Erih From citati – između slobode i „Umeća ljubavi“

Učenje čuvenog nemačkog socijalnog psihologa i filozofa, Eriha Fromma (1900-1980) često nalazi mesto na istorijskoj i epistemološkoj vertikali između dva strogo deterministička pogleda na svet: Sigmunda Frojda i Karla Marksa, koje pomiruje i prevazilazi.

Ukoliko već posmatramo misaoni kontekst nastanka njegovih teorija čoveka i društva, možemo navesti i Karen Hornaj i Alfreda Adlera kao preostala dva kamena temeljca koja se nalaze u osnovama njegove teorije.

From svoje viđenje ljudske prirode izgrađuje dobrim delom na negativnoj dekonstrukciji dogmi bilo Frojdovog učenja o ljudskoj prirodi, njenim biološkim nagonima, odnosno instinktima, mehanizmima potiskivanja i podsvesti, bilo socijalnog determinizma Marksove teorije društva, odnosno ekonomskih sistema.

 

From se najviše bavio fenomenom slobode (uglavnom lične, a delom i političke) i mehanizmima bega od slobode (bilo u obliku autoritarnosti, destruktivnosti ili konformizma), s obzirom da je slobodu veoma teško podneti, kao i fenomenom otuđenosti u savremenom svetu.

Sloboda bi trebalo da predstavlja središnju osobinu ljudske prirode, smatra From.

Pod njom se podrazumeva sveti zadatak svakog ljudskog bića da samo otkrije odgovor na pitanje: šta je suština moje egzistencije?

Upravo zbog toga mnogi ga smatraju egzistencijalistom. Sloboda uvek podrazumeva oslobađanje od nečega, pa tako kod Froma uvek nailazimo na nezaobilazni socijalni kontekst, u odnosu na koji se osvaja individualna sloboda.

From smatra da čovek jeste proizvod sredine iz koje potiče, a koja podrazumeva količinu i način raspoređivanja finansijskih sredstava, odnose hijerarhije i određenu tradiciju.

Osnovne ljudske potrebe su, prema njegovom mišljenju:

– povezanost (potreba za pripadanjem – odnosno za prevazilaženjem narcisoidnosti),
– kreativnost (odnosno za prevazilaženjem pasivnosti),  videti više citati o kreativnosti,
– ukorenjenost (čiju prvu fazu predstavlja napuštanje tzv. prvobitnog identifikovanja sa majkom, radi posledične težnje ka bratstvu ili spajanju sa čitavim čovečanstvom),
– identitet (negovanje individualnosti) i
– okvir za orijentaciju (razumevanje sveta i našeg mesta u njemu, uključujući društvene odnose, filozofske sisteme, političke ideologije i religiju).

Čuveni esej Umeće ljubavi

Ipak, široj javnosti Erih From verovatno je najpoznatiji po čuvenom eseju Umeće ljubavi, koji je objavljen 1956. godine.

Skoro da nema važnijeg zadatka odnosno cilja u čovekovom životu, koji je u toj meri bitan i započinje s takvim entuzijazmom, a tako često se završava porazom, kao što je ljubav, kaže From.

Voleti, a da ne znamo kako se to čini, povređuje osobu koju volimo. U zapadnjačkoj kulturi kojoj smo i sami naklonjeni ljubav se često posmatra kao nešto što nam se „događa“, na šta ukazuje već i jezička analiza engleskog izraza „to fall in love“; kao da nemamo nikakvog udela u tome, kao da smo samo pasivni posmatrači sopstvenog života.

From pokušava da takvo gledište izmeni, aktivističkim stavom iskazanim u čuvenom eseju Umeće ljubavi.

From kaže da je ljubav vrsta umetnosti, poput slikarstva, muzike, poput zanata, npr. drvodeljstva i najzad, poput medicine ili inženjeringa. Da bismo postali umetnici ljubavi, potrebno je udružiti teorijsko i praktično znanje i doći do višeg, trećeg stepena znanja, koji on naziva intuicijom.

Sposobnost intuitivnog uvida poseduje jedino onaj ko je savršeno ovladao teorijom, a koju je zatim mnogo puta primenio u praksi. Međutim, postoji i četvrti stupanj znanja, a to je potpuna posvećenost ljubavi, kao najvažnijoj „stvari“ (pojavi, cilju) na svetu. Da bismo ovladali umećem ljubavi koja traje, potrebno je da joj budemo u potpunosti i strasno posvećeni.

From ističe da to, nažalost, često nije slučaj jer u našem kulturno-filozofskom i ideološkom miljeu često se druge stvari, poput novca, moći, karijere, uspešnosti formulišu kao prioriteti, neophodniji od ljubavi. A sve to je, opet, negde duboko u nama, posvećeno ljubavi i njom podstaknuto.

Zaljubljenost i uvodna faza ljubavi po Fromu

Erih From takođe ukazuje na razliku između prvobitne zaljubljenosti, kao trenutka iznenadnog rušenja zida između dve osobe, osećaja poistovećenosti i izuzetne bliskosti; ukoliko je to duhovno (i emocionalno) ujedinjenje praćeno i obogaćeno, kao što često jeste, privlačnošću i seksualnim činom, time se sam osećaj intenzivira.

Međutim, uvodna faza ljubavi ne traje dugo. Ponavljanjem i postepenim navikavanjem na „objekat ljubavi“, njegovim boljim upoznavanjem te čestim antagonizmom koji proističe iz nezaobilaznih razlika između dvoje ljudi, prvobitna magija počinje postepeno da bledi. U tom trenutku stupa na snagu umeće ljubavi ili svesnog izgrađivanja umetničkog dela ljubavi.

From kaže da nije toliko bitno koga volimo, odnosno ko je objekat naše ljubavi, koliko da li umemo da volimo, a pojedinci se po tom kapacitetu veoma razlikuju. Fromova teorija ljubavi je veoma korisna i ima veliku praktičnu vrednost, ukoliko obratimo pažnju na nju.

Nekoliko upečatljivih citata iz Fromovog opusa

Kao ilustraciju i dopunu navedenih gledišta, navodimo nekoliko upečatljivih citata iz Fromovog opusa:

• Infantilna ljubav prati načelo: Volim te jer me voliš.
• Zrela ljubav prati načelo: Voljen sam jer te volim.
• Nezrela ljubav kaže: Volim te, jer mi trebaš.
• Zrela ljubav kaže: Trebaš mi, jer te volim.
• Kreativnost uvek zahteva odricanje od sigurnosti.
• Osnovni zadatak čoveka u životu je da rodi sam sebe, da postane ono za šta poseduje potencijal. Najvažniji proizvod njegovih napora je njegova ličnost.
• Nije bogat onaj ko ima puno, već onaj ko je u stanju da pruži mnogo.
• Sebične ličnosti nisu sposobne da vole druge, ali one ne mogu voleti ni sebe.
• Najveći paradoks ljubavi je to što dve osobe postanu jedno, a opet ostanu zasebne.
• Jedino čovek koji ima veru u sebe može biti veran drugima.
• Ljubav je odluka, ona je sud, ona je obećanje.
• Paradoksalno, jedino sposobnost da se bude sam je preduslov sposobnosti da se voli.
• Ljubav je jedini razuman i zadovoljavajući odgovor na pitanje smisla ljudske egzistencije.