Čarli Čaplin – ili: Kad nemi film progovori

Komično-sumoran lik Čarlija Čaplina predstavlja jedinstvenu pojavu na svetskoj filmskoj sceni i vezan je za njene same početke. Bio je i ostao ikona ere nemog filma i uopšte, najpopularnija filmska zvezda pre Prvog svetskog rata. Nemoguće ga je pomešati s nekim drugim, kao i zaboraviti. Obdaren vanrednim darom i autentičan u svemu što čini, ostao je neprevaziđen do danas.

Ni pre ni posle njega nije se pojavio tako harizmatičan, složen i slojevit lik skitnice koja se sumorno, ali nadmoćno osmehuje životu i njegovom apsurdu.

Čarli Čaplin je uspevao da u svom pohabanom i prašnjavom crnom odelu, s nemarno vezanom kravatom i crnim naherenim polucilindrom, komičnim brčićima, neskladno velikim cipelama i tužnim sivim očima uokvirenim tamnom olovkom ostane moralni pobednik.

Poput nekih drugih čuvenih komičara, koji su nam takođe veoma dragi, kao što su Robi Vilijams, Piter Selers, Stiv Martin ili Lesli Nilsen, a koji se mogu smatrati nastavljačima ovog prvog holivudskog, iako nemog, komičara, i u Čaplinovim očima bilo je nečeg tužnog, nostalgičnog, neutešnog i neuhvatljivog.

Njegov pogled bio je koliko komičan, toliko i pomirljiv, skroman i donekle tužan. Još jedan dokaz da se humor javlja kao protivstavka životnim nedaćama, kao najbolji mehanizam odbrane od besmisla i tuge, nekad kao jedino pribežište u kojem se pronalazi snaga za koju nismo ni znali da je posedujemo. Najčešće su oni koji najviše zasmejavaju najtužniji. Oni su doprli do nespoznatljivih dubina do kojih drugi možda nisu i shvatili su značaj vedrog duha za opstanak.

Nikad nije jednostavno ni lako zasmejavati ljude

Nikad nije jednostavno ni lako zasmejavati ljude; taj zadatak postaje dvostruko teži bez pomoći reči. Čaplinu reči, međutim, nisu bile neophodne: toliko je bilo rečito i izražajno njegovo lice, toliko upečatljive njegove oči, njegov oksimoronski neobičan osmeh, tolika je bila ubedljivost njegovog govora tela, da su reči bile izlišne.

Čaplin je bio savitljiv, duhovno i telesno i umeo da se prilagodi svakom kalupu koji bi određena uloga zahtevala od njega. Koristio je mimiku, elemente urnebesne komedije (burleske), određene obrasce vizuelne komedije, a nešto kasnije i obrasce nemih filmova s muzičkom pratnjom (tzv. talkies). Nije bio izbirljiv niti tašt. Uprkos svetskoj slavi, ostao je skroman glumac i čovek. U tome leži njegov vrhunski domet.

Čarli Čaplin rođen je na današnji dan, 16. aprila, sad već davne 1889. godine u Londonu. Donekle sumoran početak njegovog života nikako nije najavljivao blistavu karijeru svetski čuvenog komičara i najpopularnijeg glumca i autora nemog filma.

Njegov otac, pevač i glumac i nepokolebljivi alkoholičar, napustio je njegovu majku sa dva nejaka sina veoma rano, a i majka, poznatija pod umetničkim pseudonimom Lili Harli, umetnica londonske lake opere, ubrzo je psihički obolela i bila smeštena u sanatorijum. Dva dečaka, Čarli i njegov stariji brat Sidni, bili su prinuđeni da se snalaze kako umeju i traže svoje mesto pod suncem. Umetnost se pokazala kao najbolji putokaz na tom nepredvidljivom putu.

Karijera Čarli Čaplina

Svoj glumački dar Čarli Čaplin dugovao je kako umetničkom genu koji je nasledio od oba roditelja, tako i bratovljevom uticaju koji je takođe bio scenski umetnik. Čaplin je postao član pantomimičarske trupe Fred Karno sa samo 19 godina. Tokom gostovanja ove trupe u SAD zaključio je svoj prvi filmski ugovor sa filmskom kompanijom Keystone sa kojom je napravio veliki broj uspešnih nemih komedija.

Veću popularnost stiče munjevitom brzinom već od 1915. godine u filmovima kao što su „Večernji izlazak“ (A night out), „Šampion“ (The Champion) i „Skitnica“ (The Tramp), kao i „Zlatna groznica“ (Gold rush) nešto kasnije, 1925. Sarađivao je i sa mnogim drugim filmskim kućama, poput Essanay, Mutual i First National Studios. Nešto kasnije osnovao je svoju filmsku kuću, Charles Studios koja je kasnije, 1919. preimenovana u United Artists, u saradnji sa nekoliko njegovih kolega – suosnivača.

U ličnom i profesionalnom razvoju Čarlija Čaplina dogodila se izuzetno brza evolucija od umetnika muzičkog skeča u lokalnoj pozorišnoj hali (tzv. British music hall) do vrhunskog komičara i umetničkog direktora svetskog glasa. Uprkos tadašnjem nepostojanju lake konekcije, interneta i telefona, stekavši popularnost u SAD, ubrzo je postao širom poznat i omiljen u čitavom svetu. Teme komedija bile su vezane za to vreme, pre Prvog svetskog rata. One danas možda deluju pomalo naivno i nevino, prvenstveno po skromnim umetničkim sredstvima koja su tada bila na raspolaganju, ali to nikako ne umanjuje njihovu vrednost i šarm, kao ni univerzalnost odnosno aktuelnost.

U drugom po redu filmu koji je snimio za kompaniju Keystone, „Mabelove neobične neprilike“ (Mabel’s Strange Predicament) nastao je lik skitnice koji je Čaplinu odlično pristajao i pratio ga do kraja karijere i nekako odslikavao i njegove životne prilike, sažete u umetničkom liku. Bila je to kontradiktorna umetnička prilika: vrećaste pantalone, suviše tesan sako, nakrivljeni polucilindar i nesrazmerno velike cipele, lice našminkano komediografskom šminkom. Takav lik je rođen spontano i bez plana, u trenutku kada je Čaplin prvi put išetao na scenu u njemu, kako je sam glumac tvrdio.

Prisan odnos sa publikom

Jedna od stvari po kojima je Čaplin ostao zapamćen je njegov neposredan i često veoma prisan odnos sa publikom, što je predstavljalo novinu u tadašnjoj filmskoj umetnosti. On je prvi skrenuo pažnju na kameru kao umetničko sredstvo. Kamera ga je volela. Poigravao se i komunicirao sa njom bez straha i zadrške.

Gledao je u kameru, ponirući kroz nju. Ponašao se kao jedan od običnih ljudi, nije se pretpostavljao publici. Na taj način držao je njenu pažnju i, što da ne, suptilno je zaokupljao i hipnotisao svojim šarmom. Lik skitnice po kojem je Čarli Čaplin ostao zapamćen bio je tako topao, poznat i prisan svakom od nas. Izazivao je razumevanje, poistovećivanje, pa čak i nežnost i sažaljenje. Lik skitnice bio je nesumnjivo užlebljen u socijalnu mrežu tadašnjih britansko-američkih odnosa.

Tokom dvadesetih i tridesetih godina 20. veka Čaplin je ostvario ogroman uspeh, uključujući učešće u cirkusu. On nije bio samo glumac, nego i tekstopisac, plesač, kompozitor i režiser u kasnijim fazama svog života. Neprekidno se usavršavao, ne dopuštajući sujeti da ga zaustavi u tome. Muzička podloga je svakako veoma bitan element kasnije razvojne faze u eri nemog filma, jer je bila jedini zvučni pratilac radnje zabeležene na „pokretnim slikama“.

Tokom četrdesetih godina veoma uspešno je igrao lik velikog diktatora, samog Hitlera. Lik skitnice bio je simbol ugnjetenih, onih koji su prinudjeni da preživljavaju, uprkos svemu što im predstavnici viših klasa nameću, često uprkos vladavini birokratije ili nepomirljivosti nekih društvenih slojeva ili političko-ideoloških tendencija.

Život Čarlija Čaplina obeležen je mnogim skandalima i kontroverzama. Jedna od njih je bila sumnja da je njegova umetnost imala svojevrsnu društveno-političku angažovanost u toku Prvog svetskog rata, kada je njegova lojalnost britanskoj otadžbini bila dovedena u pitanje. Naime, mnogi britanski državljani su ga optuživali da je bio američki „plaćenik“ i da je uplitao propagandne komunističke ideje u svoje filmove. Film o Hitleru, „Veliki diktator“ iz 1940. dodatno je raspirio ovakve tenzije. Čaplin je takođe bio optuživan da je pružao pomoć u ruskoj borbi protiv nacističke invazije tokom Drugog svetskog rata.

Njegov privatan život nije bio lišen izvesnih ekscentričnosti.

Ženio se četiri puta i imao jedanaestoro dece. Uprkos velelepnom bogatstvu koje je stekao za života, živeo je skromno, poput običnog čoveka.

Čaplin je dobitnik mnogih nagrada (npr. Academy Awards), uključujući Oskara 1972. godine. Dobro je znati da su takav pregalački rad i vanredan talenat osvojili publiku i bili primećeni od strane filmske kritike, koja nije štedela priznanja. 1975. godine čak ga je nagradila i britanska kraljica Elizabeta II. 1976. godine preminuo je u snu.

Čarli Čaplin i dan danas nadahnjuje ljude.

Mnogi su pokušali da ga imitiraju, odajući na taj način svojevrsno poštovanje njegovom liku i delu, ukoliko uzmemo da je imitacija najiskreniji oblik obožavanja. Njegov lik i delo, međutim, ostaju jedinstvena i neprevaziđena pojava u istoriji filma i umetnosti uopšte. Najbolji način da mu se odužimo jeste da uživamo u njegovim filmskim i režiserskim ostvarenjima i ne dopustimo da zapadne u prašinu zaborava, a njihov umetnički kvalitet će se sam odbraniti od pokušaja bilo kakve kritike.