Da bi bio slobodan moraš da oslušneš

Večito pitanje, večita tema. Svako od nas je obrađuje bar jednom u životu. Budu to momenti odrastanja, životnih prekretnica, traganja za sopstvenim identitetom, filozofskog promišljanja…

Različito joj pristupamo i različito je percipiramo. Mudraci nam odvajkada poručuju  da je jedino oslobođen duh u nama izvor pravog slobodnog života.  A to je posao za ceo život, i više od toga…

Spoznavanje neminovne predaje konačnog u nama beskonačnom ili, slikovito rečeno, kapi vode okeanu, nije recept lako svarljiv. Niti mnogo popularan i medj’ duhovnijom populacijom.

A čini se da iskrena potraga vodi baš tamo. Dođes u ćorsokak kada do oslobođenja put vodi  jedino kroz “poslušnost”. Iako  je to poslušnost autentičnom  tebi, glasu koji u srcu izaziva tanana stanja spokoja, ipak je to nešto što trebas i čuti i poslušati.

I tako dolazimo do, naizgled, apsurdnog: put do slobode vodi kroz osluškivanje i poslušanje istog!

A šta mi radimo u međuvremenu?

Prvo probudjenje kod većine izaziva pobunu protiv bilo kakvog oblika ugnjetavanja. Laktamo se i opiremo autoritetima. Što je ličnost sofisticiranija svesniji smo potrebe i prava na ispoljavanje vlastite autentičnosti u svim oblastima života.

Dižemo glas! Borimo se! Ostvarujemo slobodu u kretanju, izražavanju, u ispoljavanju emocija.  I što se više borimo, kao pas na lancu, zatežemo više obruč oko vrata.

Čak i ako primamo pohvale što smo se drznuli i osmelili, stanje unutrašnje frustracije nas nagriza. To drugi ne moraju videti, ali mi znamo…

Pojedinci koji se razbude za ovakva životna stremljenja su hrabri, životni ljudi. Malodušne persone ostaju uljuljkane u sigurnu i dosadnu svakodnevicu. Zarobljeni u svesti društveno prihvatljivog i opravdanog.

Razbuđeni divljaju!

Međutim, tanana je granica između slobode i destrukcije. Tu je na ispitu zrelost koju smo stekli kroz iskustva traganja. Zrelost nas moze sačuvati od bura unutrašnjeg nezadovoljstva i skliznuća u destrukciju.

Setimo se koliko je samo talentovanih umetnika kroz istoriju tragično završilo. Bili su manifestacija kreativnosti, ali ne i svesti zrelosti.

Zlatna formula za postizanje zrelog stanja duha?

Putevi su šaroliki, sudbinski za svakog od nas: patnja kroz iskustva, promišljanje, samoanaliza, ples, knjige mudrih, psihoterapija, homeopatija, joga… Padamo i dižemo se.

Na kraju se sav rad slije u tihovanje ili meditaciju. Negde na kraju shvatimo da moramo da se zaustavimo kako bi lanac oko vrata popustio.

Tada počinjemo da osluškujemo.

Naš izgrađeni intelekt počinje da razume da ne gubimo dostojanstvo time što “slušamo”.  Da to nije poslušnost roba gospodaru. Da to jeste hrabrost da rečima i delima živimo unutrašnju istinu koju smo čuli u sebi.

Hrabrost da budemo autentični.

Tada zatvaramo krug i vraćamo se na početak: da bi bio slobodan – moraš da oslušneš.

Ali to sada nosi jedno sasvim drugačije značenje. Svest o samodoslednosti i vernosti sebi. Međutim, ovo nije kraj.

Ovo je tek početak. Početak ka autentičnosti, ka življenju iz same biti. Dalje mogu pričati samo oni koji su daleko odmakli na njemu ili oni zaista retki koji su ga prešli.

Nije lak, ali je jedini moguć ako ćemo da se zaista ostvarimo kao ljudska bića.

Neretko nosi nerazumevanje i sukob sa okruženjem. Iskusni putnici pričaju da, ako uspemo da ispravno očitamo unutrašnju mapu, i ako je mapa prava, harmonija, sklad, vedrina i spokoj biće naši stalni pratioci na Putu.

Za slobodu je potrebna i zrelost i hrabrost.