Lični razvoj

Šta je zlo? Iz ugla hrišćanstva, islama i budizma

Tribina o zlu

Neizbežno pitanje koje se svakome, bilo da je u pitanju ateista, suvi racionalista, agnostik ili posvećeni vernik, kad-tad nametnulo jeste: otkud toliko zla na ovom svetu? Kakvo je njegovo poreklo? Ima li zlo neki viši smisao? Šta je, najzad, zlo?

Problem zla jedan je od središnjih teoloških problema svake monoteističke religije, koja tvrdi da je čitav svet stvorio jedan svemogući i beskrajno dobri tvorac-bog, ali i svakog čoveka, nezavisno od njegove veroispovesti.

U čitaonici Gradske biblioteke Beograd u ponedeljak, 8. maja 2017. godine, održana je nesvakidašnja, ali sudeći po broju zainteresovanih posetilaca i aktivnih učesnika, veoma zanimljiva i u današnje vreme verovatno preko potrebna, intrigantna tribina o definiciji zla i načinima njegovog tumačenja u okrilju triju možda najvažnijih i najmnogobrojnijih svetskih religijskih i filozofskih tradicija: hrišćanske, islamske i budističke.

O ovoj temi govorili su svakako dobro obavešteni i pozvani poznavaoci i predstavnici pomenutih doktrina:

Andrej Jeftić, profesor-asistent na Fakultetu za teologiju Univerziteta u Beogradu, zatim Seid Halilović, član Saveta osnivača centra za religijske nauke „Kom“ i Dušan Pajin, profesor na Fakultetu za filozofiju, urednik časopisa Kultura Istoka i član Estetičkog društva Srbije. U ovom kratkom članku pokušaćemo da na sažet način predstavimo i pomirimo ova tri donekle različita, a u velikoj meri podudarna viđenja porekla i značenja zla.

Epikurov paradoks

Još mnogo pre nastanka hrišćanstva, stari Grci su se bavili ovim pitanjem. Poznat je tzv. Epikurov paradoks, gde se on pita:

Bog ili želi da ukine zlo, a ne može; ili može, ali ne želi; ili pak ni ne može, ni ne želi. Ako želi, a ne može, onda je nemoćan. Ako može, ali ne želi, onda je zao. Ali, ako Bog može i želi da ukine zlo, otkuda onda zlo u svetu?

Definisati zlo uopšte nije tako jednostavno kao što deluje s obzirom na rasprostranjenost upotrebe ovog pojma. To je tako jer je prvenstveno u pitanju vrednosni sud, zatim zlo je uvek relativno, a mnogi misle da je zlo uopšte tek racionalni konstrukt (naročito ako govorimo o tzv. moralnom zlu), u zavisnosti od tačke gledišta, jer šta predstavlja zlo za jednog čoveka, neće to uvek biti za drugog.

Čovek makijavelističke orijentacije, međutim, uopšte neće trošiti vreme na bavljenje ovim pitanjem, niti prilagođavati način svog ponašanja, okupiran ostvarenjem sopstvenih ciljeva, podstaknutih isključivo ličnim koristoljubljem ili ličnim osećajem dobrobiti koji isključuje sve druge, a mnogi su, nažalost, danas takvog opredeljenja.

Lajbnic
Lajbnic
Lajbnic: prisustvo zla u svetu nije dokaz da je Bog zao ili nesavršen, već da je pružio slobodnu volju čoveku.
Jedan od prvih koji se posle starih Grka bavio pitanjem teodiceje (lat. theodiceia – pitanje opravdanja Boga s obzirom na prisustvo zla u svetu), uvodeći ovaj pojam u svom istoimenom delu, je prosvetiteljski filozof nemačkog racionalizma, ali i hrišćanstva, Gotfrim Lajbnic (1646-1716).

On je ipak, svoju nedoumicu razrešio zaključkom da je ovo jedan od najboljih mogućih svetova – najsavršenija moguća forma tvoračke sile i da evidentno prisustvo zla u svetu nije dokaz da je Bog zao ili nesavršen, već da je pružio slobodnu volju čoveku. On Boga vidi kao osnov unapred utvrđene harmonije svih delova ovog sveta.

Gospodin Andrej Jeftić istakao je da problem zla u hrišćanskoj tradiciji nije samo racionalan konstrukt, već je prvenstveno egzistencijalan (životni) problem.

On napominje da se zlo u hrišćanstvu poima prvenstveno kao tajna ili problem života i smrti i da hrišćanstvo ne sadrži konačno razrešenje ovog problema, sem u liku Isusa Hrista i njegovog iskupljenja ljudskih greha. U hrišćanskoj doktrini ovo pitanje je razmatrano najpre u Svetom pismu, a zatim i spisima tzv. Svetih otaca.

Tri vrste zla po hrišćanstvu

U ovoj tradiciji zlo se uglavnom može podeliti na tri vrste:

  • metafizičko zlo (svet i svaki primer života u njemu je konačan, ograničen, završava se),
  • prirodno zlo (prirodne nepogode i katastrofe, bolesti i nepredviđeni događaji)
  • moralno zlo (ono što ljudi čine jedni drugima).

U ranohrišćanskoj interpretaciji zlo se često posmatra kao Božije vaspitno sredstvo, kao testiranje vere (setimo se starozavetne priče o rabu Božijem, Avramu) ili pak, kao pružanje primera ostalim vernicima. U kasnohrišćanskom tumačenju nailazimo na priču o stvaranju prvog čoveka, Adama. Naime, kušanjem sa drveta saznanja, čovek je okusio zlo i postao mu podložan. Dakle, odgovornost za zlo snosi sam čovek: ono je produkt njegove radoznalosti i nepokornosti, odnosno slobodnog izbora da se odupre Božijoj naredbi da ne kuša plod sa drveta saznanja (Bog je rekao: Nemoj. A ne: Ne smeš).

Bog nije tvorac zla niti odgovoran za njega: ono je produkt čoveka
Tako dolazimo do zaključka da je radoznalost verovatno neizbežan sastojak i filter svačije samoizgradnje, samoaktualizacije. Stoga, prema hrišćanskoj doktrini, Bog nije tvorac zla niti odgovoran za njega: ono je produkt čoveka, odnosno bića od boga stvorenog, upravo zahvaljujući obdarenosti slobodnom voljom (poput Lucifera, palog anđela, a nekadašnjeg Božijeg miljenika, koji se odmetnuo od svog tvorca).

Drugo pitanje je da li je ljudski rod dovoljno zreo za slobodu i snošenje njenih posledica. Tako veliki pisac hrišćanstva, Dostojevski u romanu Braća Karamazovi, u epizodi o velikom inkvizitoru tvrdi da je sloboda veoma diskutabilna s obzirom na mogućnosti ljudskog roda, da predstavlja veliki teret za nejaka ljudska pleća i smetnju za ljudsko društvo te da bi institucija crkve trebalo da je ograniči.

Nešto slično tvrdi i Tomas S. Eliot u svom filozofskom spevu Četiri kvarteta: Ljudski rod ne može podneti suviše realnosti. Možda su nam i neka vrsta ropstva i zablude potrebni da bismo lakše podneli surovu stvarnost. Međutim, sloboda je jedini zalog autentičnosti dobra jer dobro koje proističe iz straha ne bi predstavljalo pravi izraz ljubavi prema tvorcu (ili bilo kojem od boga stvorenom biću).

Ipak, odgovor na pitanje zla u hrišćanskoj doktrini, ističe Andrej Jeftić, leži verovatno u tajni Isusa Hrista, koji nije više starozavetni indiferentni bog, imun na našu patnju, o kome i Ivan V. Lalić piše u svojoj filozofskoj poemi Četiri kanona kad kaže: Tvrd je na suzama tvorac. Isus Hrist, kao metafizička sinteza hrišćanske filozofije, silazi u poprište života, među stradanje i patnju, suočavajući se sa smrću i iskupljujući ljudski rod. On pati za nama i sa nama, fundamentalno zainteresovan za problem zla. Kroz njegov lik u hrišćanstvu dobro odnosi pobedu nad zlom, kroz vaskrsenje i večiti život.

Islamska baština o zlu

Gospodin Seid Halilović je na jedan smiren, veoma upućen i živopisan način predstavio osobenosti svima nama nešto manje poznate islamske tradicije i filozofskih učenja koja je prate. On ističe tri osnovne naučne discipline u okviru filozofske baštine islama:

  • dogmatičku filozofiju (koja se temelji na prenetim izvorima svetog teksta),
  • islamsku filozofiju (peripatetičku filozofija) i
  • doktrinarni sofizam (direktan plod mističkog otkrovenja).

Osnovni metod filozofije islama je demonstracija, dakle putem primera se sve objašnjava. Dominantna filozofska škola islama je transcendentna filozofija, čiji je glavni predstavnik Mula Sadra Širazi (1572-1640), a najpoznatiji zagovornici su Ajatolah Motahari i Alame Tabatabai.

Osnovna dilema transcendentne filozofije islama odnosi se, kako ističe gdin Halilović, na pitanje da li postoje dve različite kategorije postojanja: dobro i zlo i da li te dve različite kategorije imaju različito ili isto ishodište. Ova dilema razrešava se zaključkom da je bog apsolutno biće, neograničene milosti i moći, stoga i dobro i zlo proističu iz tog jednog apsolutnog izvora. Zlo je realno, ali nije primarni egzistent.

U razmatranju ovih pitanja ističu se dva metodološka pristupa:

Muslimanski filozofi insistiraju na tome da je dobro – postojanje, a zlo ne-postojanje.
1) Zlo je nepostojeće. Starogrčki filozofi takođe su tvrdili da je zlo nepostojeće, iako evidentno. Stoga čovek mora da se bori protiv zla. Metafizički uzrok zla je neizostavno pitanje. Muslimanski filozofi insistiraju na tome da je dobro – postojanje, a zlo ne-postojanje. Na primer, ne možemo posedovati siromaštvo, jer siromaštvo ne postoji po sebi, već kao odsustvo bogatstva; smrt je praznina ili nedostatak života, a bolest nedostatak zdravlja.

U tom smislu zlo je nepostojeće. Islamska filozofija se kreće oko ideje o aktivnom, postojećem, životodelatnom principu dobra i njegovoj suprotnosti u ideji zla, odnosno svega suprotnog od dobra. Ako je dobro postojanje i punoća, zlo je nepostojanje i praznina. Glavna ideja je da nešto nepostojeće ne može da ima uzrok, a ono što postoji ima uzrok i to je svevišnji tvorac. To je ilustrovano primerom svetlosti i senke: uzrok svetlosti je sunce, a uzrok senke je nepostojanje svetlosti ili odsustvo sunca.

2) Zlo je uvek relativno – drugi metodološki pristup objašnjenju problema zla. U skladu je sa islamskom baštinom ili učenjem po kojem postoje dve vrste stvarnosti:

samostalna realnost (postoji po sebi) i

relativna realnost (uspostavlja se upoređivanjem sa nečim drugim).

Zlo je uvek relativno jer zavisi od tačke posmatranja. Na primer, otrov zmije nije zlo za zmiju, već njen odbrambeni mehanizam, dok je za žrtvu u koju se ubrizga zlo.

Osnovno filozofsko pitanje islamske baštine je da li svako postojanje istovremeno samostalno i relativno postojanje? Relativno postojanje nije realni egzistent jer je apstrahovano iz realnog postojanja. Bog stvara samo samostalno postojanje (stvarnost), kome mi zatim pripisujemo osobine (apstraktne). Na primer, rečenica ponovljena tri puta svaki put će imati istu samostalnu realnost, a to da je ponovljena tri puta mi ćemo joj pripisati, a zatim to svojstvo možemo i tumačiti na određeni način.

U islamskoj tradiciji ne može se govoriti o uzroku relativnih postojanja. Relativna postojanja nemaju apsolutan uzrok. Tako, zlo nema uzrok, ali ono predstavlja nedostatak dobra. Ostaje otvoreno pitanje zašto bog nije popunio tu prazninu beskonačnom milošću i da li je uopšte moguć univerzum bez zla, gde bi svi ispunili svoje želje?

Prema islamskoj filozofskoj kosmologiji, dobro i zlo su u univerzumu nerazdvojni. Umesto isključivanja zla, zapitajmo se da li je patnja isključivo zla ili može doneti i nešto dobro. Prema ovakvom viđenju, lepota sveta je u raznolikosti. Kada bi sve bilo lepo – lepota bi izgubila svoj smisao. Kada bi svi bili šampioni, biti prvi izgubilo bi smisao. Kada bi život bio večan, tako isto, večnost bi izgubila smisao. Sva bića su ograničena svojim ontološkim mogućnostima. U posudu može stati samo onoliko tečnosti koliko zapremina tog suda dopušta.

Kad bog stvori nešto, on stvara stvarno postojanje, čije osobine se kasnije egzistencijom apstrahuju i dobijaju određeni smisao:

Zaista, s mukom je lakoća (Kuran, XCIV: 5, 6)

Iskušenja, teškoće su ključ savršenstva blaženosti. Zlo nas vodi ka dobru. Nije u pitanju stanovište prema kojem posle zla dolazi dobro, nego su oni međusobno prožeti. Osnovno zlo  – iskušenja su za odabrane ljude, kao eliksir života i dokaz posebne ljubavi Božije. Putovanje se odnosi na duhovno putovanje ka vrlini.

Gospodin Halilović priveo je kraju svoje nadahnuto tumačenje stihovima čuvenog persijskog pesnika Hafiza Širazija (1325-1388):

Noć rastanka, puna straha,
Svud su vali i vrtlozi,
Otkud znaju kako nam je
Bezbrižni na obalama.

Zlo u budističkoj tradiciji

Kontekst budizma najviše se razlikuje od tradicije hrišćanstva ili islama po motivu reinkarnacije. Budizam prihvata ideju reinkarnacije koja služi bilo kao objašnjenje za postojanje zla koje snalazi čoveka, bilo kao kazna za rđava dela iz prošlih života.

Reinkarnacija je način rešavanja problema zla iz prethodnih života. U hinduizmu, o kojem je govorio gospodin Dušan Pajin, javlja se određeni broj nadljudskih bića, a najbitnija je Mara, koja personifikuje smrt (bliska je Mori iz naše tradicije ili Moiri iz starogrčke tradicije, u značenju sudbine, konačnosti). Ona vlada čulnom sferom.

Često se naziva i Namući, a mi ćemo odmah primetiti etimološku sličnost sa glagolom namučiti se iz srpskog jezika, koji je još jedan dokaz o indoevropskom poreklu našeg jezika i prenosivosti simbola u jeziku. Mara je ta koja iskušava Budu tako što mu ili nudi carstvo ili svoje tri ćerke kao ljubavnice…

Tako su čulno i duhovno postavljeni u neposredan susret / sukob.

Prema budističkoj doktrini, osnovno obeležje života je patnja, a oslobođenje od patnje moguće je jedino uzdizanjem do prosvetljujućeg stanja nirvane. Nirvana je ideal utrnuća. Podrazumeva stanje blažene nezainteresovanosti kako za dobre, tako i za loše stvari u životu, potpuno oslobođenje od patnje, ali istovremeno i oslobođenje od očekivanja, želja i strasti, jer upravo one vode u patnju.

Stoga jogiji u budizmu primenjuju višečasovnu, a često i višednevnu meditaciju, tokom koje ne zadovoljavaju ni osnovne fiziološke potrebe, nadajući se da će tako stupiti u stanje prosvetljenja. Ukoliko se postigne stanje nirvane, čoveku se ukazuje mogućnost da istupi iz točka večitog rađanja koji se naziva samsara ili večitog kruženja reinkarnacije duše ili da se u sledećem životu rodi kao bolje i srećnije biće.

Prema budističkom učenju, postoje četiri osnovne istine:

  • patnja – život je uvek prožet patnjom;
  • nastanak patnje (reinkarnacija kao lanac uzročnosti – samsara);
  • prestanak patnje (postizanje nirvane, kao gašenja žeđi za životom) i
  • usavršavanje u vrlini (čije faze su etika, duhovna disciplina i mudrost).

Budistička etika podrazumeva načelo uzajamnosti, koje postoji i u hrišćanstvu: ne povređuj druge ukoliko ne želiš da budeš povređen. Još jedna oblast susreta budizma i hrišćanstva nalazi se u navođenju deset rđavih dela (analogon nalazimo u hrišćanskih 10 zapovesti), među kojima se ističu predrasude i zablude. U budistički pakao se ne dospeva na osnovu božije volje, već na osnovu loše karme.

Krajnji cilj i razrešenje problema zla u budističkoj tradiciji predstavlja izlazak iz tog kruga večitog kruženja, izlazak iz samsare.

Osnovni načini zaštite od zla u budističkoj tradiciji su izgovaranje mantri (koje su analogne hrišćanskim ili islamskim molitvama) koje služe poboljšanju karme i kao pomoć na putu ka buđenju ili postizanju nirvane; zatim nošenje amajlija (na primer, crvena nit, ili konac kao univerzalan simbol od Japana do Srbije ili svevideće oko, koje postoji, začudo i u Sabornoj crkvi u Beogradu) i izgradnja kipova Bude, često izuzetno velikih proporcija (čiji analogon u hrišćanskom svetu nalazimo u džinovskoj statui Spasitelja iznad Ria de Žaneira i nalazi se na listi sedam svetskih čuda).

Kroz ovaj plodan dijalog različitih religijskih baština pokušali smo da osvetlimo i donekle bolje razumemo problem zla u svetu, a nadam se da će svako od nas o tome razmisliti na krajnje ličan način i pokušati da odgonetne njegov smisao i umanji njegovo dejstvo u svom malom krugu delovanja koje se, najzad, svakako, odražava na ukupno stanje stvari.

Ana Bojanović

Ana Bojanović

Ana Bojanović je diplomirala na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2001. godine. Stekla zvanje magistra nauke o književnosti na istom fakultetu 2007. godine. Strastan ljubitelj preciznosti i snage pisane reči. Pesnikinja. Slobodan mislilac. Zagovornik autentičnosti.

Vaš komentar

Klikni ovde da bi postavio komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Preporuka

Nastavimo zajedno samoobrazovanje!

Unesite email adresu za korisne porcije aktuelnog znanja!

Aktivni smo i na Fejsbuku!