Strip je kao medij uvek tu negde pristutan, svuda oko nas, bilo kroz novinske gegove, internet kaiševe ili unutar školskih udžbenika. Tokom kasnih 70-ih i ranih 80-ih je bio na vrhuncu svoje popularnosti u bivšoj Jugoslaviji.
Pre svega zahvaljujući bogatoj ponudi i pristupačnim cenama, te je kao takav predstavljao jedan od glavnih vidova razonode – kako omladine tako i onih starijih. Iako se mnogi ovog perioda sećaju sa suzom u oku, nije sporno da je tadašnja ponuda ipak oformila publiku koja je na strip gledala isključivo kao na jeftinu zabavu.
Međutim kao i svaki drugi vid umetnosti, tako i strip ipak ima mnogo više za ponuditi. A upravo to “više” je ono nešto što su novo-oformljeni slojevi publike počeli tražiti. Pojam grafička novela se polako počeo uvlačiti u domaći mejnstrim, a izdavači koji su pravovremeno znali napipati puls javnosti su nas obradovali sa nekim od najvećih klasika devete umetnosti.
Ako imate želju da upoznate onu malo ozbiljniju stranu stripa kao umetničkog medija, ako želite saznati do kojih nas visina može odvesti kao vizualno-literarna forma, upoznajte se za početak sa ova tri kapitalnih dela.
Maus (Art Špigelman, 1991.)
Danas je teško naići na legitimnu listu najboljih svetskih stripova na kojoj se neće naći ovo potresno delo Arta Špigelmana. Kada u ruke uzmete Mausa i prelistate ga, automatski će vam biti jasno da se ovde ne radi o ugodnom i laganom štivu. Maus je bez sumnje iznimno težak i jeziv strip. Ali ustalom, kakav i može biti kada pokriva teme holokausta i koncentracijskih logora.
Kroz Mausa, Art intervjuiše svoga oca i prenosi nam njegova iskustva kao mladog Židova iz Poljske, koji s porodicom posmatra kolaps društva i civilizacije neposredno pre početka drugog svetskog rata, a kroz drugu polovinu knjige vidimo i njihov put preživljavanje u strahotama koncentracijskog logora Aušvic. Neupitno je da se ovde radi o jezivom i neugodnom delu koje bi uprkos svemu ipak trebali pročitati.
Maus je od objavljivanja do danas dobio desetine nagrada i jednoglasno je hvaljen od strane publike, kritike i akademske zajednice.
Nadzirači (Alan Mur, 1987.)
Ranih 80-ih mladi Britanac Alan Mur je zapao za oko javnosti i izgradio ime kvalitetnim i izazovnim scenarijima unutar izdavačkih kuća 2000 AD i Vorior. Nije dugo trebalo čekati da mu stigne ponuda s druge strane Atlantika od renomirane izdavačke kuće DC Komiks da nešto uradi za njih.
Tako smo dobili Nadzirače, epsku dekonstrukciju super heroja u 12 poglavlja, delo koje je i danas – toliko godina nakon objavljivanja – definitivno neprevaziđeno. Alan Mur je svakako znao da u rukama ima nešto posebno, ali nikako nije imao ideju da će upravo Nadzirači postaviti nove standarde, ne samo unutar žanra, nego da će prouzročiti tonalnu promenu u načinu pisanja i razmišljanja unutar stripa kao medija. Filozofski temelji koje je Mur postavio te davne 1986./1987. i danas čvrsto stoje.
Nadzirači u potpunosti koriste strip kao formu, vizualni deo savršeno nadopunjuje tekstualni i neretko vodi narativ kroz dva kanala. I baš kao pravo post modernističko delo, ujedno igra i dokumentarističku ulogu, pružajući širi uvid u likove i događaje putem isečaka, fotografija i novinskih članaka, koji su ponuđeni na kraju svakog poglavlja.
Sendmen (Nil Gejmen, 1996.)
Upravo Sendmen je najzaslužniji za popularizaciju termina “grafička novela” krajem u ranim 90-ima. Iako se radi o serijalu od 76 poglavlja, objavljivanih mesečnim ritmom, većina nas se upoznala sa Sendmenom kroz strana i domaća knjižna izdanja. Talenat Nila Gejmana je danas neupitan, kroz Sendmena se stripovskoj publici predstavio na najbolji mogući način, i čini se da je nekako bez preteranih napora iznedrio jedan od najboljih serijala unutar izdavačke kuće Vertigo.
Sendmen je u svojoj srži fantastični serijal kroz koji pratimo oslobađanje i pad Morfeja/Sna, jednog od Večnih, koji je baš kao i mi smrtnici razoren između htenja i dužnosti, ljubavi i slobode. Ono što je karakteristično za serijal je da isti skoro neprimetno prelazi iz žanra u žanr, poigrava se s njihovim pravilima i ograničenjima, dajući nam specifičan oblik strave i drame, dekonstruišući pro tom mitove, istoriju i književne klasike. Međutim, ono što je interesantno, svako Sendmena doživljava na neki sebi svojstven način i to je ono što ga čini tako posebnim i večnim.
Ova tri predstavljena dela predstavljaju tvrdu okosnicu modernog stripa, svako od njih je toliko različito od predhodnog, svako od njih nudi čitatelju novi pogled na strip kao umetničku i narativnu formu, svako od njih je neupitni klasik koji će se čitati još generacijama. Zahvalno je upoznati se s ovim delima i staviti ih u kontrast s onim što smo čitali kao deca, pa čak i sa modernom književnošću. Hoće li se i kod nas neki od strip klasika uvrstiti kao obavezna lektira, ostaje nam za videti. Kvalitetnih dela nikako ne nedostaje.
Vaš komentar