Psihologija

Aktivna imaginacija

Imaginacija

Ukoliko pokušamo da bacimo pogled na istoriju ljudskih ideja, začeci pojma aktivne imaginacije svakako se mogu pronaći veoma rano na toj hronološkoj skali, jer je čovek odvajkada pokušavao da objasni stvarnost oko sebe, i svoje mesto u njoj, kao i svoj mogući doprinos.

Čovek je oduvek primećivao dvojstvo inherentno stvorenom svetu, između materije i duha, koje je često bilo uzrok njegove zbunjenosti, ali ga i podsticalo na istraživanje. Još u antičkoj grčkoj filozofiji Aristotel, Platon, Heraklit i drugi govorili su o tom idejnom putu saznanja ili duhovnoj potrazi.

Za Platona, na primer, osnov svega vidljivog je ideja, kao unutrašnja slika – predstava, a realnost predstavlja odraz tog sveta ideja. Heraklit je smatrao da postoji jedinstveni logos – istina, zakon, duhovno načelo svojstveno prirodi, pa i ljudima, kao delu prirode.

Nešto kasnije, mnogi predstavnici različitih religija oslanjaju se na slično polazište. Tako, na primer, poznati katolički religijski filozof iz 14. veka, Toma Akvinski, veruje da se u samom pojavnom svetu i njegovim mehanizmima (npr. mehanizmu kretanja, ili samoj savršenosti stvorenog sveta i njegovoj smisaonosti) nalaze dokazi o postojanju višeg bića ili Boga.

Čuveni propovednik iz 4. veka, Sveti Avgustin, neoplatonista po opredeljenju, smatrao je da je najvažnije spoznati istinu, koja se nalazi u savršenstvu Boga, a njega jedino može spoznati ljudska duša, koja se nalazi na razmeđi materije i duha.

Ezoterični ili mistični pravci ljudske misli, kao što je bila antropozofija, čiji osnivač je Rudolf Stajner (1861-1925), takođe se mogu shvatiti utemeljivačima modela aktivne imaginacije.

Prema antropozofskom viđenju, duh ili imaginacija služi kao organ duše zahvaljujući kojem čovek stupa u kontakt sa onostranim.

Svojevremeno je nastala, i još uvek postoji tzv. antropozofska medicinska praksa, u kojoj je akcenat stavljen na blagotvorno dejstvo umetničke ekspresivnosti unutrašnjih slika ili vizija. Osim verovanja u jednu besmrtnu dušu, antropozofi veruju i u druge nevidljive, duhovne entitete, kao što su etar ili astralna tela odnosno slojevi.

Za poznatog islamskog teologa i iranologa, pariskog profesora iz 20. veka, Henrija Korbina (1903-1978), duhovnost je jedna od glavnih tema kojima se bavi, a imaginativnost smatra njenim osnovnim sredstvom, koje omogućava stvaralaštvo, kao božanski akt dodeljen kao mogućnost svakom čoveku.

Karl Gustav Jung
Karl Gustav Jung

U korenu svih ovih različitih pokušaja nalazi se težnja ili želja za uspostavljanjem veze između ovostranog i onostranog, vidljivog i nevidljivog.

Ipak, kada kažemo aktivna imaginacija danas prvenstveno mislimo na koncept koji je terminološki utvrdio i strukturisao čuveni švajcarski psihoanalitičar i filozof, danas već nesumnjive reputacije u domenu humanističke misli, Karl Gustav Jung (1875-1961).

Prema K.G.Junguaktivna imaginacija je tehnika meditacije ili kognitivna tehnika čiji cilj je postizanje tzv. stanja hipnagogije (stanja na razmeđi sna i jave).

Liber Novus

U pitanju je jedna od nekoliko tehnika koje je Jung razvio, a koja, naročito posle nedavnog posthumnog objavljivanja Crvene knjige (2009) iliti Liber Novus, kako je sam Jung imenovao beleške na osnovu kojih je nastala, predstavlja jedan od kamena-temeljaca njegove psihoanalitičke prakse.

U ovoj knjizi Jung je predstavio svoja imaginativna iskustva (mitopoetsku imaginaciju), odnosno vizije, fantazije, halucinacije, snove, mandale iz perioda od 1915. do 1930, koji su bili sadržani u njegovim rukopisnim beleškama, koje su nosile radni naslov Crne knjige.

Crvena knjiga obiluje ilustracijama, slikama koje prate kratka tekstualna objašnjenja na nemačkom i latinskom jeziku, te se može smatrati pravim modernim, multimedijalnim – kaligrafskim umetničkim delom, a sam Jung ju je nazvao svojim najtežim eksperimentom. U njoj je koristio kaligrafsko pero, višebojno mastilo i druge tehnike vizualnih umetnosti.

Nastala je u periodu posle raskida prijateljske i poslovne veze sa njegovim učiteljem i prethodnikom, Sigmundom Frojdom, koji je svakako bio težak za Junga i u psihološkom smislu predstavljao otelovljenje primordijalnog separacionog straha.

Jungovi biografi i kritičari nisu složni u proceni da li je u pitanju bio puki introspektivni period, odnosno period razmišljanja i smirivanja posle ove lične bure, ili period mentalne bolesti s kreativnim potencijalom, psihotičnih ispada ili jednostavno, neke vrste bezumlja, ludila.

Nije do kraja razjašnjeno da li je ova knjiga zapravo prikaz umetničke ekspresije poznatog psihoterapeuta, koja je tada poslužila kao isceljujući mehanizam, ili sadrži osmišljene putokaze za samotumačenje i samoisceljenje drugih. Možemo, međutim, sa sigurnošću reći da je Jung u tom periodu skoro svakodnevno primenjivao postupak namernog evociranja – prizivanja unutrašnjih slika, vizija, fantazija u budnom stanju, u koje je potom ulazio kao glavni junak fikcije i kretao se u njemu.

Aktivna imaginacija je metod asimilovanja nesvesnih sadržaja, kroz neku vrstu samoizražavanja. Aktivna imaginacija se nalazi negde između nesvesnog i svesnog stanja. U nju bi mogli da se svrstaju sanjarenje, ili lucidni snovi (sanjanje pri kojem je snevač svestan da sanja i može donekle ili potpuno da utiče na dešavanja u snu). U okviru ove tehnike meditacije (ili psihoterapije) sadržaji nesvesnog se prevode u slike, odnosno predstave ili narative, ili personifikuju u zasebne entitete.

Aktivna imaginacija je kao koncept na određeni način sadržana u ostalim Jungovim idejama –  kolektivnog nesvesnog (odnosno njegovim simbolima – arhetipovima), sinhronicitetu, mašti, koja deluje kako na nesvesnom nivou, u snovima, predosećanjima, vizijama, tako i na svesnom nivou, prvenstveno u umetničkom stvaralaštvu.

Prema Jungovom mišljenju, aktivna imaginacija je u stvari proces koji se koristi kao most, posrednik između svesnog i nesvesnog.

U pitanju je proces svojevrsne alhemije, vrednosnog i strukturalnog preobražaja elemenata vidljivog sveta u određeni poredak s nadređenom strukturom. Taj proces je uglavnom spontan; slike iz nesvesnog dopiru do svesnog života slobodno i nesputano, poput talasa mora koji nenametljivo, ali neprestano zapljuskuju obalu naše egzistencije.

Jezgro aktivne imaginacije nalazi se u oblasti nesvesnog, u oblasti želja, strahova i fantazija, koje žele da probiju zid svesnog i budu prevedene u vidljivi oblik. Prevođenjem u domen svesnog ili vidljivog, njihova moć – vladavina iz senke slabi, odnosno postaje realizovana – osmišljena, putem delovanja mašte ili imaginacije; na taj način sveukupnost naše psihe najzad postaje vidljiva, odnosno spoznata.

Psiha se u stvari i sastoji od niza slika, u doslovnom smislu, kako kaže Jung.

Nije u pitanju slučajan raspored ili niz predstava, već struktura pregnantna smislom i svrhom; slikovno predstavljanje vitalnih sila čoveka. Ovaj postupak je i u skladu sa činjenicom da su većina ljudi (oko 65%) vizuelni mislioci (pripadnici vizualno/prostornog učenja), a manjinu čine pripadnici  apstraktnog mišljenja (mišljenja isključivo putem reči – apstraktnih pojmova).

Aktivna imaginacija je, kako je to Jung često isticao, u stvari proces osvešćivanja nesvesnog, koji je neophodan na putu individuacije, pa i samoisceljenja.

Jer, kao što on tvrdi, sve dok ne osvestimo nesvesno, ono će upravljati našim životom, a mi ćemo to zvati sudbinom.

Kažu da su mnogi umetnici i naučnici, kao što su Nikola Tesla, ili Albert Ajnštajn, ili pak Salvador Dali ili Džejms Kamerun,  dolazili do velikih otkrića ili neverovatnih ideja u fazi aktivne imaginacije, na primer u toku lucidnih snova.

Nikola Tesla je, dok je bio kako fizički, tako i mentalno u budnom stanju, u svojoj laboratoriji imao složene i veoma realne vizualizacije koje su mu omogućavale da dođe do rešenja zamršenih naučnih zagonetaka. U pitanju su bili trenuci svojevrsnih prosvetljenja, poput epifanija (o kojima je tako često pisao Džojs).

Ajnštajn je, nakon nekih od svojih lucidnih snova, rekao da je realnost tek puka iluzija, ali veoma dosledna i uporna iluzija. Salvador Dali je u lucidnim snovima pronalazio nadahnuće za mnoge od svojih radova, prateći takođe načelo automatizma, svojstveno avangardi (tačnije nadrealizmu) kako u slikarstvu, tako i u književnosti. Mnogi pesnici su pronašli svoje najbolje stihove u stanju lucidnih snova, a filozofi kamelje-temeljce svojih filozofskih sistema. Jung bi se svakako složio da je u pitanju prodor kolektivnog nesvesnog u lično nesvesno, koje je napravilo prodor u oblast svesti, pod pogodnim uslovima.

Osnovno polazište za aktivnu imaginaciju je činjenica da je nesvesno ogromna i neistražena oblast i da postoji nezavisno, autonomno u odnosu na čoveka, skoro kao zaseban entitet. Ego bi hteo da bude kormilar, da upravlja svim dešavanjima i uspostavi kontrolu već prema svojoj volji, ali mora dostojanstveno da prizna poraz pred nesvesnim. U kakvom će odnosu (prijateljskom ili antagonističkom) ego biti sa svojim nesvesnim zavisi od mogućnosti njegove simbolizacije, veštine njegovog prevođenja u slike, a koja je na svakom pojedincu. Upravo zbog toga aktivna imaginacija je veoma važan alat samoaktualizacije koja ima, kako bi Maslov rekao, transpersonalni karakter.

Sredstva aktivne imaginacije su: vizualizacija (prevođenje nesvesnog u slike), bilo putem snova, slikarstva, vajarstva, grnčarstva, ili drugih vrsta manuelnog zanatskog stvaralaštva, zatim automatsko pisanje (u pitanju je pripovedački postupak – tehnika koju su koristili mnogi pisci već pomenute avangarde početkom 20. veka – nazvavši je tokom svesti (Stream of Consciousness), kao što su Virdžinija Vulf, Džejms Džojs, Henri Džejms, Dejvid Lodž, Vilijam Fokner, Marsel Prust i dr.

Tehnika automatskog pisanja se svodi na prevođenje spontanih mentalnih slika u tekst, bez moralne ili formalne, umetničke, cenzure, što je najzad dovelo do prevazilaženja konvencionalnih jezičkih kalupa – npr. zanemarivanja interpunkcije – i formi i stvaranja novog, tzv. zaumnog jezika (što je termin koji je skovao naš avangardni pisac, Ljubomir Micić). U aktivnu imaginaciju spada i vantekstualna umetnička aktivnost kao što je ples, pa čak i seksualna aktivnost, koja omogućava da naši najskriveniji porivi i instinkti pronađu put do realizacije.

Osim što predstavlja most između ličnog svesnog i nesvesnog, aktivna imaginacija, prema Jungovom mišljenju, predstavlja i način uspostavljanja veze između ličnog i kolektivnog nesvesnog.

Aktivna imaginacija kao psihoanalitički metod nosi i određene rizike, pod kojima prvenstveno podrazumevamo udaljavanje od realnosti, shvaćene spolja. Zbog toga je neophodna određena distanca, bilo samo-distanca, bilo distanca uspostavljena uz pomoć terapeuta, koja će „pacijentu“ omogućiti povratak u realnost, nakon ispoljenog dejstva aktivne imaginacije.

Možda je najvažnije pitanje koje se može postaviti da li je aktivna imaginacija ikad „isključena“ iz naših života, ili se ogleda u svemu što činimo. Dok govorimo ili komuniciramo, odnosno vršimo različite vrste razmene sa drugima, dok kuvamo, jedemo, radimo, posmatramo, stvaramo, smejemo se, šetamo se, planiramo i možda najviše dok sanjarimo – aktivna imaginacija uvek je prisutna, čineći ljudsko biće jedinstvenim i povezanim.

Nesvesno progovara iz svega što činimo, ili ne činimo, jer čak i nečinjenje je vid činjenja i kao takvo nosilac određenog značenja. Kod nekih pojedinaca je izraženija, kod drugih manje izražena, ali svakako je način čovekovog postojanja, kao svesnog bića izraslog na podlozi nesvesnog.

Ana Bojanović

Ana Bojanović

Ana Bojanović je diplomirala na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2001. godine. Stekla zvanje magistra nauke o književnosti na istom fakultetu, na temu iz oblasti srpsko-engleskih književnih veza, 2007 godine, iz koje oblasti je odabrala i temu za doktorat. Strastan ljubitelj preciznosti i snage pisane reči, filozofije, mitologije, psihologije i medicine. Ljubitelj poezije i pesnikinja. Zagovornik autentičnosti življenja.

Vaš komentar

Klikni ovde da bi postavio komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Preporuka

Nastavimo zajedno samoobrazovanje!

Unesite email adresu za korisne porcije aktuelnog znanja!

Aktivni smo i na Fejsbuku!