Slobodna škola Summerhill

Luckaste ideje dvadesetih godina XX veka su zahvatile skoro sve delove društva: Koko Šanel oblači žene u kratke suknje, dame skraćuju kosu na bob frizuru i (zamislite!) koriste alkohol i cigarete, igra se čarlston, prohibicija je u toku, Fitzgerald piše „Velikog Getsbija„, žene napokon dobijaju pravo glasa!

Sve će ovo postati mainstream tek deci cveća 50-tak godina kasnije.

U takvom živopisnom jednom svetu i vaspitanje je dobilo jedan sasvim novi smisao i formu.

Poznato je da se obrasci ponašanja i intelektualni stavovi formiraju još u kući, pre nego dete krene u školu, i u razredu umanjuju jednakost obrazovnih mogućnosti. Haksli u Vrlom novom svetu predviđa (čini mi se sve izvesnije) podizanje dece pod isključivim uticajem zajednice, a što je praktično realizovano samo u izraelskim kibucima.

Šta je to školi uradio A. S. Neill?

Alexander Sutherland Neill (1883-1973) poznati je progresivni škotski pedagog. Progresivan zato što su njegove ideje o vaspitanju i obrazovanju bile sasvim van standarda i skoro na granici ludosti, poput ideja gore spomenutih.

U svojoj trideset osmoj godini sa saradnicima (1921.) pokreće međunarodnu školu blizu Drezdena. U to vreme je svojim ranim knjigama o obrazovanju već stekao zavidnu reputaciju radikalnog prosvetnog teoretičara.

Za nekoliko godina škola je premeštena u dvorac u mestu Sonntagberg u Austriji ali mu je neprijateljski raspoložena katolička zajednica zabranila rad zbog nekonvencionalnog programa nastave. Od 1925. škola se nalazi na velikom imanju na brdu u Leistonu, Suffolk. Upravnica škole danas je Neillova ćerka Zoe Readhead gde sa mužem i četvoro dece obavlja svakodnevne dužnosti. http://www.summerhillschool.co.uk/

Knjiga koju je A. S. Neill izdao 1960. „Summerhill School : A New View of Childhood“ iskrena je priča o životu i radu ove srećne škole.

Kada sam pre neku godinu pročitala članak o proslavi 90-te godišnjice škole Summerhill, bilo mi je baš drago da čujem da ona još uvek postoji i radi! Podsetila sam se knjige „Slobodna deca Samerhila“ i one neopisive sreće zbog otkrića (tada tinejdžer na ratnoj nozi sa svima oko sebe) da nisam luda- pa, evo, postoji škola slobode!

U spomenutom intervjuu su bivši učenici govorili o svojim iskustvima davnih dana.

Neki od njih su postali grafički dizajneri, dizajneri nameštaja i igračaka, slikari. Jedna je devojčica sa trinaest godina otišla iz Summerhilla na koledž, upisala stomatologiju, i uz malo veći napor sustigla u znanju drugu decu koja su prošla tradicionalan sistem obrazovanja. Ona danas planira svoju decu da pošalje u Summerhill.

Ima međutim i drugih priča. Nekim roditeljima se nije dopao takav način učenja pa su odustali da svoju decu šalju u Summerhill (iz religijskih razloga jer na nju se nije obraćalo ni malo pažnje, zbog previše slobode „da se deca ne pretvore u delikvente“, ili iz drugih razloga ). U intervjuima se provlačila nit sete i nostalgije za srećnim vremenima samerhilskim.

Hajde da se na kratko prisetimo tog sveta mašte i slobode.

U početku je Summerhill bila škola koja je primala decu problematičnog ponašanja ili đake izbačene iz drugih škola.

ovako razmišljajući, Neill je pokušao da im pomogne terapijom psihoanalize, ali je shvatio da im jedino mogu pomoći sloboda i ljubav.

Sećam se jedne stare Čestertonove priče u kojoj Oca Brauna pitaju kako je tako brzo uspeo da otkrije zločinca? Odgovorio je „Tajna je da se uživiš u misli, dušu, srce zločinca, da čuješ i vidiš stvari kao on, da postaneš on„.

 To je otprilike bila namera i A. S. Neilla- da uđe u srce i dušu deteta.

Nezadovoljan tradicionalnom školom, krenuo je na sve ili ništa!

Radi ono šta ti je volja! Sloboda, ne razuzdanost!

U Summerhillu se deci daje sloboda kroz koju mogu do mile volje da prate svoje prirodne interese, dozvoljava im se da budu sebična, da se jogune, da se ižive, da budu to što jesu! Na nekoj tabli u dvorištu Summerhilla je pisalo „radi ono što ti je volja!„

Emocije imaju prednost nad intelektom.

U ovoj školi nema regularnih časova, na čas ideš kad ti odlučiš. Ima predmeta ali se uče po želji i interesovanju, nema prisile. Zamislite pitanja na testu:

Učenici imaju na raspolaganju zgradu, dvorište, kuhinju, radionicu i alat, kuhinju, drveće, baštu, spavaonice. I svi su ravnopravni. Ne samo međusobno već i sa nastavnicima. Tu se deca ne boje nastavnika, samouprava i demokratija pokazuju svoje pravo značenje. Knjige postoje ali su sporedno nastavno pomagalo.

Deca uzrasta od 5 do 16 godina, imaju svoje grupe za igru, učenje, rad, glumu, kreativnosti  raznih vrsta… Svakog se polugodišta pravi novi raspored za nastavnike, deca se upisuju u razrede, osoblje pomaže deci u odabiru predmeta, učenju i svemu ostalom. Deca koja ne pohađaju nastavu se druže, penju po stablima, pletu, heklaju, prave igračke. Kome ne ide čitanje, lati se alata, testeriše drvo i pravi stolicu.

U današnje vreme tu su i kompjuteri. Razredni čas je zajednički, odluke se donose većinskim glasanjem. Školom upravljaju učenici jednako kao i učitelji. Kazne postoje u vidu neke globe poput zabrane odlaska u bioskop, guranja kolica puna zemlje u baštu, plevljenje korova ili ukidanje nedeljnog džeparca. Postoji posebna osoba koja se bavi decom koja su sklona razbojničkom ponašanju ili su asocijalna.

Učenici ne moraju da uče napamet, praktičan rad ide pre teorije a upravnik i nastavnik Neill ističe da:

Svako se dete ovim pristupom razvija u iskrenu, poštenu i najvažnije od svega – u srećnu odraslu osobu!

Neill tvrdi da nijedan učenik Summerhilla nije postao asocijalan jer ih je „od delikvencije izlečila upravo sredina škole koja pruža poverenje, sigurnost i saosećanje bez predrasuda i moralisanja„. Adolescenti otvoreno raspravljaju o seksu, bez osećaja da rade nešto pogrešno. Najbitniji momenat u seksualnom razvoju je oslobađanje nametnutog osećaja krivice.

Japanci imaju divnu reč kokoro – čistota i blistavost uma i srca. Urbano društvo je ove dve stvari nekako podelilo, a Neill pokušao da ih sastavi kao razbijenu statuetu od pečene gline.

Pro et contra

Učenje jeste važno ali nije za svakog. A. S. Neill u knjizi navodi primer baletana Vaslava Nižinskog koji je imao problem da se upiše na Državni balet u Petrogradu. Jednostavno nije mogao da položi školske ispite. Položio je tako što su mu dali test sa unapred spremljenim odgovorima. Činjenica da škola i dalje postoji i da roditelji tamo šalju svoju decu ide u prilog zaključku da je ne treba otpisati.

Istinu govoreći, Summerhill nije ni revolucionaran niti nov, nije čak ni šokantan. Ali je prvi uspeo da traje evo već 95 godina!

Čemu sve to – dečja sreća, sloboda, samouprava?

Za Neilla je postojeća škola loša i hoće da je „popravi“ bez obzira na sredinu u kojoj će učenici kasnije živeti, ali kako će dete dalje, kad izađe iz Summerhilla? Nezgodno pitanje. Prenebregavanje funkcionalnog odnosa društvo-škola je kamen spoticanja koji je tu da ostane. Na to pedagog A. S. Neill ne daje odgovor.

Društvo koje čeka đaka kad izađe iz Summerhilla je institucionalizovano, zakonima ugušeno.  

Duel Don Kihota i vetrenjača je kod A. S. Neilla bila borba sa „uplitanjem odraslih i stvaranje robota od deteta„. Neill se približio deci i njihovim ličnostima možda više nego ijedan teoretičar pre i posle njega. Summerhill ohrabruje samostalnost, kritičko razmišljanje, samo-motivaciju, a potpuno isključuje prisilu, do te mere da ni nastava nije obavezna. Pod uticajem Freuda i Reicha, Neill se žestoko protivio seksualnoj represiji, što je Summerhillu dodatno pridavalo obrise Sodome i Gomore.

Možda kad budemo imali holograme, čipovane mozgove i kad đaci budu učili dok spavaju, možda tek tada Summerhill postane naša „Shangri-La škola„. Nešto mislim, Summerhill je odlična ideja za neku letnju školu ili kamp.

Danas u svetu postoje naravno takvi vidovi učenja i vaspitanja, ali daleko od toga da će zaživeti kao praktičan, sveobuhvatni školski sistem. Do tada nam ostaje da poslušamo profesora sličnog A. S. Neillu, John Keatinga u filmu „Dead Poets Society„:  „Carpe diem, uhvatite dan momci, učinite vaše živote izvanrednim!„