Psihologija

Psiholingvistika – sudar psihologije i lingvistike

Psiholingvistika

Od kako je sveta i veka proučavaju se sličnosti između ljudi i životinja. I sami se često pitamo kako su životinje toliko pametne, vešte, u neku ruku i pronicljive. Ipak, jedna razlika ostaje a to je jezik, sposobnost govora, naša distinktivna karakteristika.

U narednim redovima baviću se psiholingvistikom i nativističkom teorijom jezika lingviste, pisca filozofa i profesora Noama Čomskog.

U osnovi svakog jezika nalazi se univerzalna gramatika
Noam Čomski rođen je 1928. godine u Filadelfiji. Od malena je pokazivao znakove iznad prosečne inteligencije.

Završio je doktorske studije lingvistike i napisao je mnoge knjige i članke iz oblasti, ali bavio se i teoretisanjem i kritikom spoljne politike Amerike.

Srž nativističke teorije učenja jezika odnosi se na urođenost jezičkih sposobnosti i postojanje mentalnih gramatika koje leže u osnovi znanja pojedinačnih jezika.

U osnovi svakog jezika nalazi se univerzalna gramatika koja ne samo da je zajednička za sve jezike, već je i kvalitativno ista za sve ljude.

Nativisti veruju da postoji jedan apstraktan uređaj sa usvajanje jezika (Language acqusition device-LAD), koji omogućava detetu da usvoji bilo koji jezik. Jezik iako složena, specijalizovana veština, kod dece razvija se spontano-bez svesnih napora i formalnih instrukcija.

Argument siromašnosti inputa

Noam ČomskiNoam Čomski smatra da se deca rađaju sa urođenom sposobnošću za učenje jezika. Uređaj za usvajanje jezika, zapravo deo mozga, služi dekodiranju jezičkih principa i gramatičkih struktura koje prave input u mozgu.

Dva su glavna dokaza da se deca rađaju sa urođenom jezičkom sposobnošću, to jest da ne uče samo pomoću imitacije onoga što čuju. Prvi se odnosi na nešto što Čomski naziva argument siromašnosti inputa.

Naime, govor kojem su deca izložena od samog rođenja je osiromašen, i u smislu rečnika i gramatike (često neispravan). Dakle, govor koji deca čuju je defektan, nekompletan i nekonzistentan. Ipak, deca ne produkuju takve rečenice.

Teza o usvajanju jezika kao vrsti imitacije

Drugi dokaz odnosi se na reči i rečenice koje deca proizvode, a nikad pre ih nisu čula. Pravilo univerzalnosti gramatike potvrđuju primeri sistematskih grešaka, koji definitivno opovrgavaju tezu o usvajanju jezika kao vrsti imitacije.

U pitanju su slučajevi morfološke hipergeneralizacije (građenje reči po analogiji sa oblicima koji imaju pravilan obrazac promene)  koje deca prave u određenim fazama razvoja govora, najčešće tokom treće godine. Deca ne mogu da čuju oblike kakvi su, na primer, konjovi, hoćemi slično niti je neko mogao da ih nauči upotrebi takvih oblika.

Svaka rečenica koju neko proizvede potpuno je nova kombinacija reči. To znači da mozak mora da sadrži program za formiranje neograničenog skupa rečenica iz ograničenog skupa reči. Pošto je čovek sposoban da razume produkuje nove rečenice, to znači da je direktno iskustvo sa rečenicom beznačajan faktor u načinu na koji razumemo jezik.

Deca razvijaju gramatiku brzo i bez formalnih instrukcija. Sposobna su da formiraju rečenicu kojoj nikada pre u svom iskustvu nisu bila izložena, jer na osnovu univerzalne gramatike znaju da izdvoje sintaksičke obrasce jezika koji čuju.

Čomski je upotrebio rečenicu “Bezbojne, zelene ideje pobesnelo spavaju, koja je gramatički tačna ali nema nikakvog smisla da bi pokazao da deca mogu da uvide razliku između gramatike i smislenosti rečenice iako nikad pre nisu čula tu konstrukciju.

Univerzalna gramatika

Jasno nam je da je Čomski, sada već čuveni lingvista, napravio revoluciju u lingvistici uvođenjem pojma univerzalna gramatika. Sudeći po tome, nije potrebno ni učiti gramatička pravila prilikom učenja stranog jezika, već će se ona sama po sebi prihvatiti kroz obrade tekstova i dijaloga.

Vremenom istraživanja su pokazala da se ta urođena sposobnost prihvatanja gramatičkih pravila gubi negde u tinejdžerskom uzrastu. Učenje novog jezika ima dodatne prednosti osim samog usvajanja jezika. Istraživači iz Biomedicinskog istraživačkog instituta Bellvitge u Barseloni i sa Univerziteta Otto von Guericke u Nemačkoj sproveli su ispitivanja koja su potvrdila da učenje stranog jezika pomaže u održavanju bistrog uma, čije funkcije mogu slabe sa godinama života.

Noam Čomski knjige

Jezik krije skoro toliko interesantnih činjenica koliko i samih reči. Neke od njih smo sigurno i sami primetili, a da možda nismo ni znali da imaju svoj naziv. Recimo semantička satiacija-fenomen u kom ponavljanje neke reči puno puta dovodi do toga da ona počne da zvuči potpuno glupo.

Kada čitamo naš mozak se ne fokusira na svako slovo već na cele reči.
Verovatno ste primetili i da često ne uočavate greške u pisanju. Kada čitamo naš mozak se ne fokusira na svako slovo već na cele reči. Zbog toga možemo da pročitamo reč iako vidimo samo njeno prvo i poslednje slovo. Zbog toga čitamo mnogo brže, ali zato i slovne greške teže primećujemo.

Ako ste roditelji, setićete se i nekih nelogičnosti u razvoju jezika kod svoje dece. Možda se iznenadite kad čujete da zapravo i one imaju svoje ime i mesto u razvoju govora i jezika.

Hiperekstenzija u psiholingvistici

Na primer, reč lopta za dete može imati značenje bilo kog okruglog predmeta (balon, jaje, kamen, pun mesec i slično). To je hiperekstenzija, značenje reči koje dete upotrebljava je šire i opštije od značenja iste reči kod odraslih.

Postavlja se pitanje da li hiperekstenzija nastaje usled sličnosti u izgledu predmeta na koje se reči odnose (boja, oblik, veličina) ili funkcionalnih sličnosti datih predmeta. Istraživanja su pokazala da su perceptivna obeležja kritičan faktor u ranim dečijim pretpostavkama o značenju pojedinih reči. U dečijem govoru sreću se slučajevi i hipoekstenzije iste reči. Na primer, dete može koristiti reč pas samo za velike pse (hipoekstenzija). Ipak, ova pojava je retka.

Dakle, sposobnost učenja jezika je urođena i deca koja se adekvatno razvijaju će naučiti tečno maternji jezik do 6.godine života, bez obzira na osiromašenost govornih podsticaja kojem su možda izložena. Ipak, kako bi se naše urođene sposobnosti pokrenule, aktivirale, veoma je važno od početka biti izložen jeziku i govoru, čak i osiromašenom.

Još jedan dokaz o gubljenju sposobnosti učenja jezika je priča o dečaku iz Avejrona. On je spašen iz džungle sa 6 godina, nakon čega je puno toga usvojio ali jezik nikad. Kritičan period za razvoj jezika je prošao.

Liza Piščević

Liza Piščević

Liza Piščević je master psiholog na Filozofskom Fakultetu, na katedri za psihologiju obazovanja. Sertifikovani je trener asertivne komunikacije sa diplomama online kurseva Stanford Univerziteta.

Trenutno je zaposlena u Domu zdravlja Clinicanova kao psiholog u medicini rada i menadžer ljudskih resursa. Dve godine bila je saradnik u nastavi na Fakultetu za medije i komunikacije. Redovni je saradnik-psiholog u emisji Polarotor na KCN1 televiziji. Sarađuje sa UNICEF-om, DEAPS-om i UNDP-em na raznim projektima. Redovno piše za nekoliko psiholoških blogova.

Vaš komentar

Klikni ovde da bi postavio komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Najava

Preporuka

Nastavimo zajedno samoobrazovanje!

Unesite email adresu za korisne porcije aktuelnog znanja!

Aktivni smo i na Fejsbuku!