Motivacija Psihologija

Noam Čomski – život i stvaranje kroz kreativnost i kritički osvrt na svet

Noam Čomski lingvista

Kratka biografija

Američki lingvista, filozof, pisac i univerzitetski profesor, Avram Noam Čomski rođen je 1928. godine u Filadelfiji. Potiče iz jevrejske porodice, a svoje odrastanje vezuje za hebrejsku kulturu i jezik s jedne strane i antisemitsko okruženje sa druge.

Njegovi roditelji, ruski imigranti Vilijam Čomski i Elzi Simonofski bili su nastavnici i jedni od retkih Jevreja koji su tada imali posao; govorili su jidiš, a otac je autor disertacije na hebrejskom iz 14. veka. Od najranijih dana datira ljubav prema jeziku i lingvistici i kod Noama.

Svoje prvo ime Avram gotovo da i ne koristi jer ga i njegovi roditelji nikada nisu koristili, pa je njegovo srednje ime postalo legalno prvo ime kako i sam navodi. Nakon završene Centralne visoke škole u Filadelfiji, studira filozofiju i lingvistiku na Univerzitetu u Pensilvaniji. Njegovi učitelji i mentori bili su filozofi Vest Čerčmen, Nelson Gudmen i lingvista Zelig Heris koji je snažno uticao da Čomski nastavi svoje obrazovanje.

Godine 1951, odlazi na Univerzitet Harvard kao mlađi pratilac profesora Gudmena. Nakon pet godina i napuštanja Harvarda, počinje da predaje na Institutu za tehnologiju u Masačusetesu. Te iste 1955. godine, objavljuje Sintaksičke strukture – jedno od njegovih najboljih dela iz lingvistike. Šest godina kasnije imenovan je za profesora na Katedri za lingvistiku i filozofiju.

Izuzetan doprinos lingvistici

Čomski osporava bihevioristički pristup proučavanju uma i jezika
Mada je javnosti više poznat po svojim političkim stavovima i govorima širom sveta, kao i kritici spoljne politike SAD-a i medija, njegovi doprinosi lingvistici su veliki. Formulisao je revolucionarnu teoriju o univerzalnoj gramatici”, zasnovanu na ideji da je sposobnost mozga za jezike više urođena. Značajna i uticajna je kritika Skinerovog (B. F. Skinner, psiholog sa Harvarda) Verbalnog ponašanja, u kojoj Čomski osporava bihevioristički pristup proučavanju uma i jezika.

Bihevioristički principi asocijacija ne mogu objasniti bogatstvo lingvističkog znanja, njegovog neprestanog kreativnog korišćenja ili kako brzo ga deca usvajaju sa minimalnim i nesavršenim izlaganjima jeziku u njihovoj okolini. Lingivstička sposobnost, kako je naziva Čomski, predstavljala je dео genetičkih napredaka organizma, kao vizuelni, imunološki i cirkulatorni sistem“.

Svojim kritičkim razmatranjem, Čomski je posebno doprineo razvoju kognitivne revolucije.

„Njegov naturalistički pristup proučavanju jezika imao je posebno uticaja na filozofiju jezika i uma. Utvrdio je svoju hijerarhiju i klasifikaciju formalnih jezika na osnovu njihove generativne moći“.

Rad Čomskog kao lingviste umnogome je uticao i na modernu psihologiju, matematiku, računarstvo, medicinu.

Od 2003. godine, inostrani je član Srpske akademije nauka i umetnosti (odeljenje za društvene nauke).

Značajna dela: Glasovni model u engleskom, Jezik i um, Studije o semantičkoj i generativnoj gramatici, Znanje o jeziku, Mir na Srednjem istoku, Profit nad ljudima, Američka moć i novi mandarini, Lupeška država, Mediji, propaganda i sistem

Bio je oženjen lingvistkinjom Kerol Šec (prminula 2008) sa kojom ima troje dece.

Poslednja zagonetka po Čomskom
Kada sam studirao i počeo da se zanimam za lingvistiku, studenti su govorili: ovo je vrlo zabavno, ali kad završimo strukturnu analizu svakog jezika na svetu, šta onda? Pretpostavljalo se da nema više zagonetki.
N. Čomski – intervju, Peščanik
Pedesetih godina, postojao je ozbiljan pokušaj da se pozabavimo suštinskim problemima jezika, i odmah smo shvatili da je sve problem i da ne razumemo ništa. Sada se mnogo toga saznalo, i mnogo bolje razumemo prirodu jezika. Savremena lingvistika je još uvek vrlo uzbudljiva. To je živa disciplina. Ako danas predajete ono što ste predavali pre pet godina, ili je mrtva disciplina, ili ste mrtvi vi.

Noam Čomski o obrazovanju 

Iz navedenih Čomskijevih reči nazire se da je uloga predavača (nastavnika, professor) zapravo ključna. Učitelj je taj koji otvara vrata, a učenik onaj koji ulazi, ali i učitelj mora biti otvoren za sve ono novo što dolazi. Najpre mora razumeti svoju prosvetiteljsku ulogu – pomoći učenicima da nauče sami, da napreduju, da se izgrađuju i razvijaju.

Obrazovanje je razvijanje sopstvenih potencijala i sopstvene kreativnosti – kako ističe Čomski. Njegovo viđenje obrazovanja, između ostalog, zasniva se na idejama Fridriha fon Humbolta, vladinog službenika, diplomate, filozofa i lingviste koji je dao značajan doprinos filozofiji jezika i teoriji obrazovanja.

Nema istraživanja bez učenja, ni učenja bez istraživanja jeste načelo od kojeg Humbolt polazi verujući u klasični koncept holističkog obrazovanja.

Noam Čomski knjige

Kao reformator i osnivač Univerziteta u Berlinu (zajedno sa bratom Aleksandrom fon Humboltom), udario je „temelje modernoj evropskoj teoriji obrazovanja u čijoj srži leži univerzitet oslobođen bilo kakve ideologije i uticaja privatnog interesa, a čija je svrha univerzalno obrazovanje pojedinca“.

Čomski smatra da ne treba učiti i pripremati se za ispit, već za razvoj kreativnosti i istraživački rad.
Ovako organizovan univerzitet, u čijem su središtu nauka i profesorinaučnici, postaje model organizacije univerziteta u svetu. Obrazovanje, istina i vrlina su tri ključne dimenzije kojima treba da teži i u okviru kojih treba da se razvija svaki pojedinac, a univerzitet nije obična škola za sticanje veština ili osposobljavanje za određenu profesiju.

Na sličan način i Čomski obrazlaže svoje prosvetiteljske ideje odvajajući indoktrinaciju od koncepta obrazovanja. Suština je u razvijanju kritičkog mišljenja i kreativnosti, u potrebi da se ospore autoriteti osnovanom argumentacijom proizašlom iz istraživanja, ispitivanja, promišljanja. Otići korak dalje – mogao bi biti moto mladog čoveka.

Čomski, takođe, smatra da ne treba učiti i pripremati se za ispit, već za razvoj kreativnosti i istraživački rad.

Govoreći o obrazovnom sistemu danas, Čomski se posebno kritički osvrće na rangiranja i ocenjivanja učenika i nastavnika. Takav pristup negativno utiče i na jedne i na druge i na neki način određuje njihove sudbine –

„to garantovano uništava svaki smisleni obrazovni proces. Nastavnik ne može da bude kreativan, maštovit niti da uzima u obzir različite potrebe učenika. Učenici, s druge strane, ne mogu da slede svoja interesovanja, jer moraju da uče za sutrašnji kontrolni zadatak. A od rezultata testova zavisi i budućnost učenika i nastavnika” (N. Čomski).

Vrednovanje prema veštačkim standardima jeste veštačko vrednovanje i samo po sebi je štetno – „pretvara nas u osobe koje svoje živote posvećuju boljem rangiranju, umesto da činimo stvari koje su vredne i važne”, ističe Čomski. Ovakva ideja rangiranja ima za cilj stvaranje „ekonomskog čoveka”. Ono što je zaista vredno jeste sposobnost nastavnika da pomogne deci/učenicima da ostvare svoje potencijale i istraže svoja kreativna interesovanja.

„Možda nećete biti sjajni u školi, ali ćete biti odličan umetnik. Šta je loše u tome? To je samo drugačiji način da živite ispunjenim životom, da oplemenite i sebe i one oko vas” (Čomski).

Govoreći o tehnološkom razvoju i njegovom uticaju na obrazovanje, Čomski daje svoje viđenje sa kojim se možemo saglasiti. Naime, upotreba savremenih tehnologija u obrazovanju može biti i korisna i štetna. Tehnologija kao alat, u okviru obrazovanja, u osnovi je neutralna, ističe Čomski poredeći je sa čekićem kojim možete izgraditi kuću, ali i polomiti nečiju lobanju.

Kreativnost i stvaralaštvo su komponente celovitog razvoja pojedinca, ne samo intelektualnog. Pored sticanja znanja, važno je i aktivno učešće pojedinca u „procesu prerade znanja i njegove uloge u samostalnom i kritičkom mišljenju”. Obrazovanje ne podrazumeva samo sticanje znanja, umenja i navika, već mora razvijati samostalnost i ostale potencijale (J. Đorđević). Univerziteti, pored kreativnog i nezavisnog promišljanja, bi trebalo da potiču „istraživanje novih horizonata, propitkivanje starih verovanja i spoljnih uticaja. Koliko se ti ideali uspeju primeniti toliki je i nivo same civilizacije” (N. Čomski).

Pomažući ocu tokom svog detinjstva, Noam Čomski je bio uključen u rad na proučavanju srednjovekovne hebrejske gramatike. Uticaj roditelja, ostalih članova porodice jeste veliki, a njihovi modeli ponašanja se najpre prihvataju. Onda se na tom putu obrazovanja prolazi kroz formalno obrazovanje i o tom sistemu sam Čomski umnogome kritički govori.

Modeli profesora, mentora takođe su od velike važnosti. Ipak, ne sme se biti ograničen na samo formalno obrazovanje, samoobrazovanje i celoživotno učenje jesu nešto što se podrazumeva na tom putu upoznavanja sebe i sveta u kojem živimo, razumevanje svih procesa koji se pojavljuju i ponavljaju, razvijanju kritičkog mišljenja i slobode govorenja – jer intelektualac je onaj koji stalno preispituje sve vrednosti, i svoje sopstvene. On „živi za ideju, a ne od ideja.

Kakvog čoveka stvara današnje društvo (sistem)?

To je neko ko racionalno kalkuliše kako da poboljša sopstveni status i svoje bogatstvo, ne obraćajući pažnju ni na šta drugo. Ko teži da gomila materijalna dobra, jer je to ono što može da se izmeri. Ako ste dobri u tome, onda ste racionalna osoba koja donosi odluke na osnovu činjenica. Povećavate svoj ljudski kapital” koji možete da prodate na tržištu… O kakvom to čoveku govorimo? Da li je to ljudsko biće koje želimo da stvorimo? Svi ti mehanizmi – testiranje, procenjivanje, merenje, vrednovanje – prisiljavaju ljude da razviju takve osobine… A takve ideje imaju svoje posledice…”, zaključuje Čomski.

Može li se nešto preduzeti i čiji je to zadatak ili dužnost?

Čomski (…) iznosi dva zadatka koja su na intelektualcima: prvi, koji predstavlja pokušaj stvaranja vizije pravednijeg društva i, drugi, jasno razumevanje prirode moći, tlačenja, terora i destrukcije u društvu u kome živimo”.

Postoji mnogo definicija pojma obrazovanje, ili pojma intelektualac, mnogo teorija i učenja iz domena pedagogije, mnogo škola i viđenja obrazovnog sistema, ali ono sa čime bismo mogli biti saglasni – ljudsko biće ne dostiže svoju punu visinu dok nije obrazovano.

Nataša Živković

Nataša Živković

Nataša Živković, master profesor srpskog jezika i književnosti, obrazovanje je stekla na Filološkom fakiltetu Univerziteta u Beogradu. Od 2002. godine radi kao srednjoškolski profesor. Svoja znanja
proširuje i usavršava pohađajući struče seminare iz oblasti srpskog jezika i književnosti, kao i iz oblasti društvenih nauka, opštih pitanja nastave, informatike, upravljanja i rukovođenja. Poslednjih godina se
intenzivno bavi lekturom. Autor je više tekstova na blogovima: prevodioci.co.rs, samoobrazovanje.rs, tt-group.net; Živi i radi u Beogradu.

Vaš komentar

Klikni ovde da bi postavio komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Preporuka

Nastavimo zajedno samoobrazovanje!

Unesite email adresu za korisne porcije aktuelnog znanja!

Aktivni smo i na Fejsbuku!