Zašto je dobro da učimo „beskorisne stvari“ u školi?

Prisetimo se gomile, naizgled nepotrebnih, informacija koje smo morali da učimo u školi. Tada nam je to bilo mučno, a sada se pitamo šta nam je donelo poznavanje jednačine sa 3 nepoznate i učenje napamet raznih formula iz matematike i fizike ili bubanje nekih podela iz biologije koje se tiču morfološkog porekla stena. Šta je nama donelo to što znamo kada je vođen stogodišnji rat i kako se zvalo sedam rimskih brežuljaka?

Mada, kada dobro razmislimo, kako bi bilo dobro da nam je sada najveći problem da li ćemo dobiti peticu iz kontrolnog.

No, bilo kako bilo, danas se žalimo na druge stvari. Često mislimo da se ne trudimo koliko mislimo da bismo mogli. Kada se bolje prisetimo, nikada nismo ni pokušali da razumemo taj materijal koji bi nam pomogao da prihvatimo to „nepotrebno“ znanje.

Da li je to znanje baš tako nepotrebno?

Sada, gledano iz naučne perspektive, potvrđeno je da te „beskorisne stvari“, baš i nisu bile toliko beskorisne za naše pamćenje i razmišljanje.

Nema sumnje u to da škole nisu savršene, čak je njihov sistem veoma loš. Jedan od glavnih problema našeg obrazovnog sistema je taj da učenicima nije rečeno zašto bi trebalo da uče. Onda nije ni iznenađujuće da mnogi završe obrazovanje sa mišlju da je bilo potpuno besmisleno i da je uzalud potrošilo njihovo vreme i trud.

Naravno, istina je da mnogi predmeti mogu biti objašnjeni na mnogo fascinantniji, angažovaniji i pristupačniji način.

Učitelji bi mogli da uvedu neka poboljšanja, kako u sadržaju, tako i u njihovom stavu prema učenicima i učine časove zanimljivijim. Naravno, ima sjajnih i kompetentnih učitelja kojih se svi mi rado sećamo i na čijim smo časovima sa pažnjom slušali svaku njihovu reč. Nažalost, bilo bi idealno da je bilo (i da danas ima) više takvih pojedinaca.

Pamćenje i proces edukacije

Mnogi misle da je edukacija naizgled nevažna tema (baš kao što je i zaliha uglja na Kamčatki), naročito danas kada tražene informacije možemo izguglati za nekoliko sekundi.

Ljudski mozak radi kao mreža. Svako sećanje postaje sledeći element u ovoj mreži, olakšavajući mozgu da zapamti novu informaciju i da se lakše priseti prošle informacije. Zbog toga, dobro izgrađeno, sveopšte, osnovno znanje (čak iako vremenom zaboravimo mnoge njegove elemente), postaje odličan temelj po kojem kasnije možemo postići značajne stvari.

Efekat mreže sećanja je toliko jak da kada naučimo nove informacije o različitim temama, možemo lako predvideti šta ćemo upamtiti više. Takođe, zadržaćemo detaljnije podatke o temama koje već poznajemo. U svetu znanja, ono što je bogato postaje još bogatije. Što više znamo o specifičnoj oblasti, više ćemo nastaviti da učimo.

Naravno, glavni deo ove mreže ostaće neiskorišćen, ali je ovo cena fleksibilnosti u modernom svetu. Ukoliko želimo da budemo pripremljeni za prilagođavanje različitih situacija širokog obima i da budemo u mogućnosti da naučimo nove stvari kao odrasli, potrebna nam je dobro izgrađena baza.

Sada je moguće da ćemo zažaliti što nismo dovoljno i sa pažnjom učili sve te „beskorisne“ stvari u školi. Danas bi nam to znanje olakšalo učenje novih stvari. To bi bila investicija od koje bi imali značajne koristi.

Naravno, mi sada možemo da pokušamo da naučimo nove stvari, ali će nam taj proces ići mnogo sporije. Jedan od glavnih razloga za to je što danas nemamo toliko viška vremena kao što smo nekada imali u osnovnoj školi.

Razmišljanje i proces edukacije

Bilo bi odlično kada bi nas učili kritičkom razmišljanju u školi. Što više znanja posedujemo, imamo veću šansu da identifikujemo neispravno rasuđivanje, sumnjive poslove ili izmišljene fantazije (pogotovo u sadašnjem vremenu kada ih ima puno na internetu). Tada češće, sasvim slučajno, uviđamo nešto što se ne uklapa u ostatak priče i automatski postajemo skeptičniji prema tome.

Štaviše, u mnogim slučajevima je potrebno da razumemo neke naizgled manje bitne stvari kako bi išli napred i bili korak ispred svog vremena. Ovo je razlog zašto „nekorisno“ znanje nije nekorisno.

Ovo je kao scena iz filma Karate Kid, gde Daniel treba da polira auto Mr. Miyagija. Istina je da poliranjem ne može da nauči karate, pa iako deluje besmisleno, to mora da uradi kako bi se sve spojilo u veću celinu.

Mađioničari vežbaju svaki pokret stotine ili hiljade puta sve dok ga ne dovedu do perfekcije. Zatim ih spoje sa razrađenim trikovima i gledajući to, publika oseća da prisustvuje nečemu zaista magičnom.

Isti slučaj je sa učenjem onih smešnih matematičkih jednačina. To je nešto što treba da radimo kako bi imali šansu da postignemo nešto veće kasnije u životu.

Neće svi postati fizičari. Ali nećemo imati mnogo šansi da postanemo jedan od njih tako što ćemo prvo početi da učimo knjige o kvantnoj fizici. Prvo moramo da razumemo osnovne fenomene, a ovo je najbolje da činimo kada imamo vremena i sposobnosti, najbolje u mlađoj dobi, kada smo izloženi masovnim informacijama koje možemo povezati sa ovim znanjem.

Možda nismo tako razmišljali, ali prividno beznačajna informacija koju su nas učitelji u školi terali da učimo bila bi dobra za nas dugoročno, samo da smo želeli da je shvatimo veoma ozbiljno i da smo joj se sa pažnjom posvetili.

Zato, kada sve ovo znamo, potrebno je da dobro razmislimo kad podržavamo dete u tome da ne treba da uči gluposti. Objasnimo našoj deci zašto je učenje važno za njih, kako bi osećali da ipak uče korisne stvari koje su dobre za njihovu budućnost.

Izvor