Senka i Persona – Jungova analitička psihologija (uvod)

Uvod – Jungovo viđenje Psihe

Švajcarski psihijatar i psihoanalitičar, Karl Jung (1875-1961), osnivač analitičke psihologije, pružio je svakako jedan od najznačajnijih doprinosa modernoj psihoanalizi.

Jungu možemo da zahvalimo za koncepte poput arhetipa, ekstrovertnosti / introvertnosti, kompleksa, sinhroniciteta, kolektivnog nesvesnog, koji su danas u toj meri postali široko prihvaćeni da predstavljaju ambleme savremene kulture. Za to, svakako, postoji dobar razlog.

U okviru svog kreativnog pristupa psihoanalizi, koji se umnogome dodiruje sa filozofijom, a neretko i religijom, Jung je posmatrao ljudsku psihu organicistički, po ugledu na ljudski organizam, kao živo telo. Verovao je da je psiha samoregulišući sistem koji, baš poput tela, teži da održi određenu ravnotežu između suprotstavljenih krajnosti, dok raste i razvija se, koji proces Jung naziva individuacijom.

Jung sagledava ljudsku psihu kao dinamičku – dijalektičku celinu više različitih delova, uvek nejednako zastupljenih i uvek u međusobnoj sprezi:

Ego (središte svesnosti, osećaj identiteta i postojanja), lično nesvesno (proističe iz susreta i interakcije kolektivnog nesvesnog i ličnog razvoja), kompleksi (obrasci uspomena, emocija, percepcija i želja; ono što nevoljno izlazi iz nas, u vidu automatskih, impulsivnih reakcija); kolektivno nesvesno (genetska i evolutivna shema nasleđena u svakom pojedincu od prethodnih generacija, s kojom se on već rađa; repertoar ponašanja jedinstveno prilagođen datoj sredini iz koje pojedinac potiče; arhetip kao osnovna jedinica kolektivnog nesvesnog nije nasleđena gotova ideja, već nasleđeni način funkcionisanja, urođeni način na koji se pile izleže iz jajeta ili na koji lasta gradi gnezdo, genetski prenet na buduće generacije iste vrste;

Jung veruje da na ove predodređene sheme ponašanja snažno utiču različiti arhetipovi naših života kao što su naši roditelji, drugi rođaci, bitni događaji – rođenja/smrti i slično); Self (ukupan zbir svih elemenata psihe, sa svim njihovim potencijalima); Persona (društveno prilagođen Self, deo ličnosti koji ispoljavamo pred drugima, maska koju stavljamo u javnosti); Senka (mračni delovi naše ličnosti koji nam se ne dopadaju i koje bismo radije zanemarili); Anima i Animus (delovi ili arhetipovi psihe suprotnog pola prisutni u nama, pri čemu Anima postoji u svakom muškarcu, a Animus u svakoj ženi, kao dve polovine iste celine).

Individuacija se zbiva tokom interakcije svih ovih sastavnih činilaca psihe, težeći da ih objedini i postigne dragocenu sintezu odnosno ravnotežu.

Ponešto o Senci i projekciji

Još jedan pojam, veoma bitan za Jungovu analitičku psihologiju, koji možda nije toliko poznat kao prethodno naznačeni, a podjednako je bitan, je pojam Senke koji je u vezi sa pojmom Persone. Možda je zanimljivo na početku objasniti šta Jung podrazumeva pod ličnim nesvesnim, jer je to oblast u kojoj obitava Senka. Sve ono što znamo, a o čemu trenutno ne razmišljamo; sve ono čega smo jednom bili svesni, a palo je u zaborav; sve primećeno čulima, čak i ako nije potvrđeno ili formulisano svesnim umom, sve što smo primetili, nehotično ili svesno, osetili, pomislili, poželeli i uradili; sve vizije budućnosti koje se trenutno uobličavaju u nama i možda će jednom dospeti do svesti – sve to predstavlja sadržaj ličnog nesvesnog. Tome bismo svakako morali da dodamo i manje ili više svesne mehanizme potiskivanja bolnih misli i osećanja. Za razliku od Frojda, Jung posmatra mehanizam potiskivanja tek kao jedan deo nesvesnog, pre nego njegovu celinu, a oblast nesvesnog kao mesto potencijala za budući razvoj.

Svako ima senku, rekao je Jung, i što je manje osvešćena, tamnija je i gušća.

Senka predstavlja jednim delom vezu sa nečijim primitivnim (animalnim) instinktima, koje je svesni um potisnuo u oblast nepristupačnog i nevidljivog. Oblast podsvesnog često je simbolički posredovana, još u toku ranog detinjstva, u toku vaspitanja i usvajanja društveno prihvatljivih normi ponašanja i, čak, mišljenja. Karl Jung tvrdi da je Senka potisnuti, mračni deo nečije ličnosti. U određenom smislu mogla bi da se poistoveti sa čitavom oblašću pojma frojdovskog nesvesnog. Jung je tvrdio da je Frojd prvi u istoriji formulisao pojam Senke, o kojoj se pre toga uopšte nije govorilo. S obzirom da je u pitanju instinktivni odnosno iracionalni aspekt ličnosti, on se ne ispoljava neposredno, već putem složenog mehanizma projekcije. Kada ljudi posmatraju (i prosuđuju) sopstvene podsvesne osobine i tendencije u drugim ljudima, taj mehanizam se naziva projekcija, kaže Jung. Pri tom se sopstvena inferiornost (moralna, intelektualna, emocionalna ili karakterna) percipira (na svesnom nivou) kao inferiornost ili nedostatak neke druge osobe.

Jung kaže:

Projekcije različitih vrsta zamagljuju našu sposobnost realnog viđenja drugih ljudi, narušavajući mogućnost uspostavljanja autentičnih ljudskih odnosa. Postoji još jedan nedostatak projektovanja naše Senke. Ukoliko identifikujemo sopstvenu Senku sa nekim društveno-političkim pokretom ili ideologijom, kao što je kapitalizam ili komunizam, deo naše sopstvene ličnosti ostaće na suprotnoj strani. Rezultat će biti to što ćemo neprestano (mada nehotično) činiti stvari iza sopstvenih leđa koje pružaju podršku toj drugoj strani, te ćemo tako nesvesno pružati ruku našem neprijatelju.

Jung je verovao da mnogi ljudi izbegavaju da sagledaju Senku direktno, upravo zbog njenog intenziteta, a često i neprimerenosti, te je uglavnom projektuju na druge ljude. U pitanju su ljudi čiji proces individuacije još nije priveden kraju. Osobine koje često ne možemo da podnesemo kod drugih, sami posedujemo, a ne želimo da to vidimo. Kritike upućene drugima često bi mogle da budu kritike upućene sopstvenoj Senci, ukoliko bismo je postali svesni.

Često nas osobe na koje projektujemo sopstvenu Senku na neki neobjašnjiv ili bizaran način privlače;

krećemo se u koncentričnim krugovima oko njih, verovatno u podsvesnoj težnji da taj drevni razdor između svesnog i nesvesnog, između dobrog i lošeg, na neki način razrešimo ili pomirimo, da pronađemo dugo traženu ili odlaganu sintezu ili zadovoljenje Ida na društveno prihvatljiv način.

Senka predstavlja sve ono što subjekat odbija da obznani o sebi i predstavlja taj uzan prolaz, tesna vrata kroz koja mora da prođe svako ko je voljan da se spusti u dubine mračnog bunara podsvesti. Kada osoba konačno postane svesna svoje Senke, obično nastupa osećaj stida zbog impulsa i osobina koje je ta osoba prethodno tako jasno videla (i neretko osuđivala) kod drugih, kao što su: sebičnost, koristoljubivost, lenjost, nerealne fantazije i zamisli, bezobzirnost i kukavičluk. Razlaganje Persone i pokretanje procesa individuacije donosi opasnost od padanja u ropstvo Senke, ali istovremeno i spasonosnu mogućnost privođenja Senke svesti i daljeg individualnog razvoja u skladu sa otkrićima tog poduhvata.

Osvešćivanje senke predstavlja nezaobilazan deo sazrevanja ličnosti odnosno individuacije, tog svačijeg jedinstvenog puta koji prelazi sopstvenim naporima, nemilosrdno trošeći dodeljeno vreme i sopstvene snage. Jung tvrdi da ukoliko mehanizam projekcije ostane nepristupačan svesti, arhetip Senke koji funkcioniše kao faktor ili agens projekcije, imaće odrešene ruke za realizaciju svog objekta (ukoliko ga poseduje) ili iznedriti situacije koje će omogućiti da se on ispolji. Projekcije predstavljaju izolaciju, istovremeno štiteći i oštećujući pojedinca, jer predstavljaju sve deblji zid satkan od iluzija, koji se nalazi između ega i stvarnog sveta. Senka najčešće predstavlja skriveni i pretežno najmračniji deo nas, ono negativno, na čemu treba raditi i preobraziti ga, primenom nekog suptilnijeg i uzvišenijeg mehanizma, kao što je sublimacija.

Svetla strana Senke

Senka nema, međutim, isključivo negativan predznak. Jung je, uprkos njenoj funkciji “rezervoara ljudske tame” ili možda upravo zbog toga, tvrdio da je Senka neiscrpan izvor kreativnosti i neretko vrhunske umetnosti. Tamna strana stvari, ta zlokobna senka koja prati stvari, predstavlja duh pravog, sirovog života, nasuprot suvoparnim i naučenim, spolja nametnutim, obrascima ponašanja. Senka se, takođe, može pojavljivati u vizijama ili snovima, oblastima gde nesvesno suvereno vlada i koji predstavljaju nepresušno vrelo za veštog tumača. Ako su u pitanju snovi, Senka se obično pojavljuje u liku osobe istog pola kao i snevač. Ona delimično može biti proizvod nasleđa kolektivnog nesvesnog, a delom individualnog razvoja svake ličnosti. Neki jungovci, poput Majkla Fordama (u knjizi Jungovska psihoterapija), tvrde da kao što svaki pojedinac ima svoju Senku, tako i svako društvo ima svoju Senku, koja se hrani potisnutim i zanemarenim kolektivnim vrednostima.

Jung nije smatrao da je Senka isključivo štetan ili nepotreban element psihe. On je govorio da gde ima svetlosti, tu ima i senke, ako svetlost pada na nešto. Nešto je uvek bolje od Ničega. Senka ima bitnu ulogu u uspostavljanju ravnoteže svih delova psihe. Bez valjano razvijene Senke, osoba lako može postati plitka i izuzetno zabrinuta za mišljenja drugih ljudi, hodajuća Persona. Kao što je konflikt neophodan za razvijanje fabule u dobroj priči ili romanu, i svetlost i tama su neophodni sastojci našeg ličnog rasta, koji često zahteva prevladavanje određenih kompleksa.

Susret sa senkom

Senka nekad može potpuno preuzeti vlast nad postupcima čoveka. Jung u knjizi Arhetipovi kaže da čovek koji je zaposednut Senkom uvek sam sebi zaklanja sunce i upada u zamke koje je sam sebi nesvesno postavio, te živi život koji je ispod nivoa dometa njegovih optimalnih  mogućnosti. Stoga, svesni deo ličnosti ili Persone, mora preuzeti odgovornost za definiciju i integraciju Senke u sebe, na društveno prihvatljiv način, a ne obrnuto. Da bismo zaista napredovali u ličnom razvoju, moramo obustaviti dobrovoljno slepilo, ugledati sopstvenu Senku i pokušati da je ugradimo na prihvatljiv način u svoju Personu. U suprotnom, svesni deo ličnosti postao bi rob autonomnog i beskrupuloznog života Senke. U knjizi Misterijum Jung tvrdi da ono što je skriveno pod maskom tzv. konvencionalne adaptacije, odnosno Senka, u procesu individuacije treba da se susretne sa svesnim delom Persone, tako da više ne budu podvojeni, razjedinjeni, nego objedinjeni u celinu. U okviru tog procesa individuacije, libido napušta gornji svet i ponovo tone u sopstvene dubine, dubine podsvesti, da bi se vratio na površinu izmenjen, društveno prihvatljiv.

Asimilacija

Nekad je rezultat prvog trenutka susreta Senke i Svesti bolan i dovodi do zastoja, blokade, nemogućnosti donošenja moralnih odluka, do unutrašnjeg sukoba, osećanja konfuzije, haotičnosti ili melanholije. To je, međutim, samo početna faza, koja konačno (i uz malo sreće) biva prevaziđena.

Jung ovu fazu naziva tzv. Spuštanjem (Descent), po analogiji sa simboličkom predstavom silaska u dubine podsvesnog. Ono može trajati godinu, dve ili sedam i zahteva mnogo hrabrosti i snage, a ne nudi bilo kakvu garanciju pozitivnog ishoda. Jung je verovao da je ova faza, međutim, neophodna za razvoj ličnosti te, iako nema garancije za njeno uspešno razrešenje, svako spuštanje je ipak praćeno naknadnim uzdizanjem, što Jung iskazuje pojmom enantiodromije (princip da obilje bilo koje sile neizbežno dovodi do proizvođenja njene suprotnosti), a uspešna asimilacija Senke, pre nego zaposednutost Senkom, postaje konačno realno moguća.

Treba razvijati svest o Senci, ali ne identifikovati se s njom. Odupiranje identifikaciji sa Senkom zahteva značajnu količinu moralnog napora, ali na taj način se prevenira dugoročni boravak u tami, kaže Jung u knjizi Psihologija. Neophodna je integracija senke u sopstvenu Personu, jer na taj način nastaje jača, šira svest u odnosu na ranije. Asimilacija senke obdaruje čoveka snažnim telom, kaže Jung, i stvara plodno tle za dalju individuaciju.

Integracija Senke ili realizacija ličnog nesvesnog, obeležava prvu fazu analitičkog procesa, bez koje bi prepoznavanje Anime odnosno Animusa bilo nemoguće. Jung i njegovi sledbenici svakako smatraju da prepoznavanje i obznanjivanje Senke predstavlja perpetuum mobile čitavog života; u pitanju je proces, a ne pojedinačan događaj.