungijanske škole. Naravno, sve je prožeto životnim izazovima kroz tumačenja tradicija istoka, ali i hrišćanskom spoznajom. Zapadnom čoveku su mitovi zapada dosadni, istrošeni, trebaju mu novi simboli. Simboli koji, usudiću se da kažem, pokreću, tj. „brže“ deluju, jer tradicija kojoj pripadamo je toliko inertna da ne uspeva da razume izazove sadašnjice.

A Lazar je tragalac sa upečatljivom stazom individuacije.  Svoje iskustvo ne krije, već nesebično prenosi u detaljima.

Putovanja u Aziku, Ameriku i Afriku su u stvari samo alegorijski put u unutrašnjost svoje duše, psihe, svesti, nazovite je kako želite. Drugim rečima,  ovim putovanjima Lazar iz prvog lica uspeva da suzi odgovor na pitanje „ko sam ja„.

Priče su neverovatne.

Gde je sve taj čovek uspeo da stigne! Multidisciplinarni eseji, gde se prepliću neverovatne koincidencije, iskušenja, spoznaje. Uzdržaću se da ne citiram niti da pomenem ijedan detalj.

Ova kretanja suštinski predstavljaju svojevrsni put, ne kroz duhovne tačke planete Zemlje, već kroz arhetipove, kako individualne, tako i one kolektivno nesvesne, bolje rečeno nadsvesne simultano.

A svima kojima se dešava individuacija, dešava se i kriza. Jedna od najvećih je mračna noć duše.

Mračna noć duše

A onda se dešavaju svakom čoveku te prevojne tačke (važi i za najuspešnije). Razni mislioci su ih različito nazivali kroz istoriju. To je tačka prekretnice. Trenutak kad se ruši jedan sistem vrednisti i ukoliko se ustane, na njegovom pepelu nastaje jedan lepši i vredniji svet. Introverti posle te tačke postaju ekstroverti i obrnuto.

Posebna draž ove knjige je u tome što nije isto kad o duhovnim krizama priča pesnik, slikar ili muzičar izražavajući se individualnim umetničkim simbolima. Draž je kad o njima govori lekar. Kad se neko ko je osvojio visoko medicinako znanje, shvati i njegovu nemoć i usudi se da iskorači iz okvira akademskog mainstrima. Naime, pored dobrog znanja iz alopatske (zapadne ili klasične medicine) Lazar odlično poznaje i alternativne pravce (homeopatiju, jogu) i onda to elegantno sintetiše u svoj sistem integrativne medicine. Što bi profesor Raković rekao, nisam očekivao da  neguje holistički priču u tako širokom smislu reči.

Napomenuo bih da integrativna medicina kroz rigidne eksperimente nazaustavljivo otvara vrata na sve više univerziteta (u Americi ih ima preko 50). Drugim rečima, iako se naučno još  ne može invitro racionalizovati kako funcioniše tradicionalna medicina, na ogromnom primeru dobro dokumentovanih slučajeva vidi se da ona funkcioniše.

Ali to je neka poseba priča i ja ću se usuditi da dodam još nešto. Za razliku od fizike gde su otvorena pitanja uglavnom visoka filozofska promišljanja (šta je tamna materija, tamna energija, postoji li antigravitacija, zašto je sve nastalo, šta će se desiti sa svemirom, šta je u osnovi kolapsa talasne funkcije…), otvorena pitanja u medicini su životna pitanja, svakodnevna pitanja i tiču su ogromne većine ljudi.

A možete misliti koliko je tek otvorenih pitanja u psihologiji?

Jedno od otvorenih pitanja psihologije je lični razvoj usled već spomenutog rasta psihosomatike. Knjiga „JA ili ja, ko sam ja“ suštinski ima dve neraskidivo spletene centralne teme. Prva jesu „životne krize„, a druga centralna tema jeste razumevanje svesti, njeni hijerarhijski modeli i načini funkcionisanja da bi se te krize premostile.

Lazar krajnje pojednostavljenim jezikom objašnjava najtvrđe psihološke fenomene, kao i njihov tretman brojnim alatima (meditacija, joga, molitva, psihoanalitaka…) uz konkretan lični primer.

Naravno učenja ove knjige o kolektivno nesvesnom (svesnom?) ili kako je Lazar zove supersvesti nije deo aktuelne naučne paradigme, te iako se meni lično sve ovo čini vrlo bliskim trebalo bi  akcentovati ovaj detalj zbog skeptika koji će odmah početi sa grimasama.

Sa druge strane, ta super svest jeste nezaobilazan element svih tradicija. A njen lični doživljaj svakog čitaoca biće individualan, možda i sasvim umetnički, ali svakako neverovatno osvežavajuć u odnosu na izloženost svakodnevne histerije.

Još jednom podvlačim da neću prepričati ni jedan detalj iz knjige, ali ohrabriću sve koje zanimaju principi duhovnog razvoja i želja „za buđenje sa osmehom“ da vredi da investiraju svoju duhovnu monetu zvanu vreme, za ovu knjigu. Nećete se pokajati, a ovi video klipovi verovatno će vas okuražiti na taj korak.

I umesto zaključka

Obišao sam puno svetinja, što se može videti u galeriji slike Srbije. Možda će moje malo „ja“ malo proraditi, ali voleo bih da sa Lazarom nekom prilikom popijem kafu. A voleo bih i da zajedno posetimo Rilski manastir, jednu od najvećih svetinja u Bugarskoj. Pročitajte moje utiske sa ovog sakralnog mesta.