Introvert i ekstravert – tipovi ličnosti po Jungu

Da li često kasnite na sastanke? Da li uživate u širokom krugu poznanika i prijatelja ili vam je pak draže da se opuštate u samoći? Da li se emocionalno uživljavate u TV serije? Da li prvi ili poslednji reagujete na neočekivani spoljašnji stimulus, poput zvona telefona? Da li se prilikom donošenja odluka više oslanjate na osećanja ili racionalnu analizu?

Da li više volite da sedite u uglu ili centralnom delu prostorije?

Ovo su samo neka od interesantnih pitanja o kojima ćete morati da razmislite i na njih odgovorite ukoliko želite da saznate da li pripadate introvertima ili ekstravertima, kao i određenim podtipovima u okviru ove dihotomije.

Čuveni švajcarski psihijatar i teoretičar analitičke ili dubinske psihologije, Karl Jung (1875-1961), učenik i nastavljač Sigmunda Frojda (1856-1939), tvorac termina kao što je kolektivno nesvesno (koje prethodi individualnom nesvesnom), dao je ogroman doprinos pokušajima klasifikacije ličnosti, prvenstveno u svojoj knjizi Psihološki tipovi (1921) koja se danas smatra već klasičnim udžbenikom psihologije.

Osim u oblastima neurologije i psihoanalize, neumorni intelektualac i radoznali duh kao što je bio Karl Jung, tragao je za izvorištima svog nadahnuća i u oblastima poput mitologije, religije, pa čak i parapsihologije i arheologije (čijem uticaju vrlo verovatno duguje svoju teoriju arhetipova).

Verovatno su zbog toga njegove klasifikacije bogate i višestrane, te stoga i široko prihvaćene u polju psihologije. Njegova podela na ekstraverte i introverte jedna je od oblasti njegovog učenja koja je široko prihvaćena među psiholozima današnjice.

Hajde da razmotrimo šta odlikuje ekstraverziju, odnosno introverziju.

Započećemo tumačenje malom etimološkom analizom.

Ekstraverzija je reč latinskog porekla, složenica nastala od reči extra i vertere – što zajedno znači okretanje ka spolja, ili prilagođavanje spoljašnjosti.

Introverzija (lat. intro, vertere) podrazumeva okretanje ka unutra.

Postoji nekoliko različitih interpretacija pojmova ekstraverzije odnosno introverzije. Danas je najčešće prisutno bihejviorističko tumačenje pojmova ekstraverzije odnosno introverzije, odnosno tumačenje koje se oslanja uglavnom na to koliko je osoba društvena i na njene obrasce ponašanja u društvu.

Tako se smatra da su ekstravertovane osobe društvenije, da im međuljudski kontakti prijaju, da su pričljivije i glasnije u društvu, da im nije problem da se nametnu, za razliku od introvertovanih osoba, koje su u društvu tiše povučenije, stidljivije ili rezervisane.

To, međutim, ne mora nužno da bude tumačenje najbliže Jungovoj originalnoj zamisli.

Neka druga tumačenja ukazuju na razlike u procesu stvaranja mentalne energije, kao osnovu ove podele. Tako se smatra da ekstraverti crpe energiju iz interakcije sa drugim ljudima, dok introvertima interakcija s drugim ljudima oduzima energiju, a nasuprot tome, boravak u tišini i samoći ih osvežava.

I ovo tumačenje je, međutim, umnogome bihejviorističko po svojoj suštini. Određena tumačenja prave razliku između ekstraverzije i introverzije u odnosu na način kako se osoba odnosi prema spoljašnjem svetu, u odnosu na svoj unutrašnji, mentalni svet.

Jung je pokušao da opiše ekstraverziju i introverziju na sledeći način: ekstraverzija predstavlja usmerenost na objekat i informacije koje pristižu iz objekta, odnosno iz spoljašnje stvarnosti, dok introverzija predstavlja fokus na način doživljavanja stimulusa iz spoljašnjeg sveta (odnosno fokus na subjekat).

Da bi se bilo šta dogodilo, u psihologiji se smatra da su potrebna dva činioca: onaj koji shvata nešto (subjekat) i predmet tog shvatanja (objekat).

Objekat može biti materijalna stvar, osoba, ideja ili uopšte bilo šta što postoji van subjekta. Ekstraverzija predstavlja prema Jungovom mišljenju usmerenost ili fokus na informacije koje dopiru do subjekta od objekta.

Ekstraverti stoga zasnivaju sopstvene ideje na objektivnim informacijama i prisvajaju spoljašnji svet kao sopstveni. Zbog toga se ekstraverti brzo prilagođavaju promenljivim okolnostima spoljašnjeg sveta, pa zato i mogu biti pod velikim uticajem opšteprihvaćenih ideja, pa čak i tzv. filozofije mase.

Introverzija predstavlja usmerenost na uticaj koji objekat ima na subjekat.

Naš unutrašnji svet koji se sastoji od mnoštva ideja, unutrašnjeg mentalnog sadržaja, stavova, želja i strahova. To je, zapravo, ono što sačinjava subjekat. U toku života susrećemo se sa mnogo događaja, objekata, odnosno elemenata spoljašnje stvarnosti koji ostavljaju određeni utisak na subjekat, odnosno utiskuju se u naš unutrašnji svet.

Introverzija podrazumeva osvešćivanje načina na koji spoljašnji svet ostavlja tragove na nama i oblikuje subjekt. Tako introvertovane osobe često teže da osmisle iskustva spoljašnjeg sveta stvaranjem teorija i sistemskog mišljenja. Zato se često smatra da su introvertovane osobe veliki mislioci, stvaraoci sistema.

Kako to Jung slikovito ilustruje, ekstravert će reći:

„Napolju je hladno, pa ću obući topao kaput“.

Introvert će pomisliti:

„Hoću da ojačam i priviknem se na hladnoću napolju, te neću obući kaput“.

Ekstravert reaguje na spoljašnji stimulus, dok introvert reaguje na unutrašnji stimulus. Ne mora, međutim, nužno da postoji razlika u njihovom ispoljavanju ili manifestaciji, u smislu ponašanja. I ekstravert i introvert na kraju mogu odabrati da obuku kaput, ali iz potpuno različitih pobuda ili razloga.

Jung kaže da su introvertovani ljudi rođeni empatičari – osobe sposobne da se saživljavaju sa osećanjima i senzacijama koje osećaju drugi ljudi, da ih interiorizuju i doživljavaju kao sopstvene. Oni stoga često mogu imati poteškoće sa ocrtavanjem granica između sopstvene i tuđe ličnosti, a koje je neophodno u procesu individuacije.

Da zaključimo, ekstraverzija ne opisuje način na koji osoba uspostavlja odnos sa spoljnim svetom, što bi predstavljalo bihejvioralno tumačenje koje Jung baš i nije imao na umu kada je utvrdio ovu dihotomiju.

Umesto toga, i introverzija i ekstraverzija pokazuju kako unutrašnji svet čoveka funkcioniše.

Pri tom, ekstraverzija podrazumeva da je unutrašnji svet skoncentrisan na informacije koje dopiru iz spoljašnjeg sveta ka subjektu koji ih doživljava (razumeva) i usmerava se ka spoljnom svetu. To zaista podrazumeva da će ekstravertna osoba često biti društvenija i aktivno učestvovati u dešavanjima u spoljašnjem svetu, mada suština Jungove teorije nije u tom manifestnom elementu. Introverzija podrazumeva pokušaj osmišljavanja tog spoljašnjeg sveta, iz unutrašnjosti našeg sveta.

Podela na ekstraverte i introverte nikako nije isključiva dihotomija, odnosno ljudi najčešće nisu isključivo introverti ili ekstraverti, već je u pitanju spektar u okviru kog svako zauzima specifičnu, složenu i slojevitu poziciju. Kao što se na nivou pojedinca teško može ocrtati granica između ekstravertnosti i introvertovanosti, tako se i na globalnom nivou javlja ista teškoća.

Četiri psihološke funkcije po Jungu

Karl Jung je verovao da postoje osnovne četiri psihološke funkcije: mišljenje, osećanje, osećaji (čulnost) i percepcija i dve osnovne vrste karaktera: introvertni i ekstravertni.

Vladeta Jerotić, naš najpoznatiji sledbenik Junga, četiri psihološke funkcije pojednostavljeno opisuje kao fizički (čulnost), emocionalni (osećanje), racionalni (mišljenje) i duhovni nivo (percepcija u smislu  intuicije i slično).

Svaki čovek je slagalica u kojoj se u određenom procentu javlja jedna ili više različitih psiholoških funkcija, usmerenih ka spolja ili ka unutra.

Ukoliko se te različite psihološke funkcije ukrste sa introverzijom, odnosno ekstraverzijom, dobija se ukupno 16 različitih tipova ličnosti, opisanih putem četiri slova (npr. ENFP – Extroverted/iNtuitive/Feeling/Perceiving, ili INTJ – Introverted/iNtuitive/Thinking/Judging).

Ukoliko je neko impulsivan, to prema Jungovom mišljenju znači da kod njega funkcije osećaja (čulnosti) i percepcije dominiraju u odnosu na funkcije mišljenja i osećanja.

Jungovih 16 tipova karaktera

Kao što smo rekli, prema Jungovoj teoriji psiholoških tipova, ličnosti se prema svojoj preferenciji ili opštem stavu, mogu podeliti na ekstravertne i introvertne, prema svojoj preferenciji u odnosu na jednu od dve funkcije percepcije, na čulne i intuitivne, a prema preferenciji u odnosu na jednu od dve funkcije rasuđivanja na misleće i osećajne.

Ove tri oblasti preferencija koje je uveo Jung nazivaju se Jungove dihotomije (spoj ili sastav dva međusobno suprotstavljena člana). Jung je smatrao da u svakoj osobi jedna od četiri prethodno navedene funkcije (čula, intuicija, mišljenje i osećanje) dominira: ili funkcija percepcije, ili funkcija rasuđivanja.

Isabel Brigs Mejers, istraživač i nastavljač Jungove teorije, predložila je 1980. godine da se rasuđivanje-percepcija ustanovi kao četvrta dihotomija koja bi uticala na tip ličnosti.

Prvi kriterijum, ekstraverzija-introverzija, kao što smo već objasnili, odnosi se na izvor i pravac i način kretanja energije jedne osobe. Pravac kretanja energije kod ekstraverta je uglavnom od spoljašnjeg sveta ka unutrašnjem subjektu, dok introverti nalaze izvor energije u unutrašnjem svetu, u kojem se informacije iz spoljašnjeg sveta detaljno obrađuju.

Drugi kriterijum, čulnost-intuitivnost, podrazumeva način na koji neko prima / percipira informacije. Čulnost podrazumeva da osoba uglavnom dobija informacije putem svojih pet čula (vida, sluha, mirisa, ukusa i dodira), dakle putem materijalnih – čulnih kanala, iz sveta koji je okružuje. Intuitivnost podrazumeva da osoba dobija informacije iz sopstvenog unutrašnjeg sveta, nastale bilo putem mašte, vizija, uvida, unutrašnje obrade.

Svakako najpoznatiji zagovornik intuitivnosti, koji je o njoj eksplicitno govorio, bio je Jungov savremenik, francuski filozof i utemeljivač tzv. intuicionizma, Anri Bergson (1859-1941). Bergson smatra intuiciju vrstom „bleska evidencije“ ili direktnog spoznanja istine. Intuicija je kanal uviđanja istine koji se nalazi na razmeđi intelekta i instinkta. Intuicija je unutrašnja reka koja teče duboko u nama, kako kaže Bergson, a skrivena je od naše svesti. Ne može se rastaviti ni analizirati, jer je u pitanju kreativni, holistički tok koji ne prihvata lingvističke distinkcije i klasifikacije.

Treći kriterijum ili dihotomija, mišljenje-osećajnost, podrazumeva način na koji osoba obrađuje informacije koje primi. Mišljenje podrazumeva obradu podataka uglavnom primenom primene logike, precizno shematizovanih sistema mišljenja, dok osećajnost podrazumeva donošenje odluka na osnovu osećanja, odnosno fluidnih emotivnih talasanja.

Četvrta dihotomija, rasuđivanje–percepcija, odražava način na koji osoba primenjuje obrađene informacije. Rasuđivanje podrazumeva da je osoba sklona preciznom organizovanju događaja u svom životu i poštovanju grafikona i planova, dok perceptivnost podrazumeva veći udeo improvizacije i spontanosti u primeni mogućih rešenja, uključujući različite alternative i prilagođavanja.

Kada ukrstimo različite dominante ovih dihotomija, dobijamo 16 različitih tipova ličnosti. U nastavku ćemo pokušati da ih podelimo na četiri osnovne grupe i sažeto objasnimo.

Analitički tipovi

I U analitičke tipove spadaju tzv. arhitekte ili INTJ tip (introvertovani / intuitivni / misleći / rasuđujući tip), zatim tzv. logičari, ili INTP (introvertovani / intuitivni / misleći / perceptivni tip), zatim tzv. komandanti – predvodnici (ENTJ – ekstravertovani / intuitivni / misleći / rasuđujući tip) i konačno učesnici u raspravama (ENTP – ekstravertovani / intuitivni / misleći / perceptivni tip).

Arhitekte (INTJ) su recimo maštoviti i strateški mislioci, koji imaju plan za sve nepredviđene situacije; odlikuje ih složeno sistemsko mišljenje, perfekcionisti su, u stanju da poboljšaju sve čega se prihvate.

Logičari (INTP) su inovativni tvorci, večito gladni znanja, koji duboko promišljaju i analiziraju svaku situaciju, te stoga često deluju odsutni i daleki.

Predvodnici ili komandanti (ENTJ), kao što im ime kaže, imaju urođenu sklonost da komanduju i upravljaju drugima; to mogu da čine na suptilan i šarmantan način ili bez milosti; hrabri su, odlučni vizionari, koji uvek pronađu pravi put; nezaustavljivi su.

Učesnici u raspravama (ENTP) su veoma inteligentni i radoznali mislioci, koji ne odoljevaju intelektualnim izazovima; veoma elokventni, brzo razmišljaju i vole da se upuštaju u inelektualne debate, ali radi mentalne vežbe; nisu agresivni ili ratoborni, njihovo oružje je argument.

Diplomate

II Sledeća četiri tipa mogu se nazvati Diplomate. U njih spadaju tzv. advokat, iliti INFJ (introvertovani / intuitivni / osećajni / rasuđujući), zatim tzv. posrednik ili medijator, ili INFP (introvertovani / intuitivni / osećajni / perceptivni); zatim protagonist iliti ENFJ (ekstravertovani / intuitivni / osećajni / rasuđujući) i tzv. učesnik kampanje ili ENFP (ekstravertovani / intuitivni / osećajni / perceptivni).

Advokati (INFJ) su, na primer, tihi i pomalo tajanstveni, ali ipak neumorni idealisti i humanitarci s urođenim smislom za pravednost i etiku.

Posrednici (INFP) su poetični, ljubazni i dragi ljudi, uvek spremni da se bore za ideale i vide dobro skoro u svakome i svemu.

Protagonisti (ENFJ), pak, su harizmatični i inspirativni ljudi odličnih međuljudskih i komunikativnih sposobnosti, koji su u stanju da pokrenu mase, dobronamerni pedagozi ljudskog roda, koji uvek vide širu sliku.

Najzad, učesnici kampanja (ENFP) su entuzijasti, kreativni i veoma druželjubivi slobodni duhovi, koji uvek pronađu razlog za osmeh; veoma srdačne i tople osobe koje zaista vole druge ljude.

Stražari ili Čuvari

III Treću grupu mogli bismo da nazovemo Stražarima ili Čuvarima. U njih bi spadali tzv. logističar ili ISTJ tip (introvertovani / čulni / misleći / rasuđujući); branilac ili ISFJ tip (introvertovani / čulni / osećajni / rasuđujući), zatim izvršilac iliti ESTJ (ekstravertovani / čulni / misleći / rasuđujući) i konačno tzv. konzul iliti ESFJ (ekstravertovani / čulni / osećajni / rasuđujući).

Logističari (ISTJ) su praktične osobe koje se oslanjaju na činjenice, čija pouzdanost je nesumnjiva; često ih nazivaju i inspektorima, zbog nepogrešivog osećaja za dobro/loše.

Branioci (ISFJ) su veoma posvećeni i topli zaštitnici, uvek spremni da odbrane voljene ljude; oni imaju veliku potrebu da budu potrebni.

Izvršioci (ESTJ) su odlični administratori, neprevaziđeni u organizovanju stvari i ljudi; žive za uređenost i kontinuitet.

Najzad, konzuli (ESFJ) su izuzetno brižne i druželjubive osobe, veoma popularne u društvu i voljni da pomognu; velikodušni zabavljači i poštovaoci tradicije.

Istraživači

IV Četvrtu grupu, koju bismo mogli da nazovemo Istraživači, čine tzv. virtuoz ili ISTP tip (introvertovani / čulni / misleći / perceptivni), zatim avanturista ili ISFP (introvertovani / čulni / osećajni /perceptivni), preduzimač ili ESTP (ekstravertovani / čulni / misleći / perceptivni) i najzad tzv. zabavljač ili ESFP tip (ekstravertovani / čulni / osećajni / perceptivni).

Virtuozi (ISTP) su hrabri i praktični eksperimentatori, majstori različitih zanata, veoma spretnih ruku, koji ne vole preterano apstraktne koncepte.

Avanturisti (ISFP) su prilagodljivi i šarmantni umetnici, uvek spremni da istražuju nešto novo, ljubitelji eksperimentalnog načina učenja.

Preduzimači (ESTP) su pametni i sposobni pojedinci, veoma perceptivni, koji zaista uživaju sve da probaju i upuste se čak i u rizične poduhvate bez straha. Zabavljači (ESFP) su spontani i energični ljudi, pored kojih život nikad nije dosadan.

Da li biste voleli da malo bolje spoznate i upoznate sami sebe i ljude do kojih vam je stalo ili vas iz nekog posebnog razloga interesuju, uz pomoć navedene sheme od 16 tipova ličnosti?

Da li mislite da biste otkrili nešto novo i možda bili iznenađeni. Mi smo uvereni da bi bilo tako. Pokušajte, možda vam upavo i ovaj način upoznavanja nečije ličnosti bude nezamenljiva pomoć u donošenju ličnih ili poslovnih odluka: Humanmetrics.com/cgi-win/jtypes2.asp.

Majers-Brigs klasifikacije tipova ličnosti

Jungova klasifikacija uzeta je kao osnov poznate savremene Majers-Brigs klasifikacije tipova ličnosti, koja se danas široko koristi u svetu, kako u službama ljudskih resursa pri izboru kandidata za posao ili bilo kojoj drugoj službi za koju je neophodno precizno psihološko profilisanje (npr. vojna, poslovna), tako i među bračnim posrednicima, pri pokušaju odabira odgovarajućeg partnera za svoje klijente.

Ekstroverti i introverti danas

Može se primetiti određena tradicionalna sklonost zapadnjačkog sveta ka ekstraverziji, kao društveno prihvaćenijem, više popularizovanom i cenjenijem tipu ličnosti, u poređenju, na primer sa istočnjačkim kulturama, npr. Indije ili Kine.

Tako su u zapadnjačkom kulturnom miljeu dugo postojale predrasude prema introvertovanim pojedincima kao čudacima, narcisoidnim, sebičnim ličnostima, patološki stidljivim i rezervisanim, koje u svakom trenutku mogu čak da skliznu u oblast psihopatologije.

Na sreću, ova nepravedna predrasuda je u poslednje vreme ublažena, a nadamo se biće i sasvim otklonjena, možda upravo i zbog prodora istočnjačkih alternativnih učenja i načina lečenja, kao što su joga, meditacija, isihazam u našoj pravoslanoj tradiciji (što su sve vrste introvertnih aktivnosti ka produbljivanju samosvesti).

Istočnjačke meditativne metode (kao predstavnici introverzije) u službi lečenja stresa nagomilanog usled zapadnjačkog ekstrovertovanog načina života – zar to nije primer odlične simbioze i nadopunjavanja suprotnosti i možda jedini način razrešenja inherentnog konflikta savremenog sveta?